"Bio sam Srbin u Hrvatskoj, naterali su nas da sve ostavimo": Stojaković otvorio dušu, otkrio nepoznate detalje iz prošlosti

Rođen je u Slavonskoj Požegi, a 1992. godine je bio primoran da napusti kuću i počeo je da igra ozbiljnu košarku u Crvenoj zvezdi.

U toku razgovora sa Kventinom Ričardsonom i Darijusom Milerom otkrio je detalje koje nije nikada pre.

Prisetio se početka u NBA ligi i koliko je to bio šok za njega samog.

"To je bilo u prvih deset ili 15 utakmica koje su bile veliki izazov za mene, sećam se da je moj prvi šut u NBA ligi, protiv San Antonija, bio "er bol". Bio sam tako nervozan. Konkretno, ima jedna utakmica protiv Portlanda kada je Majk Danli bio trener i imali su sastav od puno dobrih igrača. Rašid (Valas, prim. aut) je igrao krilo, ušao sam sa klupe i trebalo je da ga čuvam. I to nije bio onaj momenat kada ulazite samo u igru, već mi je rečeno: Idi pravo na ovog momka. On se postavi, okrene i šutne preko mene, tako je bilo dva ili tri puta, pa sam brzo bio nazad na klupi. Verovatno se svima dešavalo, NBA je drugačija liga i to shvatiš kada vidiš brzinu, fizikalije...", počeo je Stojaković.

U SAD sada već znaju da je došlo do rata u Jugoslaviji, a sada ih je zanimalo da saznaju kako je to uticalo na Stojakovića.

"Odrastao sam u zemlji koja se zvala Jugoslavija, multietničkoj. Moja porodica i ja smo bili Srbi koji žive u Hrvatskoj. Igrao sam košarku u školi, rekreativno. Kada sam bio osmi razred krenuo je rat, pa sam sa porodicom bio nateran da ostavim sve iza sebe i preselim se u Srbiju, Beograd. Tu je sve i počelo, bio je jedan trener iz Crvene zvezde koji je zvao i rekao da ima prijatelja iz vojske koji me je video kako igram i da želi da mi pruži priliku. Imao sam 14 i bio sam visok, mada nisam imao veštine sem koordinacije. To mi je bio prvi ozbiljan kontakt sa košarkom, trenirali smo svaki dan i kliknulo je."

Zatim je pojasnio da mu je košarka zaista bila izlaz u toku rata.

"Košarka mi je bila izlaz, pomogla da nađem nešto pozitivno u životu. Gledajući roditelje kako napuštaju sve iza sebe i muče se, ostavljaju sve na čemu su radili celog života... I danas mislim o tome, da rata nije bilo, ne znam da li bih igrao košarku. Odrastao sam u malom mestu od 20.000 ljudi, jedini sport koji smo igrali bio je u školi. Verovatno bih nastavio koracima mojih roditeljima, radio šta i oni, na njivi ili u farmi. Život je nepredvidiv kao i ono sa čim se susrećemo svaki dan. Ovo je blagoslov, našao sam izlaz i fokusirao na košarku. Srećan sam što sam imao trenera koji je učitelj i mentor, pa me je naučio osnovama igre i otključao me, izazvao domino efekat. Za jednu godinu sam postao najbolji igrač u državi za samo jednu godinu."

Sa 14 godine je već u Beogradu bio deo Crvene zvezde, a do 15. godine je već postao profesionalac.

"Ludo... Neverovatno je, igrao sam protiv muškaraca. Potpisao sam prvi profesionalni ugovor sa 16 godinu dana kasnije kada sam otišao u Grčku. Počeo sam da stvaram i vraćam roditeljima ono što su izgubili, da obnovim njihov život. Majka mi je umrla pre dve godine i nikada u tome zapravo nisam uspeo. Osećao sam zadovoljstvo jer mogu da stvaram i pomažem porodicu, a pritisak nastupa je bio na nivou da ostanem u timu. Čim sam potpisao, znao sam da ako ne igram dobro, neko će me zameniti. Naučio sam dosta o profesionalizmu, da budem na vreme na treningu, da znam odgovornosti profesionalnog sportiste i da je to sve vredno stvarati za porodicu", završio je Stojaković.

BONUS VIDEO Čuveni košarkaški trener otkrio Oduvek sam želeo da šutiram kao Peđa Stojaković