Alen Smailagić uživa kao član Golden Stejta. Stef Kari i on imaju posebno takmičenje, Drejmond Grin mu je mentor u NBA ligašu, ali 19-godišnji košarkaš ne zaboravlja ni porodicu i društvo u Beogradu.
Za ekipu koja je do skoro bila neprikosnovena u najjačoj ligi na svetu odigrao je 14 utakmica. Prosečno je provodio deset minuta na terenu i beležio 4,2 poena, 1,9 skokova i 0,9 asistencija. Onda je koronavirus prekinuo sve…
„Klub me je opremio. Doneli su mi bicikl, traku, sve za trening. Gledam utakmice iz prošlih godina, učim nove igrače. Rekli su mi da tako mora, jer će i mene drugi ‘studirati’. Kažu mi da, recimo, obratim pažnju na Nemanju Bjelicu, s obzirom na to da imamo iste predispozicije, na sličnoj smo poziciji… Ali, nije samo po pozicijama, gledam i Luku Dončića. Zanimljivo je, ipak mnogo volim košarku“, priča Smailagić za „Sportski žurnal„.
Kako „pravila“ nalažu, prvi dolazi na trening i poslednji napušta dvoranu.
PROČITAJTE JOŠ
„Imamo novu, modernu dvoranu u kojoj postoji računanje kada si ušao, kada izašao iz sale. Osim toga, postoji matematika, broji se svaki šut. Ja imam najviše šuteva u celom Golden Stejtu kada se računa ostajanje posle treninga. Svi ostaju malo duže, ja najduže. Postoje treneri koji pomno prate sve i to ti s vremena na vreme pomenu.
U stopu ga prati, ni manje ni više, nego Stef Kari.
„Najveća zvezda se stalno takmiči sa mnom. Imamo tu internu igru ko će prvi da dođe, ko prvi da se spremi, ko da izađe na teren. To je naša trka. Kari je veteran, ne mogu da mu pariram, ima i veće privilegije. Barem sam po broju šuteva prvi, ali me stiže. Priznajem, možda bi imao i više, nego je bio dugo povređen“, kaže 19-godišnji centar i dodaje kako provodi vreme i sa drugim saigračima:
„Klej Tompson me zove na telefon i kaže: ‘Smajli, hoću da šutiram’, i ja odmah krećem da radim sa njim. Drejmond Grin me pozove: ‘Hoću da gledam utakmice sa tobom!’ Zove me da bi me naučio, da mi objašnjava. U tom smislu sam najbliži sa Grinom, koji mi je pravi mentor, odnosno sa Tompsonom koji me je zvao i kod njega kući, na igrice, karte, domine“.
Smailagić priznaje kako mu je život postao prelep u San Francisku.
„Došao sam iz BEKA. Otac je radio za prosečnu platu, majka domaćica, nas četvoro u kući. Pristao bih na sve u tom trenutku. Nisam poleteo, isti prijatelji, isto okruženje. Moj najveći uspeh je što je otac prestao da radi. Bio je bolestan, u bolnici. Čak smo se i svađali, nije hteo da prestane da radi. Kaže, šta ćeš ti kad se vratiš?“.
Posebno je bio oduševljen kako su se prema njemu ophodili ostali srpski NBA košarkaši, za koje je imao samo reči hvale.
„Protiv svih sam igrao i znao sam da su dobri, ali nisam očekivao da su takve ljudine… Mnogo mi njihove reči znače. Bjelici sam rekao da me ne štedi, da moram da ojačam, da dobijem iskustvo. Sjajan je, kazao mi je da mu se javim da idemo da pojedemo nešto, da popričamo. Sakramento i San Francisko su blizu. Jokiću nisam hteo ni da priđem, da ga ne smaram. On je superstar, mnogo veći nivo od mene. Ali, on je sam došao do mene, da vidi kako sam. Kaže: ‘Gledam te, pratim te'“, rekao je, između ostalog, supertalentovani budući reprezentativac Srbije.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
