Piše Ivan Milićević: Odbrana stratišta u borbi za zaborav

Svaki pokušaj razumevanja i prodiranja u mentalne sklopove učesnika ovog skupa, koji dozvoljavaju sebi da se na bilo koji način konfrotiraju sa sugrađanima čija se deca jednog dana nisu vratila iz te iste škole, apsolutno je suvišan, pa čak i neprimeren. Lično, nisam sklon da poverujem da se radi o bilo kakvom nerazumevanju ili nepotpunom informisanju, već naprotiv, o podmuklom i sasvim izvesno – organizovanom predumišljaju.

Jer, ako izuzmemo i prihvatimo činjenicu da u Beogradu danas žive ljudi koji nemaju apsolutno nikakav problem sa tim da pošalju dete u školu u kojoj se dogodio masakr, jer zaboga, deca se danas isuviše često streljaju u klupama širom sveta, ono što ostaje neprihvatljivo i neodbranjivo jeste njihova potreba da svoju decu, pošto poto, vrate u učinioce i hodnike u kojima su devetoro učenika i njihov čuvar ispustili dušu. Takvo nerazumevanje i civilizacijski raskorak u kom se nalaze učesnici onakvog okupljanja, nažalost, upravo su tekovina i nasleđe „nezakazalog sistema“, a ono čemu sada svedočimo je njihova očigledna odbrana istog. U stilu: „Može memorijalni centar, ali neki skromniji, „lokalizovaniji“, treba nam protivpožarni izlaz.“ I to sve kažeš ljudima čija deca nisu imala priliku da pomisle, a kamoli stignu do bilo kakvog izlaza. Besramno.

U svemu ovome, najtragičnije je to što je svaka sumnja u to da će ikakav memorijalni centar biti izgrađen, bar u aktulenim političkim okolnostima, u potpunosti osnovana. Nemoguće je, a ne postaviti pitanje kako to da je Vlada formirala radnu grupu tek deset i po meseci nakon masakra, iako je isto zahtevano još u prvih 40 dana. I to u trenutku dok je u tehničkom mandatu i dok se Beograd priprema za ponavljanje izbora, a koji u „nezakazalom sistemu“ imaju status antičkog božanstva i kojima su podređeni svi naši beznačajni životi. Imajući u vidu sve izopačenosti na kojima počiva aktuelni režim i nedostojne metode kojima se godinama služi u cilju sprovođenja svojih nečovečnih zamisli, teško je odupreti se i utisku, a da vest o „izuzimanju parcele“ nije samo nova „koska“. Da li bi se neko iznenadio da za mesec dana, neka novoizabrana Vlada saopšti da zbog pritiska roditelja učenika koji pohađaju „Ribnikar“ odustaju od namere da celo krilo škole posvete memorijalnom cetru i odgovornost prebace na Savet roditelja i „suparničku“ ministarku u tatulama i sa tilom na rukavima. Ne zaboravimo da u toj školi u tom Savetu, sede ljudi koje nije bilo sramota da podignu ruku i glasaju da se protive izboru oca jedne ubijene devojčice za mesto u Školskom odboru. Oca, na čijem je mestu mogao da bude bilo ko od njih. Da li je moguće da i dalje postoji neko kome to nije jasno?

Takođe, ne smemo zaboraviti da aktuelna vlast nije sposobna da prizna sopstvenu odgovornost u majskim tragedijima, te da je malo verovatno da će pristati da učestvuje u izgradnju spomen – obeležja koje bi zauvek svedočilo o njenoj neupitnoj krivici. Videli smo to na delu pre dva dana, i to po deveti put, kada su rodbina, prijatelji i kolege stradalih u helikopterskoj nesreći u Surčinu, gacali po blatu i tumarali njivama kako bi položili cvet i upalili sveću. Jer oni koji su za nesreću odgovorni, mesto stradanja šestoro odraslih i jedne bebe, ni kamenom nisu obeležili.