„Hoće li se smejati ako znaju da sam bolestan?“: Bio je na vrhuncu popularnosti, a onda je u 29. godini saznao za tešku dijagnozu

Bio je to još jedan emotivan trenutak u životu glumca koji je pre više od četiri decenije postao jedna od najvećih televizijskih i filmskih zvezda, a potom se, na vrhuncu slave, suočio sa dijagnozom koja mu je zauvek promenila život.

Primajući priznanje, Foks se posebno zahvalio supruzi Trejsi Polan, sa kojom je u braku više od tri decenije, kao i njihovom četvoro dece.

„Zahvaljujem Trejsi i našoj deci na njihovim žrtvama, strpljenju i ljubavi. Nemate pojma koliko mi to znači“, rekao je, a potom pomenuo i roditelje, braću i sestre.

Govorio je i o trenutku kada mu je dijagnostikovana Parkinsonova bolest i strahu koji je osećao zbog toga kako bi javnost mogla da reaguje.

„U početku sam dijagnozu držao u tajnosti. Brinuo sam se kako će to uticati na moj rad i odnos sa gledaocima. Hoće li se smejati ako znaju da sam bolestan?“

Međutim, kada je konačno odlučio da progovori o bolesti, dogodilo se upravo suprotno od onoga čega se godinama plašio.

„Svi ste mi pružili toliku podršku da sam osetio kako mogu da nastavim. Nisam izgubio ono čime se bavim i bolest mi to nije mogla oduzeti. A to je zato što ste stali uz mene“, rekao je Foks, nakon čega mu je publika ustala i aplaudirala.

Televizijska akademija još u julu objavila je da će upravo Foks biti dobitnik nagrade „Bob Hope“, priznanja namenjenog pojedincima iz televizijske industrije čiji je humanitarni rad ostavio trajan trag u društvu.

Njegov put od jednog od najpopularnijih glumaca osamdesetih do jednog od najpoznatijih boraca za pronalazak leka za Parkinsonovu bolest, međutim, počeo je mnogo pre nego što je mogao da nasluti koliko će njegov život biti ispunjen usponima i padovima.

Od skromnog detinjstva do Holivuda

Majkl Endru Foks rođen je 9. juna 1961. godine u Edmontonu, u kanadskoj provinciji Alberta. Bio je peto od šestoro dece. Njegova majka Filis radila je kao službenica, a bavila se i glumom, dok je otac Vilijam bio profesionalni vojnik, a kasnije je radio kao policijski dispečer.

Zbog očevog posla porodica se često selila po Kanadi, da bi se početkom sedamdesetih skrasila u Burnabiju, u Britanskoj Kolumbiji.

Foks je veoma rano zakoračio u svet glume. Već sa 16 godina pojavio se u kanadskoj televizijskoj seriji „Leo and Me“, ali je ubrzo shvatio da će, ukoliko želi ozbiljnu karijeru, morati da napravi mnogo veći korak.

Sa 18 godina preselio se u Los Anđeles.

Iza odluke nije stajao novac, uticajna porodica niti sigurnost da će ga u Holivudu čekati uspeh. Naprotiv, Foks je kasnije govorio da je u tom periodu bio toliko siromašan da je ponekad tražio hranu po kontejnerima.

„Živeo sam na margini. Imao sam 18 godina, bez novca, bez veza, doslovno sam kopao po kontejnerima za hranom“, ispričao je godinama kasnije.

Uprkos tome, bio je uveren da mora da pokuša.

„Znao sam da ako želim da budem neko, ne mogu samo da sedim na tremu svojih roditelja i razmišljam: 'Čoveče, da sam rođen u Sjedinjenim Državama i da moji roditelji imaju novac i da ne žive od plate do plate, mogao bih da uradim nešto sa svojim životom.'“

Početkom osamdesetih dobio je prve filmske uloge, između ostalog u ostvarenjima „Midnight Madness“ i „Class of 1984“.

Tada je morao da promeni i ime pod kojim će graditi karijeru. Rođen je kao Majkl Endru Foks, ali je prilikom prijave u američko Udruženje filmskih glumaca saznao da već postoji glumac registrovan kao Majkl Foks. Nije želeo da koristi srednje slovo A, pa je, inspirisan glumcem Majklom Džejom Polardom, izabrao slovo J.

Tako je nastalo ime pod kojim će ga upoznati čitav svet – Majkl Džej Foks.

Serija koja mu je promenila život

Veliki preokret dogodio se 1982. godine kada je dobio ulogu Aleksa P. Kitona u seriji „Porodične veze“.

