Kažu da ova životinja može da pomogne čoveku da živi 200 godina - u njenom telu su našli čudo

Ovi tajanstveni divovi, koji naseljavaju arktičke vode severne hemisfere, žive neverovatno dugo. Toliko dugo, da su domorodački lovci Inupijati na Aljasci pronalazili vrhove harpuna iz viktorijanskog doba usađene u njihovu mast, a informacije o pojedinim kitovima se prenose kroz više generacija, prema pisanju magazina Smithsonian.

Ne samo da su najdugovečniji sisari na Zemlji, već su gotovo i najstarije životinje. Do sada, najstariji poznati primerak imao je 211 godina. To znači da neki grenlandski kitovi koji danas plivaju okeanima mogu biti rođeni početkom 19. veka.

S obzirom na njihov neverovatan životni vek, nije ni čudo što su naučnici izuzetno radoznali da otkriju kako ovi masivni, stotinu tona teški sisari uspevaju da žive toliko dugo. U novoj studiji objavljenoj u časopisu Nature, tim istraživača predvođen naučnicima sa Univerziteta u Ročesteru smatra da je pronašao barem delić odgovora. U poređenju s drugim sisarima, grenlandski kitovi imaju neuobičajeno visoku koncentraciju proteina zvanog CIRBP.

Ovaj protein je poznat po tome što popravlja dvostruke prekide u DNK situacije kada su presečene obe niti DNK spirale, što obično dovodi do bolesti i skraćuje životni vek.

„Ovo istraživanje pokazuje da je moguće živeti duže od tipičnog ljudskog životnog veka,“ rekla je Vera Gorbunova, profesorka sa Univerziteta u Ročesteru i glavni autor studije.

„Proučavanjem jedinog toplokrvnog sisara koji živi duže od ljudi, dobijamo uvid u mehanizme koji omogućavaju tako produžen životni vek, ističući značaj očuvanja genoma za dugovečnost.“

Proučavanje ovih veličanstvenih bića lakše je reći nego uraditi. Ne možete ih uzgajati u laboratoriji (mogu dostići dužinu do 18 metara), a neke populacije su i dalje ugrožene, prema podacima Međunarodne unije za zaštitu prirode (IUCN), što ih čini teško dostupnim.

U početku su naučnici pretpostavljali da kitovima treba veći broj genetskih mutacija koje dovode do nastanka kancerogenih ćelija da bi se njihove ćelije pretvorile u maligne. Međutim, otkrili su suprotno: potrebno im je manje takvih udara, a njihova tajna zapravo leži u tome što ne akumuliraju te mutacije uopšte.

Da bi pronašli odgovor, tim je analizirao tkivo grenlandskog kita i otkrio da, iako postoji više vrsta proteina za popravku DNK, CIRBP se pojavljuje u čak 100 puta većim koncentracijama. Kada su ovaj protein dodali kulturama ljudskih, popravka DNK se poboljšala, a životni vek ćelija se produžio, što je i bilo očekivano. Zanimljivo je da su ćelije, kada su bile izložene nižim temperaturama, počele da proizvode još više CIRBP-a.

Iako naučnici sada razumeju mehanizam iza dugovečnosti grenlandskog kita, prevođenje tog znanja na vrstu velikih majmuna koja se od kitova evolutivno razlikuje više od 94 miliona godina  biće izuzetno težak zadatak.

„Postoji više načina da se poboljša očuvanje genoma, a sada učimo da postoji jedinstven put koji se razvio kod grenlandskih kitova gde se dramatično povećava nivo ovog proteina,“ rekla je Gorbunova. „Sada moramo da otkrijemo možemo li da razvijemo strategije koje bi pokrenule isti mehanizam i kod ljudi.“