VEČITIH 11 Ćurković prošvercovao Mocu, Gorčin izabrao Antića

Autori: Petar Milovanović i Ivan DžodićIvan Ćurković u svoj tim uvrstio je: Milutina Šoškića, Miroslava Brozovića, Velibora Vasovića, Branka Rašovića, Fahrudina Jusufija, Zlatka Čajkovskog, Vladicu Kovačevia, Stjepana Bobeka, Milana Galića, Miloša Milutinovića i Nenada Bjekovića, a potom je obrazložio izbor:

"Mojih idealnih 11 i obavezan 'plus 1' bio bi Moca Vukotić. Uz trenera Špica ovaj tim bi sjajno funkcionisao. Ovo je moj izbor, nekome će se svideti, nekome neće. U ovakvom izboru, svako može da sastavi svoj tim i da stoji iza te odluke, jer kada je fudbal u pitanju tu postoji najveća demokratija. Svi koji prate i gledaju fudbal imaju apsolutno pravo da imaju svoje mišljenje".Bivši predsednik Partizana osvrnuo se na više od pola veka koliko je deo crno-belih."S obzirom na to da sam u FK Partizan prisutan od 1964. godine, znači punih 56 godina, dosta igrača pamtim i ovaj izbor mogu da branim. Većina igrača je iz Kupa šampiona, njih čak šestorica, dvojica su od osnivanja kluba. Jako je teško i nezahvalno u njegovoj 75 godina dugoj istoriji dati idealnih 11. Težak zadatak i u ovakvom izboru morate imati određeni kriterijum. Poznavao sam sve fudbalere koje sam stavio u idealnu jedanaestorku i mislim da nisam mnogo pogrešio", rekao je Ćurković i dodao:"Dakle, dao sam prednost onima koji su napravili najveći uspeh igrajući finale Kupa šampiona 1966. godine, pobeđujući najveće klubove do tog finala s Realom. Njih čak šestorica. Dvojica su bili članovi od osnivanja, Bobek i Brozović. Brozovića su mnogi zaboravili, međutim on je bio prvi kapiten Partizana koji je podigao pehar Kupa Jugoslavije 1947. godine, a Partizan je tada osvojio duplu krunu. Milutinović je došao 1951. i igrao je punih sedam godina, ostao sve do 1958. godine. I na kraju Nenad Bjeković, koji je ostavio neizbrisiv trag u svakom pogledu. Ovo su moja sećanja na fudbalske velikane koji su zlatnim slovima upisani u istoriju Partizana. Žao mi je što sam morao da nabrojim samo 11+1, jer ih je bilo još mnogo koji su stvarali istoriju. Kapiten mojih 'idealnih 11' bio bi Stjepan Bobek".

Gorčin Stojanović, poznati reditelj, imao je zanimljivo gledište na nesvakidašnji zadatak."Da budem posve iskren – da nije ove situacije, verovatno ne bih ni pristao da 'izmišljam' idealni tim kluba za koji navijam, kao treća generacija po muškoj liniji. Najpre stoga što 'dedin tim', sa Bobekom na čelu, baš kao ni 'ćaletov tim' sa Vladicom Kovačevićem, njegovim omiljenim fudbalerom, nikad nisam gledao, osim na arhivskim snimcima. Otpada, dakle, u samom početku, dve ili tri velike generacije možda i najboljih fudbalera ne samo Partizana. Prihvativši ovu igrariju, dakle, rešio sam da tim 'sastavim' od onih igrača koje sam gledao, od ranog detinjstva nadalje, ali i da tim bude sastavljen potpuno nemoguće – po principima savremenog fudbala, onog koji se meni sviđa, a koji većina pobrojanih igrača nikad nije igrala. Ima samo jedno zajedničko načelo, koje je u Partizanu uvek važilo, od Ilješa Špica, preko Bobeka, pa nadalje: ofanzivni fudbal", počeo je svoje izlaganje Stojanović.

Reditelj je potom predstavio "imaginarni tim u imaginarnoj formaciji":"Na golu je Petar Borota. Nisam gledao Šoškića ili Ćurkovića, a mogao je ovde biti i Rade Zalad, Omerović ili Pandurević, Ivančević. Ali, Pit, budući kapiten Čelsija, bio je sjajan golman, daleko ispred svog vremena. Izvestan danak platio je zbog dve greške, ali to ne umanjuje njegov dar i veličinu.Desni bek je Ivan Golac. Prvi stranac u Engleskoj, a kasnije i trener izrazito okrenut lepoj igri, ostao je u mom sećanju kao za svoje vreme izrazito moderan igrač.Levi bek bi bio Slobodan Rojević, nepravedno zaboravljen, sjajan igrač, sklon odlasku napred, visoko odgovoran. Neke od važnih utakmica Partizana njegova su zasluga.Centralni defanzivci – Nenad Stojković i Ljubomir Radanović. Legende po raznim osnovama. A mogao je tu biti i Jusuf Musa Hatunić.Jasno je da se igra ofanzivna formacija, četiri-tri-tri, pa sledi jedno iznenađenje – zadnji vezni, neka vrsta Buskeca u tom imaginarnom timu – Antara, Radomir Antić. Jedan od najinteligentijih igrača svog vremena. Uostalom, ne može se biti vrhunskim trenerom drugačije, kasnije u životu.Potom – punokrvna desetka, naravno – Momčilo Moca Vukotić. Ne treba tučiti zube na genija.Još jedno iznenađenje, a zapravo logično – Nikica Klinčarski. Igrao je po levoj strani, ali je igrao, zapravo, svuda. U jednom času, uz Mocu i Prekazija, a pod Bićetom Mladinićem i Miladinovićem, kao pomoćnim trenerom, bili su nešto ispred svog vremena, uporedivi samo sa Šjor Ivinim slavnim Hajdukom, u jednom od onih retkih trenutaka kad je jugoslovenski fudbal bio i lep i savremen.I napred, trio ubica – Prekazi, Bjeković i Mijatović. Tri zveri".Gorčin Stojanović je pored odabranih 11 istakao još velikih imena koja su nosila crno-beli dres."E, sad, ne pitajte kako bi ovo moglo biti uklopljeno, verovatno nikako. Ili nekim dugim procesom treninga, naravno, sa mnogo početnih nedoumica, sa mnogo ubeđivanja, predrugojačenja igračkih navika, sticanja novih rutina. I sa mnogo pomoći sa klupe – jer, gde su ovde braća Čajkovski i Zebec, a tek Jusufi, Gica Damjanović, Galić i Hasanagić, Bečejac, Miladinović, Zavišić, Blagoje Paunović, gde su Ivić, Ilić, Tomić, gde su Čaki i Ćira, gde je toliko igrača, Kozić, Kunovac, Aca Trifunović, Smajić, Varga, Vokri, Kežman, gde je, pre svih, Mance, gde Ješić, Vermez, Plavi... i tako dalje, neka mi ne zamere ovi koji još igraju fudbal, njih sam namerno izostavio", slikovito je opisao svoj izbor Stojanović.

Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram