Škola u kojoj je streljano deset mladih duša više ne može biti škola. Država u kojoj se nalazi ta škola i koja nakon takve tragedije odluči da „ne sme da stane“, više ne može i ne sme biti država. Društvo koje u tom „nestajanju“ prihvati da bude saučesnik u uspostavljanju lažne stvarnosti i normalnosti, nije i ne sme da bude društvo.
Deset meseci nakon što se pod njenim krovom i okriljem dogodio masakr, škola koja je nastavila da bude škola, suočila se sa još jednim naoružanim učenikom i pretnjama da će ponoviti masakr.
Škola koja je nastavila da bude škola, na malim odmorima pretvara svoje učenike u pripadnike kontradivizionih jedinica i organizuje preturanje po „sumnjivim“ rančevima, a sve u cilju potrage za hladnim i drugim oružjem.
U školi koja je nastavila da bude škola, supervizor ovakve igrice je niko drugi do – školski psiholog, specijalizovan za iščuđavanje na emotivne nestabilnosti roditelja koji I DALJE plaču na pomen 3. maja, ali i potpuno nestručan i nesposoban da prepozna znake poremećaja u ponašanju kod dece koja mu rastu pred očima.
U školi koja je nastavila da bude škola, deca sede uplakana u zaključanim kabinetima, jer im neki direktor ne dozvoljava da napuste zgradu, iako se iz opravdanih razloga plaše za sopstvenu bezbednost.
U školi koja je nastavila da bude škola, deca su lišavaju detinjstva i „najlepšeg đačkog doba“.
Škola koja je nastavila da bude škola glavni izvor je traume svojih učenika, moderator u organizovanom zataškavanju svakog problematičnog događaja i razvlašćeni podanik svakog uticajnog roditelja.
Škola koja je nastavila da bude škola trebalo bi da sedi na optuženičkoj klupi zajedno sa roditeljima maloletnog počinioca masakra.
…
Država koja je nastavila da bude država suočila se sa drugim masakrom i još devet izgubljenih mladih života.
Država koja je nastavila da bude država odložila je dane žalosti zbog utakmice, a već posle sedam dana terala decu da se vrate u klupe.
Država koja je nastavila da bude država nikada nije pozvala nijednu ožalošćenu porodicu, dok je decu izložila „paranenormalnoj“ osobi i njenoj muzikoterapiji.
Država koja je nastavila da bude država raspustila je Anketni odbor, zloupotrebila ožalošćene porodice i dovela ih u zabludu, a potom povela sudske postupke koji nikada neće zadovoljiti ni pravdu ni pravo.
U državi koja nastavila da bude država tužilaštvo će terati javnost iz sudnice, kako bi ocu i majci maloletnog ubice moglo da se sudi krišom.
U državi koja nastavila da bude država roditelji ubijene dece će iz srede u sredu protestovati ispred škole i tražiti izgradnju memorijalnog centra.
Država koja je nastavila da bude država nikada neće odgovoriti građanima kako se i zašto dogodila najveća nacionalna tragedija, a sve u cilju sprečavanja sopstvenog sloma.
Država koja je nastavila da bude država umesto procesuiranja načelnika policije zbog pokazivanja spiska s imenima dece, istog će odlikovati.
Država koja je nastavila da bude država neće prihvatiti predlog izmene zakona koji bi osigurao da se maloletni ubica zadrži u specijalnoj ustanovi.
…
Društvo koje je nastavilo da bude društvo nikada neće sagledati i osvestiti traumu koju je neizostavno prošlo, prestaće da razlikuje laž i manipulaciju od očiglednog i neupitnog.
Društvo koje je nastavilo da bude društvo prestaje da pruža otpor, životari na liniji manjeg otpora, podložno je podelama, sukobima, a vođeno samo i isključivo ličnim trenutnim interesima.
Društvo koje je nastavilo da bude društvo neće razlikovati dobro od zlog, dozvoljeno od zabranjenog, a sopstvenu duhovnu taštinu tešiće rečima „dobro je, nije moje“.
Društvo koje je nastavilo da bude društvo neće biti sposobno da osvesti i shvati da – škola u kojoj se dogodio masakr nikada neće i ne sme biti škola.
…
Zatvorite „Ribnikar“!
Jer, ako ovo društvo naposletku uspe da preživi tridesetogodišnje razaranje i nekad ponovo uspostavi elementarni sistem vrednosti, neki od današnjih „Ribnikaraca“ će zasigurno postavljati pitanja i tražiti objašnjenja. Da li je uopšte moguće, u tim eventualnim i budućim vrednosnim okvirima, reći bilo šta prihvatljivo nekom budućem odraslom „beogradskom detetu“ kada bude postavio pitanje: „Kako ste mogli da dozvolite da nastavim da pohađam školu u kojoj je streljano deset duša?“.
Imamo li spreman odgovor?
Bilo ko?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare