Partizanove crne rupe koje su previše skupe i dobar impuls za ostatak sezone

Rezulat i poraz od 97:84 otkriva neke ozbiljne probleme ali ni izbliza ne govori čitavu priču.

Ako ste ugasili prenos u 28. minutu meča, sigurno bi stebili u dilemi ko je na kraju izašao kao pobednik, ali je za Partizan problem što se igralo još četvrtinu i kusur, a to je za trenutni sastav bilo previše.

Partizan je opet imao problem koji ga prati od početka sezone što periode dobre igre koji su bili duži nego periodi loše igre nije znao da naplati, dok bi u trenucima pada strmoglavo leteo u ponor.

Kao kockar i raspikuća kojeg majka kune bi prosipao ono što bi krvavo sticao do tog trenutka.

A taj trenutak je došao u završnici treće četvrtine i početkom poslednje deonice kada je serijom grešaka i loših odluka dozvolio Hapoelu da napravi prednost od 12 poena što je za tim sa drastično skraćenim opcijama da stigne nemoguća misija i to iz nekoliko razloga.

Prvi i osnovni leži u činjenici da sada na već solidnom uzorku od sedam utakmica pričamo o jednoj od najlošijih odbrana Evrolige.

Partizan defanzivno osim povremenih perioda koji prekratko traju nije u stanju da parira rivalima i to stavlja veliki pritisak na napad koji u takvim varijantama nema prava na grešku.

Sa 89,1 primljenim poenom, Partizan je četvrta najlošija ekipa Evrolige, a kada se doda da je najgora po procentu šuta iz igre i procentu šuta za tri koji dozvoljava rivalima u čitavoj ligi, to je jako teško nadoknaditi napadački. Treba dodati da je Partizan najgora odbrana po defanzivnom rejtingu.

Upravo su pomenute crne rupe najveći problem Partizana. Čak i kada igra duže periode dobro defanzivno, ti padovi koji se stalno dešavaju ponište sve.

Evo samo jednog primera sa meča protiv Hapoela. Kada je u igru ušao Bruno Fernando i time debitovao u dresu Partizana, Željko Obradović ga je upario sa Tajrikom Džonsom. U tom periodu od oko šest minuta krajem prve i početkom druge deonice, Partizan je primio svega osam poena. Dok je pre toga za osam minuta primio 18. U tom periodu je Partizan imao i šest poena prednosti, priliku da ode na veći plus ali je serijom grešaka to propustio.

Sa druge strane, za dva minuta i 25 sekundi sa kraj treće i početka četvrte četvrtine, Partizan je primio 10 poena i sa minus dva otišao na pomenutih minus 12. U tim trenucima se odbrana potpuno raspala, i sve je otišlo nizbrdo.

Partizan je u 11 minuta kada je krenuo potop pa do kraja utakmice primio 32 poena.

Osim toga, još jedan detalj upada u oči, koji treba posmatrati. Da li je u pitanju značajno skraćena rotacija i posledično veća potrošnja koja neminovno vodi do pada energije ili pitanje karaktera, tek crno-beli imaju dva različita lica.

I protiv Pariza i protiv Hapoela, Partizan je izgledao kao ratnički tim dok je ekipa rezultataki bila u igri, ali čim se pojave crne rupe, ekipa se potpuno ugasi kao da nema ko da povuče ručnu.

Možda je samo do povećane potrošnje, a možda i do profila igrača ili nečeg trećeg, ali treba svakako obratiti pažnju i na te stvari.

Da ipak nije sve tako crno, govore mnoge stvari koje su zbog poraza i loših minuta ostale u drugom planu.

Partizan je nastavio trend da ne dozvoljava veliki broj ofanzivnih skokova i poena iz druge šanse rivalu iako je imao problema u prvom poluvremenu, ali je na kraju zadržao rivala na brojci od sedam ofanzivnih skokova.

Sa druge strane, Partizan je ostao u vrhu po broju uhvaćenih lopti i drugih šansi koje ima što često održava napad u životu.

Takođe, crno-beli su ponovo bili dobri i kada su izgubljene lopte u pitanju po čemu su i dalje drugi najbolji tim Evrolige iako nema Karlika Džonsa koji je u tom segmentu bio neprikosnoven.

Uprkos svim problemima u organizaciji napada sa ovako osakaćenom spoljnom linijom, crno-beli su uspeli da dođu do 16 asistencija i prilično dobrih procenata u šutu za tri poena po kojima je Partizan šesti tim u takmičenju.

To su sve dobri temelji i pokazatelji ogromnog napadačkog potencijala ekipe koja još nije dobila pravu verziju Džabarija Parkera. Amerikanac još uvek nije pronašao ritam, mada treba reći da na ova dva meča u Evroligi nije ni bio u mnogo dobrih pozicija za šut zbog većih fokusa odbrana i uz to je u Bugarskoj igrao sa povredom prsta.

Povratak Miltona i dolazak Kalatesa dodatno će podići kvalitet napada koji je i po ofanzivnom rejtingu visoko rangiran, na sedmom mestu, a to će olakšati i ostatku bekovske linije. Sterling Braun neće morati da se toliko bavi kreacijom, a Vašington će moći da se vrati u svoju prirodnu ulogu instant strelca sa klupe.

Odbrana će već morati da se rešava timski iako dolazak Fernanda, pa i povratak dvojice bekova svkakao mogu da doprinesu dosta, ako ništa kroz više opcija za rotaciju, a tu su i neke potencijalno ozbiljne defanzivne petorke.

Sada je pred Partizanom izazov zvani Barselona. Katalonski tim ne igra preterano dobro, i ima ogromne amplitude, ali tradicionalno ne odgovara Partizanu zbog izrazite fizikalnosti.

Za razliku od Hapoel a, biće mnogo agresivnija u pritisku na spoljnu liniju Partizana i na ofanzivnom skoku, pa će to biti od velikog značaja da Partizan iskontroliše za eventualnu pobedu.

I Barselona kao Partizan statistički gledano ima mnogo više problema u odbrani i tek ima nešto bolje brojke od crno-belih što sugeriše da bi mogli da vidimo napadački meč u Areni.

Ključni trio od koga sve polazi čine Tomaš Satoranski - Kevin Panter - Toko Šengelija što i sve napredne brojke pokazuju. Ipak, ne treba zaboraviti ni sjajnog Vila Klajburna koji je posle sjajnog starta u padu, a tu su i pouzdani Jan Veseli i Vili Hernangomez koji od meča do meča ima velike amplitude.

Uzevši raspored koji ga očekuje, Partizan bi morao da dobije ovaj meč koji bi osim pobede doneo i potreban mir u kući i izbegavanje velikog pritiska.