Srbija je veliko utočište tajni, spletki i teorija zavere. Srbija voli da uvek postoji nešto mistično, gotovo magično iza svakog (ne)uspeha, ali i da neke stvari nikada ne isplivaju na površinu. Tačnije, ko još mari kada posle 20 godina saznamo šta se zapravo desilo.

Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.

I tako će i ova tajna biti verovatno duboko zatrpana jer imamo pravu tendenciju da se ne suočavamo sa problemima, uz neke pojedince koji iskaču iz te matrice poput Dušana Vlahovića. Vlahović je tu pokupio poene, ali ih je izgubio kada je odlučio da je dobra stvar da u 35. minutu stavi u dlan „dečiji dodatak“.

I kaže Bril Embolo da smo ih vređali, da smo Švajcarci omaložavali, provocirali, ali znate šta – naučili smo i to da radimo. Nije bilo nikakvih nacionalističkih i rasističkih uvreda, barem ne onih koje bi on očigledno mogao da razume. Dakle, naučili smo da bi i na svetskom nivou trebalo psovati na srpskom.

Ostaće tajna zakopana sa onim floskulama „dali smo svoj maksimum“, „okrećemo se klupskim obavezama“ ili „Pa, ispala je i jedna Nemačka“. Neće postojati prava analiza jer će svaki pokušaj da se ukaže na grešku biti ocenjena kao maligna kritika, kao da je dovoljno samo potapšati po ramenu fudbalere. Patriote će tvrditi da je uspeh i što smo se plasirali na Mundijal. Samo da podsetimo – Ljudi, to smo slavili godinu dana do Mundijala. Sad ta priča više ne važi.

Uostalom, utešite tim rečima ovu navijačicu.

Dijagnostifikacija ovog problema zahteva ozbiljan konzilijum fudbalskih stručnjaka jer se prema reprezentaciji u ovom trenutku treba ophoditi kao prema bolesniku ili barem ranjeniku. Rane treba vidati pametno jer i po „Bušidu“, kodeksu samuraja, jednom ranjeno mesto sa dobrom terapijom postaje dvostruko jače.

Mi smo imali barem dve velike rane – fizička sprema i odbrana. Jedna drugu ne isključuju, čak je i fizička sprema preduslov za dobru odbranu. To će morati da se rešava hitno, ali sistematski. Ukoliko nemamo igrače kadre da iznesu igru sa tri štopera, ne bi trebalo igrati tako. Ukoliko imamo ubaciti nove snage koji neće praviti ovakve greške. Ipak, bi o tome trebalo da odlučuju najbolji fudbalski stručnjaci Srbije koji bi ukazali na greške. Bilo javno (što bi stvorilo pravu klimu i učinilo da postanemo svesni ko smo i šta smo), bilo privatnim porukama.

Poenta je da bi nešto trebalo uraditi.

Šta se desilo? Pa, to je da čuvena enigma u Srba. Od Tarabića, pa nadalje. Naučili smo da gledamo „širom zatvorenih očiju“, da se pravimo ludi i nažalost to se prenelo i na fudbal, koji je verovatno najbolja slika jednog naroda. Posle kafane.

Da li su odnosi u reprezentaciji bili dobri? Po onome što nam pričaju fudbaleri i selektor mi smo svetski šampioni timskog duha, po onome što smo videli na terenu – komunikacije nije bilo. Uostalom to je jedna od glavnih stvari u odbrani – komunikacija i sistem. Pričali smo već o naizmeničnom pokrivanju prostora i markiranju fudbalera. Da može da funkcioniše – može, videli smo to protiv Norveške i Portugala. Da može da se raspadne, nažalost, može, pogledajte bilo koji meč sa Mundijala.

Da li su ih omele priče iz čaršije? Pa, ako smo pali na tom stepeniku, onda nije trebalo ni sedati u avion. Ako zvezde Juventusa, Fulama, Ajaksa, Sevilje, Lacija, Salcburga ili bilo kog drugog kluba padaju na te priče… Svakako da su ljudi, ali im je ovo bila prilika da iz korena promene sliku o reprezentativnom fudbalu. Samo 90 minuta je bila granica između beznađa i vatrometa u svim gradovima. Još jednom smo izabrali ono prvo. Možda i jer ne želimo da verujemo da smo dovoljno kvalitetni.

Kolala su razna naklapanja o sukobima unutar tima, koji su začinjeni detaljima, a ta igra gluvih telefona nadrasla je i našu državu, pa smo dozvolili i da se svetski poznati novinari zabavljaju u čijim su krevetima srpski fudbaleri.

Da li će neko izaći i reći jeste to je istina? Neće, a uostalom i zašto bi? Da bi udovoljio nekom navijaču? To svakako ne, pa neka to što se desilo, šta god to bilo ostane tajna. Živećemo sa tim kao i sa mnogim drugim tajnama, ali samo ako dobijemo garanciju da smo te stvari prevazišli. Ako se plasiramo na Evropsko prvenstvo, ako ostanemo u A diviziji, ako odemo na sledeći Mundijal. Ako nekad ne ispadnemo u prvoj fazi.

Ako nekada doživimo da pročitamo reč kontinuitet. Beograd je kroz istoriju najrazaraniji evropski grad do temelja, a verovatno je fudbalska reprezentacija najrazaranija od svih u svetu. Bure, skandali, ostavke, pretnje, mešanje različitih uticaja.

Ne znamo ko je sa kim pričao ili nije. Ne znamo zašto neko nije dodao loptu ovom ili onom. I to ne bi trebalo da nas zanima! Trebalo bi da nas zanima samo da postoji sistem, da postoji ideja (ovaj apstraktni pojam je u Srbiji marginalizovan) i da na kraju će doći i rezultat. Kao skup pojedinaca Švajcarska je realno ispod nas. Kao tim? Samo je 14 boljih na planeti ako je verovati FIFA rang listi.

Vreme je da ne pakujemo sve u oblande (sezona je slava, već su nam dosadile), već da sve uradimo kako to rade drugi. Ako ne znamo, da pitamo, ako ne daju, da gledamo.

Ne znamo šta se desilo i verovatno nikada nećemo saznati, ali nećemo prestati da verujemo u neke nove čude.

Navikli smo na ovakve gorke pilule, ali nam ponovo taj pad deluje toliko teško.

BONUS VIDEO Navijači Srbije grme u Dohi: Ko da mi otme…