„Plačem u sebi... Mi to tako“

Svi znaju ko je bio popularni Mister, da je bio trener tri najpopularnija španska kluba – Reala, Barselone i Atletika – da je noseći Partizanov dres zaslužio mesto među legendama kluba. I sigurni smo da niste poznavali mnogo trenera kod kojih je razgovor o fudbalu izazivao toliko radosti. Dečački iskren široki osmeh pojavio bi se na licu svaki put kada bi mu neko spomenuo loptu.Srpski fudbal vratio je na veliku scenu tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi i nikada nije pridavao značaj samo dobro odigranom pasu, izgubljenoj lopti, postignutom golu… Za njega je fudbal bio mnogo više od toga.„Ljudi su me prepoznali kao čoveka koji se stvarno bori za srpski fudbal. Ne samo za rezultat već i za odlazak u školu, za sponzore, za kulturu u fudbalu, za decu, za struku... Moja borba nije bila samo na klupi, samo za pobedu, već i za to da, na primer, donesemo video bim na stadion, da podignemo fudbal na viši nivo, da ‚orao poleti‘, da izmenimo odnos prema svemu. Narod je u igri reprezentacije prepoznao sebe – narod bez kompleksa, ponosan, i to mi je najveće zadovoljstvo“, govorio je Radomir Antić.Mister jeste živeo u Španiji, ali nikada nije zaboravio svoju zemlju, Užice, Zlatibor. Kada su ga jednom prilikom pitali koje tri želje bi zamislio kada bi uhvatio zlatnu ribicu, Antić je bez razmišlajnja odgovorio:„Veći standard srpskom narodu, druga je vezana za familiju, da sve bude dobro, a treća je zdravlje. Ništa više od toga“.

Znao je šta radi, koliko može i cenio je sebe. Toliko da je i jednom Realu jednom prilikom rekao – ne.„Bivši predsednik Reala Ramon Mendoza, me je zvao i rekao mi je da mu je najveća greška bila ta što me je oterao iz kluba iako smo bili prvi na tabeli. Nudio mi je da budem direktor fudbala u Realu, govorio mi da sam kulturan čovek, da poznajem jezike. Sedeli smo u restoranu i završio je sa: ‘Niko nije odbio moju ponudu‘. Rekao sam mu: ‚Sigurno, ali nikad nisi sedeo sa Srbinom‘, ispričao je Antiće jednu od svojih brojnih anegdota.I ne samo da je imao hrabrosti da odbije ponudu kraljevskog kluba, već je radio i sa čuvenim gazdom madridskog Atletika Hesusom Hilom, čovekom koji je „jednom dnevno“ menjao trenere.„Jednom je ušao u svlačionicu i video tablu na kojoj sam ispisao detalje za narednu utakmice, gde pravimo faulove, kako se branimo od kornera, kako napadamo i takve stvari. Pitao je: ‘Šta je ovo? Ovo nisam video nikad u životu’. Rekao sam mu: ‘Naravno, jer nikad nisi bio u svlačionici Radomira Antića’. Imali smo dobar odnos”, ispričao je Antić.Sa Antićem je moglo da se razgovara o svemu. Trebalo je samo pogoditi trenutak. I fudbal nije morao uvek da bude tema.Jednom prilikom, radeći novogodišnji intervju, pitali smo, uz čašicu rakijice, tada selektora Antića, koga bi izabrao da glumi njegov lik u filmu.„Iskreno, ne znam. Mislim da moj život ne može da se ponovi ni na filmu“.Voleo je do proba dobro vino, u Španiji je naučio da ne jede s nogu, jer „to tamo traje…“.U kafani je voleo da naruči „Moji su drugovi“, tvrdio je da da ta Bajagina pesma najbolje opisuje njegov životni put. Ali…„Nije mi daleka ni ‚Zlatibore, pitaj Taru‘“, isticao je Antić.Emocije nije krio ni u fudbalu, niti u životu.„Dolaziš u godine kada su emocije jake. Plačem u sebi, to je deo i moje generacije, a i mene samog. Mi to tako... Ima i toga, plače se u sebi…“Od Mistera je uvek moglo nešto da se nauči, ma koliko ga površno poznavali. Lično sam, recimo, naučio da mnogo češće koristim prisvojnu zamenicu moj/moja. U mnogobrojnim razgovorima uvek je svoje najmilije oslovljavao sa moja Vera (supruga), moja Ana (ćerka), moja Petra, moja Ivana (unuke), moj Radomir, moj Marko (unuci), moj Dušan (sin). Izgovarao je to s velikom dozom ljubavi i poštovanja. Tolikom da vam posle razgovora s njim siromašno zviči kada nekog sebi bliskog oslovite samo imenom.S istom količinom ljubavi i poštovanja Antić je govorio i o fudbalu. Za njega on nije bio igra, za njega je on bio način i smisao života.Zato je fudbal danas mnogo izgubio.

Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram