EPA-EFE/Friedemann Vogel

To nam je u krvi, pitanje je samo da li ćemo sledeći put biti i pametniji

Od dolaska Dragana Stojkovića Piksija na klupu Srbije domaći fudbal dobio je novi sjaj, igrači su odjednom postali nasmejani i samouvereni, a pogledala nas je i sreća, pa smo se bez baraža radovali Mundijalu.

Daleko od toga da igrama naši fudbaleri nisu zaslužili da se nađu na velikoj sceni, jesu i te kako, a pred Mundijal sve je bilo u najboljem redu.

Tokom okupljanja u Staroj Pazovi bilo je mnogo pozitivne energije, osmeha i želje da se u najboljem svetlu pokažemo na Mundijalu, iako je glavni cilj ostao nepoznat. Za neke je to bio prolaz grupe, za neke četvrfinale, dok su neki išli mnogo dalje, pa se čak pričalo i o tome da Piksi sa momcima konkuriše i za „boginju“.

PROČITAJTE JOŠ:

Kao narod uvek smo voleli i volećemo da se ložimo, bilo da je to osnovano ili ne, a Piksi nam to ovoga puta nije uskratio kao na primer Svetislav Pešić letos.

Od priča da svi igraju fudbal ili košarku svi smo se već umorili, a sportska javnost u Srbiji s potpunim se pravom nada u vrhunske rezultate velikog broja ekipnih sportova.

To možda nije bio slučaj i sa fudbalskom reprezentacijom u poslednjih deceniju i po, ali sada su nade i očekivanja bila visoka, a u ekipi smo imali igrače svetske klase.

Još od onog čuvenog „eventualnog odlaska u Katar na Svetsko prvenstvo“, Piksi je svima ulivao nadu i poverenje, a njegova energija preneta je i na fudbalere, koji su to pokazivali sve do dolaska u Dohu.

Pričali smo da se nikoga ne plašimo, da ćemo protiv svakoga odigrati hrabro, da ćemo napasti, da se nećemo povući i da možemo mnogo. Koliko je to mnogo, Piksi nije precizno definisao, a svakako da izdanje Srbije na Mundijalu nije bio maksimum reprezentacije.

PROČITAJTE JOŠ:

Vera u naše fudbalere bila je prisutna sve do poraza od Brazila od 2:0 u prvom kolu, a nakon toga se stav promenio. Počelo je sa sumnjama da nešto ne štima, da ipak nismo dorasli najboljima, da ćemo se mučiti za prolaz, a i atmosfera između stručnog štaba i igrača nije bila baš najbolja, iako su oni tvrdili suprotno.

To se najbolje pokazalo na terenu, gde smo imali energije i „vatre u sebi“, ali samo za 60 minuta svakog meča. Posle toga, kao da smo se „gasili“ i u fizičkom i u emotivnom smislu.

Remi sa Kamerunom (3:3) dodatno nas je poljuljao, ali nas i dalje nije gurnuo sa litice. To su učinili Švajcarci, koji su nas pobedom (3:2) izbacili sa Mundijala i pokazali realnost srpskog fudbala. To je istakao i Dušan Vlahović, koga nismo mnogo gledali na terenu, iako je i te kako bio naložen da se pokaže u najboljem svetlu.

Njega i Aleksandra Mitrovića zajedno smo na terenu videli tek nešto kratko protiv Brazila (kao da nismo, jer su Brazilci bili izuzetno disciplinovani u odbrani, a nši napadači nisu dobijali korisna dodavanja) i tek nešto više od 50 minuta protiv Švajcarske.

EPA-EFE/Friedemann Vogel

Upravo su nam njih dvojica svojim golovima protiv Švajcarske dali tu poslednju nadu u prolaz u osminu finala, ali su loša defanziva, tanak srednji red i nekomunikacija doprineli tome da se prerano oprostimo od Mundijala.

Odavno Srbija i njeni iskreni navijači nisu više verovali u uspeh reprezentacije i u ovu poprilično kvalitetnu skupinu na čelu sa Piksijem, a sve do poslednjeg meča nas je pratila i sreća da imamo sve u svojim rukama.

To što smo imali olako smo ispustili, a na velikom ispitu generacije, naša reprezentacija nije dobila čak ni prelaznu ocenu. Ne treba izgubiti iz vida ni to da smo stvarno imali tešku grupu, ni to da su sa Mundijala ispali i Belgija, Nemačka i Urugvaj, ali žal je utoliko veći, jer je Srbija definitivno mogla i morala bolje.

Igračima ne možemo da ne verujemo na reč da su dali sve od sebe, ali ponekad to može biti i pogubno. Ponekad je potrebno raditi prave stvari u pravo vreme, a ne rasipati energiju na nešto što ne donosi bolju igru i rezultat.

Srpska avantura na Mundijalu završila se veoma neslavno, pomalo i ružno zbog svih nemilih scena i priča o kojekakvim ljubavnim aferama, a ono što ostaje kao pitanje je kako će Piksi i fudbaleri reagovati na ovaj neuspeh, a zašto ne reći i debakl.

EPA-EFE/Georgi Licovski

Piksi je najavio da će ostati selektor, iskreno verujemo u to, a igrači su imali nekoliko motivacionih i optimističnih izjava nakon ispadanja.

A što se navijača i javnosti tiče, ona će se opet ložiti, jer to nam je u krvi, samo što do sada to nismo znali da kanališemo i iskoristimo na pravi način. Možda ćemo baš ovu generaciju fudbalera nekada i zvati zlatnom, možda ćemo od njih opet dobiti lažnu nadu, a možda će nas samo i razočarati (iskreno se nadamo da se ovo treće neće desiti, a vala ni drugo).

Sada je na njima da pokažu da zaista vrede nerviranja, emocija, da zaslužuju podršku i pažnju i u kada su u Staroj Pazovi i kada su u dalekom Kataru, pa neka sami odaberu svoj put. Podršku će imati, a na terenu neka je opravdaju. Ovaj put nisu, ali biće još prilika.

Do sledećeg loženja…

BONUS VIDEO Navijači Srbije grme u Dohi: Ko da mi otme…

Komentari

Svi komentari (0)