Piše Ivan Milićević: Ko to udara na decu - treći put?!

Uprkos čvrstom obećanju, pa čak i kolektivnom katarzičnom zavetovanju, da nas više nikada neće i ne sme zadesiti nacionalna tragedija takvih razmera, kao i da više nikad nećemo dozvoliti da nam zdravstveno zapuštene psihopate iz „uglednih“ i „poznatih“ porodica streljaju nevinu decu po ulicama i školama, dozvolili smo da nam se posle samo devet meseci, umalo istorija ponovi.

Ne znam da li ste i koliko osvestili činjenicu da je praznično državničko jutro 15. februara imalo sve šanse da otpočne kao ono postpraznično od 3. maja prošle godine, kada smo prebrojavali žrtve masakra u „Ribnikaru“. Prošle nedelje smo isto tako mogli da brojimo, umesto zastava, maloletne žrtve trovanja alkoholom, koji im je neko točio umesto votke, usred centra Beograda i nasred Kalemegdena.

Ko - više ni ne pitamo, a svest da je posredi treći atak usmeren na kolektiv dece, kolektivno potiskujemo. Jer naposletku – „bitno je da nije moje“, „moje se vratilo kući“, „moje ide u drugu smenu“, „moje ide u malu školu“…

Šta sa nama tačno nije u redu?

Trovanje dece u „Sinneru“ tema je o kojoj i dalje govori samo jedan funkcioner, istina u poslednje vreme profilisan i specijalizovan više za teme o pušenju - ministarka zdravlja prof. dr Danica Grujičić. Samo se ona javno pita ko je taj famozni organizator žurke koji je umalo potrovao toliku decu medicinskim alkoholom. Samo ona kaže da neko zbog toga treba da ide u zatvor. Samo ona kaže da klub treba zatvoriti, jer je neko očigledno sipao alkohol u flaše koje su potom služene maloletnim gostima. Samo njoj sve ovo liči na mogući pokušaj ubistva s predumišljajem.

Gde su za to vreme ministar policije, načelnik beogradske policije, gde je pusti šef VJT Nenad Stefanović, koji je istog jutra požurio da izda saopštenje o tome kako je zaboga „on naredio i naložio da se sve okolnosti trovanja tinejdžera ispitaju“. Zaćutao je pre nego što je stigao to i da izgovori. Nikada nije predstavio rezultate svojih šefovskih naloga i naredbi koje svaki put tako pompezno najavljuje. Jedino što smo od njega čuli jeste da je protiv nekog deteta podneo prijavu zbog „džointa“.

Verovatno da ona potresna činjenica o samo jednoj izrečenoj sankciji odnosno o onoj jedinoj podnetoj PREKRŠAJNOJ prijavi ne bude „usamljena“.

U međuvremenu, po oprobanom receptu, mobilisani su svi resursi za organizovano sluđivanje i skretanje pažnje. Danima smo slušali razne stručnjake, influensere, specijaliste estradnih nauka o roditeljstvu i lajf-koučingu. Zaključak je uvek bio isti – mladi su krivi, roditelji su odgovorni, deca su grozna, konzumiraju alkohol kao niko nikad pre njih, obeznjanjuju se još kao tinejdžeri….

Efektno, nema šta. Većina konzumenata televizijskog programa će po automatizmu preuzeti ovakvu „studiju“ i ubrzo zaboraviti na sav užas koji nosi početna premisa ovog nerasvetljenog događaja:

Ko organizuje žurke za mlađe maloletnike i prodaje karte preko Instagrama?
Ko je organizator žurke na kojoj je deci služen medicinski alkohol?
Zašto do danas nije uhapšen?
Zašto se ne oglašavaju roditelje dece koja su završila na VMA?
Na koliko tinejdžerskih žurki u Beogradu se trenutno služi medicinski alkohol?

Sad je trenutak da pitamo, a ne, kao i obično, kad bude kasno.