"Kad sam bila mala, odrasli su bili glavni. Sad kad sam odrasla, deca su glavna. Nešto ne valja"

Kada sam ja bila mala, deca su se prilagođavala odraslima i njihovim navikama. Danas se odrasli uglavnom prilagođavaju deci. I u tome nema mnogo dobrih stvari.

Vi stariji od 40 godina, a verovatno i oni nešto mlađi, sigurno se sećate kako su nas roditelji nekada slali u sobu ili u dvorište da se igramo. Odrasli su imali svoje razgovore, a deca su bila deo tog sveta, ali ne i njegov centar.

Postojalo je nepisano pravilo. Kada odrasli razgovaraju, deca se pomere u stranu. Ne zato što nas nisu voleli, već zato što se znalo da svet ne postoji samo zbog nas. Konstantno upadanje u reč i vikanje se nije tolerisalo. Znao se red, kako bi rekli stariji.

Danas je sve obrnuto. I to nije dobro.

Danas se odrasli prilagođavaju deci. Razgovori se prekidaju na svakih trideset sekundi. Rečenice ostaju nedovršene samo zato da bi dete moglo da postavi neko nebitno pitanje ili da bismo ga utešili jer se saplelo o tepih, palo i na trenutak ga je zabolelo. Drama.

Uče nas da moramo stalno da budemo prisutni, da uvek budemo tu za svoje dete, da ne zanemarujemo njihove potrebe, da im neprestano objašnjavamo i nudimo prilike za razvoj.

A onda, kada mi posle šesnaestog prekida razgovora dosadi i okrenem se sa rečenicom: „Mama priča. Molim te da me više ne prekidaš“, često nastane ona mala neprijatna tišina sa druge strane stola. Kao da sam upravo udarila dete, a ne postavila granicu.

Ako sedite za porodičnim ili prijateljskim stolom za kojim ima mnogo dece, obratite pažnju na dinamiku. Pogledajte koliko su roditelji dozvolili deci da im zapovedaju i naručuju usluge.

„Mamoooo, mamaaa“, viče jedan šestogodišnjak. Mama ustaje od stola, prilazi detetu koje leži na kauču i pita šta se desilo. „Dodaj mi vodu“, naređuje mali šef. A čaša vode stoji na stočiću pored njega.

Ni čarape nije mogao sam da obuje jer mu se jednostavno nije dalo. Zna da će mama i to uraditi. A onda se pitamo zašto smo hronično iscrpljeni.

Problem nije u deci. Problem je u granicama kojih nema.

Svet se ne okreće ni oko vas, ni oko mene. A bogami ni oko naše dece. Ali se tako ponašamo.

Odgajamo decu sa idejom da im se ništa ne sme uskratiti. Ni pažnja, ni prostor, ni vreme. Ponekad imate osećaj da zapostavljate dete ako ga niste videli sat vremena jer se igra u svojoj sobi. Bez telefona, naravno. Ako im redovno dajete telefon, s pravom možete da posumnjate da ih zapostavljate. Telefon ne donosi ništa dobro mlađoj deci. Donosi vama potreban mir, ali ta usluga se kasnije skupo plaća.

Ako dete možete da smirite jedino telefonom, nažalost zakazali ste u roditeljstvu. Deca bi trebalo da nauče da se sama umire, da sama pronađu zanimaciju i da ne očekuju od roditelja ili telefona da im stalno budu animatori. Ne živimo u dečjem hotelu u kome se sve vrti oko njih. Pravi život, nažalost, uopšte ne liči na dečji hotel.

Postavljanje granica deci je nužno. I za vas i za njih. Nikada nismo imali nesigurniju, nemirniju i zahtevniju decu. Zato što stalno očekuju da svet nešto uradi umesto njih. Deca više ne znaju da budu sama, da podnesu dosadu ili da poštuju tuđi prostor, jer im niko nikada nije rekao da taj prostor postoji.

Granice nisu trauma, dobre su za decu.

Važno je zapamtiti da svaka granica nije trauma i da rečenica „sada ne mogu“ nije emocionalno zapostavljanje. Naprotiv, dugoročno je dobra za njih. To što će se dete u tom trenutku ljutiti ili plakati jer je čulo „ne može“ jeste mala frustracija koja je potrebna za odrastanje i za lakše snalaženje u budućim odnosima sa drugima i sa samim sobom.

Pokušajte da ne budete roditelj koji na sve kaže „da“ po svaku cenu. Nemojte osećati krivicu kada detetu postavljate granicu, jer granice nisu kazna. Granice su sigurnost.

Ako decu odgajamo tako da svoje svakodnevne aktivnosti stalno organizujemo oko njihovih, odgajamo ih za nesrećnu budućnost, onu u kojoj se stvarni svet neće vrteti oko njih.

Dete koje zna da odrasli razgovaraju i da ne treba da ih prekida uči strpljenju.
Dete koje ima svoj prostor za igru uči red.
Dete koje ne dobija stalnu pažnju uči samostalnost.
Dete koje razume da svet ne staje kada ono nešto želi uči o stvarnom životu.

Naučite decu da čekaju. I da se svet ne vrti oko njih. Na kraju krajeva, deci su potrebni roditelji, a ne publika.

Autor: Barbara Slade Jagodić / Zadovoljna.hr