0
Predrag Stojaković, jedan od najboljih srpskih šutera svih vremena, otkrio je detalje iz odrastanja koje nikada pre nije otkrio. Pričao je naširoko kako je, zapravo, postao košarkaš. Sve je moglo da bude drugačije.
Rođen je u Slavonskoj Požegi, a 1992. godine je bio primoran da napusti kuću i počeo je da igra ozbiljnu košarku u Crvenoj zvezdi.
PROČITAJTE JOŠ
U toku razgovora sa Kventinom Ričardsonom i Darijusom Milerom otkrio je detalje koje nije nikada pre.
Prisetio se početka u NBA ligi i koliko je to bio šok za njega samog.
„To je bilo u prvih deset ili 15 utakmica koje su bile veliki izazov za mene, sećam se da je moj prvi šut u NBA ligi, protiv San Antonija, bio „er bol“. Bio sam tako nervozan. Konkretno, ima jedna utakmica protiv Portlanda kada je Majk Danli bio trener i imali su sastav od puno dobrih igrača. Rašid (Valas, prim. aut) je igrao krilo, ušao sam sa klupe i trebalo je da ga čuvam. I to nije bio onaj momenat kada ulazite samo u igru, već mi je rečeno: Idi pravo na ovog momka. On se postavi, okrene i šutne preko mene, tako je bilo dva ili tri puta, pa sam brzo bio nazad na klupi. Verovatno se svima dešavalo, NBA je drugačija liga i to shvatiš kada vidiš brzinu, fizikalije…“, počeo je Stojaković.
U SAD sada već znaju da je došlo do rata u Jugoslaviji, a sada ih je zanimalo da saznaju kako je to uticalo na Stojakovića.
„Odrastao sam u zemlji koja se zvala Jugoslavija, multietničkoj. Moja porodica i ja smo bili Srbi koji žive u Hrvatskoj. Igrao sam košarku u školi, rekreativno. Kada sam bio osmi razred krenuo je rat, pa sam sa porodicom bio nateran da ostavim sve iza sebe i preselim se u Srbiju, Beograd. Tu je sve i počelo, bio je jedan trener iz Crvene zvezde koji je zvao i rekao da ima prijatelja iz vojske koji me je video kako igram i da želi da mi pruži priliku. Imao sam 14 i bio sam visok, mada nisam imao veštine sem koordinacije. To mi je bio prvi ozbiljan kontakt sa košarkom, trenirali smo svaki dan i kliknulo je.“
Zatim je pojasnio da mu je košarka zaista bila izlaz u toku rata.
„Košarka mi je bila izlaz, pomogla da nađem nešto pozitivno u životu. Gledajući roditelje kako napuštaju sve iza sebe i muče se, ostavljaju sve na čemu su radili celog života… I danas mislim o tome, da rata nije bilo, ne znam da li bih igrao košarku. Odrastao sam u malom mestu od 20.000 ljudi, jedini sport koji smo igrali bio je u školi. Verovatno bih nastavio koracima mojih roditeljima, radio šta i oni, na njivi ili u farmi. Život je nepredvidiv kao i ono sa čim se susrećemo svaki dan. Ovo je blagoslov, našao sam izlaz i fokusirao na košarku. Srećan sam što sam imao trenera koji je učitelj i mentor, pa me je naučio osnovama igre i otključao me, izazvao domino efekat. Za jednu godinu sam postao najbolji igrač u državi za samo jednu godinu.“
Sa 14 godine je već u Beogradu bio deo Crvene zvezde, a do 15. godine je već postao profesionalac.
„Ludo… Neverovatno je, igrao sam protiv muškaraca. Potpisao sam prvi profesionalni ugovor sa 16 godinu dana kasnije kada sam otišao u Grčku. Počeo sam da stvaram i vraćam roditeljima ono što su izgubili, da obnovim njihov život. Majka mi je umrla pre dve godine i nikada u tome zapravo nisam uspeo. Osećao sam zadovoljstvo jer mogu da stvaram i pomažem porodicu, a pritisak nastupa je bio na nivou da ostanem u timu. Čim sam potpisao, znao sam da ako ne igram dobro, neko će me zameniti. Naučio sam dosta o profesionalizmu, da budem na vreme na treningu, da znam odgovornosti profesionalnog sportiste i da je to sve vredno stvarati za porodicu“, završio je Stojaković.
BONUS VIDEO Čuveni košarkaški trener otkrio Oduvek sam želeo da šutiram kao Peđa Stojaković
