Piše Ivan Milićević: Zašto još traje istraga protiv roditelja ubice iz „Ribnikara“?

Imajući u vidu da su uspešno otklonjene sve potencijalne „opasnosti“ za "ometanje" neupitnog činjeničnog stanja ovog postupka, poput neosnovanog ukidanja skupštinskog Anketnog odbora, a koje je onomad pozdravio i sam viši tužilac Nenad Stefanović, javnost se s pravom pita zašto i dalje kuburi sa zvaničnim informacijama o ovj tragediji , ali i zašto i dalje nije podignuta optužnica.Da je to posve neobično i atipično, kao i da se u praksi optužnice za dela protiv opšte sigunosti i zapostavljanja i mučenja maloletnog lica (za koja se terete roditelji ubice), podižu neuporedivo brže, verovatno najbolje dokazuje jedan nedavni, a u pravnoj osnovni sličan slučaj, u kom je takođe postupalo VJT. U pitanju je epilog tragedije u Mladenovcu, kada je dečak, početkom jula, ubio brata iz lovačke puške, a zbog čega je uhapšena i ekspresno, posle samo mesec dana, optužena njihova baka.Kao i u slučaju masakra u „Ribnikaru“, vinovnik ove porodične tragedije neće biti procesuiran, uprkos tome što je imao navršenih 14 godina, jer je u međuvremenu utvrđeno da je brata ubio iz nehata. Odgovornost vlasnika oružja, međutim, kako to i zakon nalaže, bila je nesporna. Tako je policija, po nalogu tužilaštva, odmah uhapsila i pritvorila baku dvojice dečaka, koja je vlasnica kuće u kojoj se dogodila tragedija, ali i oružja, za koje je navodno na saslušanju rekla da je bilo „deo nameštaja“.Po istom principu odgovornosti, uhapšen je i otac dečaka, vlasnik oružja kojim su pobijena deca i čuvar u „Ribnikaru“. Oboma je stavljeno na teret teško delo protiv opšte sigurnosti jer oružje nisu obezbedili, ali je, za razliku od „tate iz Ribnikara“, koji je imao dozvole za čitav arsenal oružja koji je držao u kući, mladenovačka baka optužena pride i za nelegalno posedovanje lovačke puške askurđela svog pokojnog muža. Zašto to i dalje nije slučaj i sa jednim uticajnim tatom sumnjive prošlosti i misteriozne sadašnjosti, a za koju se, kako rodbinski, tako i profesionalno-partijski, vezuju brojna zvučna i uticajna imena iz zone sumraka naše akltuelne stvarnosti, pitanje je na koje treba da odgovori tužilaštvo, koje uporno neobaveštava javnost o svom postupanju u ovom slučaju.Ono što se pak, jasno ukazuje kao krucijalna razlika u odgovornosti jedne bake i drugog tate, nije samo broj nevinih žrtava, već činjenica što je za nju lovačka puška bila deo nemaštaja, a za njega oruđe za zabavu i razonodu maloletnog sina.Preciznije, istraga protiv jedne bake mogla je da se okonča na vreme, jer je najdalje vodila ka njenom šifonjeru ili šemizetu. Ova druga, protiv jednog tate, vodi kroz njegov sef u ambis „nezakazalog“ sistema, ka mestima na koje je vodio svog sina i učio ga da puca. Upravo je to mesto, ta dvorana, hala, streljana ili kako god da se zove, nesumnjivo okosnica, kako samog masakra, tako i svega onoga što (ni)je usledilo kasnije.O toj okosnici bilo je reči samo u prvim danima nakon zločina, paraleleno sa obećanjem da će se utvrditi ko je odgovoran što je načelnik beogradske policije Veselin Milić pokazao spisak dece za odsrel. Eto još jedne maratonske „istrage“ koja i dalje traje, a koja se „pokriva“ javnim sukobljavanjem mišljenja roditelja, renoviranjem škole, blokiranim računima porodice, nastavku školovanja ubice…Najstrašnije je što nas do te okosnice zasigurno neće dovesti ni Stefanovićeva buduća optužnica niti rezultati istrage policijskog SUK. Nastaviće da nas prave ludima i računaju na nacionalnu amneziju. Na nama je da li ćemo im to dozvoliti.