Zanimljivo je da njegov lik prvobitno nije trebalo da bude centralna figura serije. Priča je bila zamišljena oko roditelja, dok je Aleks bio njihovo politički konzervativno dete. Međutim, reakcije publike na Foksovu glumu bile su toliko dobre da je njegov lik ubrzo postao jedan od glavnih.

Ni tada nisu svi verovali u njega.

Jedan od producenata smatrao je da je Foks prenizak i da nema izgled buduće televizijske zvezde, navodno rekavši da njegovo lice nije ono koje će se jednog dana naći na kutiji za ručak.

Kada je kasnije postao ogromna zvezda, Foks mu je poslao upravo kutiju za ručak sa svojim likom.

„Porodične veze“ emitovane su od 1982. do 1989. godine, a Foks je za ulogu Aleksa osvojio tri uzastopna Emija i Zlatni globus.

Ipak, ono što je usledilo 1985. godine pretvoriće ga iz televizijske zvezde u jednu od najvećih filmskih ikona svoje generacije.

Marti Mekflaj i „Povratak u budućnost“

Danas je gotovo nemoguće zamisliti „Povratak u budućnost“ bez Majkla Džeja Foksa u ulozi Martija Mekflaja, ali on zapravo nije bio prvi glumac koji je snimao film.

Reditelj Robert Zemekis želeo je Foksa od početka, ali glumac zbog obaveza na seriji „Porodične veze“ nije bio dostupan. Uloga je pripala Eriku Stolcu i snimanje je već počelo.

Međutim, Zemekis je zaključio da Stolc nije pravi izbor za humor kakav je film zahtevao, pa je ponovo pokušao da angažuje Foksa.

Foks je tokom dana snimao „Porodične veze“, a potom odlazio na set „Povratka u budućnost“, gde je radio duboko u noć. Mesecima je praktično istovremeno snimao dva projekta.

„Povratak u budućnost“ postao je jedan od najvećih filmskih hitova 1985. godine, a Marti Mekflaj jedan od najprepoznatljivijih likova pop kulture. Usledila su još dva nastavka, objavljena 1989. i 1990. godine, čime je nastala jedna od najpoznatijih filmskih trilogija svih vremena.

Glumio je i u filmovima „Teen Wolf“, „The Secret of My Success“, „Bright Lights, Big City“, „Casualties of War“, a početkom devedesetih i u filmu „Doc Hollywood“.

Upravo tokom snimanja tog filma dogodilo se nešto što će potpuno promeniti njegov život.

Prvi simptom pojavio se u malom prstu

Foks je imao samo 29 godina i nalazio se na vrhuncu karijere kada je primetio neobičan trzaj malog prsta.

U početku tome nije pridavao veliki značaj. Međutim, simptomi su postajali sve izraženiji. Pojavilo se jače drhtanje, ukočenost i drugi problemi sa pokretima. Nakon pregleda stigla je dijagnoza – Parkinsonova bolest.

Za mladog glumca koji je karijeru izgradio upravo na ogromnoj fizičkoj energiji i prepoznatljivom načinu kretanja bila je to vest koju nije mogao lako da prihvati. Lekari su mu rekli da će verovatno imati još ograničen broj godina tokom kojih će moći normalno da radi.

Najgore je, kasnije je govorio, bilo suočavanje sa neizvesnošću. Nije znao koliko brzo će bolest napredovati, koliko dugo će moći da glumi niti kako će publika reagovati ako sazna šta mu se događa.

Dijagnozu je skrivao sedam godina.

„Brinuo sam se kako će to uticati na moj rad i odnos sa gledaocima. Hoće li se smejati ako znaju da sam bolestan?“, prisetio se upravo tokom ovogodišnje dodele Emija.

Foks je kasnije otvoreno priznao da se nakon dijagnoze teško nosio sa onim što mu se dogodilo. Počeo je mnogo da pije i prolazio kroz depresivan period. Umesto da prihvati bolest, godinama je pokušavao da pobegne od stvarnosti. Na kraju je potražio pomoć i prestao da pije.

Paralelno sa privatnom borbom nastavio je da radi. Tokom devedesetih pojavljivao se u brojnim filmovima, među kojima su „For Love or Money“, „Life with Mikey“, „Greedy“, „The American President“, „Mars Attacks!“ i „The Frighteners“.

Vratio se i televiziji, gde je od 1996. igrao Majka Flahertija u popularnoj seriji „Spin City“. Za tu ulogu osvojio je još jedan Emi, tri Zlatna globusa i dve nagrade Udruženja filmskih glumaca.

Godine 1998. Majkl Džej Foks konačno je javno otkrio da boluje od Parkinsonove bolesti.

„Svi ste mi pružili toliku podršku da sam osetio kako mogu da nastavim. Nisam izgubio ono čime se bavim i bolest mi to nije mogla oduzeti“, rekao je mnogo godina kasnije.

Ipak, simptomi su napredovali i 2000. odlučio je da napusti glavnu ulogu u „Spin Cityju“.

To, međutim, nije bio kraj njegove glumačke karijere. Nastavio je da pozajmljuje glas animiranim junacima, uključujući Stjuarta Litla, i povremeno se pojavljivao u popularnim televizijskim serijama.

Ljubav koja traje decenijama

Kroz gotovo sve najteže periode uz njega je bila supruga Trejsi Polan. Upoznali su se na snimanju „Porodičnih veza“, gde je Trejsi igrala devojku njegovog lika Aleksa. Ponovo su zajedno radili na filmu „Bright Lights, Big City“, a njihovo prijateljstvo preraslo je u ljubav.

Venčali su se 16. jula 1988. godine. Dobili su četvoro dece – sina Sema i ćerke bliznakinje Akvin i Šajler, kao i najmlađu ćerku Esmu.

Kada mu je nekoliko godina nakon venčanja dijagnostikovana Parkinsonova bolest, Trejsi je ostala uz njega. Foks nikada nije krio koliko je njena podrška bila važna.

„Ponekad kad pogledam Trejsi imam dva osećaja. Jedan je da ona postaje lepša svaki dan, a još važniji je kad pogledam sebe i kažem: 'Pametan si ti, dečko. Napravio si dobar izbor'“, rekao je jednom prilikom.

Dijagnozu je pretvorio u životnu misiju

Dve godine nakon što je javno progovorio o bolesti, Foks je 2000. osnovao Fondaciju Majkla Džeja Foksa, posvećenu istraživanjima Parkinsonove bolesti i pronalaženju boljih terapija i leka.

Njegova dijagnoza od privatne tragedije postala je javna misija. Foks je koristio slavu kako bi privukao pažnju javnosti, naučnika, političara i donatora.

„Znao sam da moje ime može da privuče pažnju i pomogne nam da brže ostvarimo ciljeve. Ali i ja sam bolestan. Poznajem probleme i delim osećaj hitnosti sa svojom zajednicom“, objasnio je.

Fondacija je tokom godina izrasla u jednu od najvažnijih organizacija na svetu posvećenih Parkinsonovoj bolesti, a prema podacima navedenim prilikom dodele Emija, finansirala je istraživanja vredna više od tri milijarde dolara.

Foks je učestvovao i u javnim kampanjama, govorio pred političkim institucijama i zalagao se za naučna istraživanja.

Za humanitarni rad dobio je brojna priznanja. Akademija filmskih umetnosti i nauka 2022. godine dodelila mu je humanitarnu nagradu „Jean Hersholt“, a 2025. dobio je Predsedničku medalju slobode. Sada je tom nizu dodato i priznanje „Bob Hope“.

Novi zdravstveni udarac

Parkinsonova bolest, međutim, nije bila jedini ozbiljan zdravstveni problem sa kojim se suočio. Godinama nakon dijagnoze lekari su mu otkrili benigni tumor na kičmi. Tumor je brzo rastao i pritiskao kičmenu moždinu, zbog čega su postojali ozbiljni rizici.

„Brzo je rastao i izazivao mi je užasne bolove u celom telu. Da ga nisam operisao, ostao bih paralizovan“, ispričao je.

Sama operacija bila je rizična jer su hirurzi morali da uklone tumor bez dodatnog oštećenja kičmene moždine. Zahvat je prošao uspešno, ali Foksa je čekao višemesečni oporavak. Morao je ponovo da uči da hoda.

Tokom godina lomio je ruke, lakat, rame i druge kosti, a povredio je i lice. Imao je i ozbiljnu infekciju ruke zbog koje je postojala opasnost da izgubi prst.

„Još uvek mogu da hodam, ali ne izgleda lepo i postalo je rizično. Zato više ne hodam mnogo“, objasnio je.

Bolest je uticala i na sposobnost pamćenja, što je predstavljalo posebno veliki problem za čoveka čiji posao zahteva memorisanje ogromnih količina teksta.

„Moje kratkoročno pamćenje je pogođeno. Uvek sam imao sjajnu veštinu za memorisanje. Ipak, imao sam neke ekstremne situacije u kojima su poslednjih nekoliko poslova obustavljeni, jer su mi delovi teksta bili teški zbog reči koje je trebalo zapamtiti“, govorio je još 2020. godine.

Pogoršanje govora i pamćenja na kraju ga je navelo da iste godine objavi da se povlači iz glume.