Etnolog Aleksandar Repedžić predstavlja nam, na osnovu terenskih istraživanja tokom 2022. godine, proslavu Ivanjdana i običajnu praksu stanovnika Ponišavlja.
Autor: Aleksandar Repedžić, etnolog
Ivanjdan ili kako se u Ponišavlju naziva Sv. Jovan biljober jedan je od najznačajnih praznika u godišnjem ciklusu. Crkva ga proslavlja 7. jula po novom ili 24.06 po starom kalendaru odnosno proslavlja se rođenje Sv. Jovana Krstitelja. Veruje se da poljsko cveće pre svega ivanjska trava ima magijska i zaštitna svojstva kuće i okućnice, da ivanjsko cveće štiti domaćinstvo i stoku od bolesti. Za razliku od drugih krajeva u Srbiji u samom Ponišavlju u oči Ivanjdana nisu se palile ivanjske vatre. Devojke su zorom odlazile u polje i brale ivanjsko cveće i ostalo lekovito bilje i od njega pravile venčiće koje bi se potom kačilo iznad ulaznih vrata.
Bitno je isplesti neparan broj venčića prema rečima Mile Panajotović poreklom iz sela Barije, i okačiti ih iznad ulaznih vrata ali i iznad vrata torova i štala. Prema rečima Jasmine Džunić iz sela Kusa Vrana za Ivanjdan takođe su se pleli venčići od ivanjskog cveća i ostalog lekovitog bilja koje bi devojke ranom zorom nabrale i koji bi se kačili na domaćinstvo, dok bi se iznad staja i torova izmetom stoke prilepljivali venčići da bi obezbedili zdravlje tokom cele godine za stoku. Pored Ivanjskog cveća i belog luka, za venčić bere se sledeće lekovito bilje: Kantarion, kamilica, hajdučka trava, divlja nana, žito, cvet tikve, nabrojano bilje je sastavni deo venčića koje se vezuje crvenim koncem radi zaštite od uroka.
Narod je od davnina prepoznao lekovita svojstva određenih biljaka, upravo u običaju oko Ivanjdana možemo videti koje su to biljke, zašta se koriste i koja su njihova svojstva. U daljem tekstu biće izneta lekovita svojstva biljaka koje se pletu u Ivanjdanske venčiće.
Ivanjsko cveće – Broćac, broćika, ivan-cvet, ivanova trava, sirište, sirištica, žuto ivanjsko cveće, gospin prostirač, gospina stelja i jovanova travica, koje se može gotovo naći svuda na planinskim livadama, biljka dostiže visinu od 30 cm do 1m, sa sitnim žutim cvetovima. Prema rečima Vase Pelagića koristi se u lečenju crvotočine i metilja kod ovaca, takođe u narodnoj medicini ova biljka je poznata kao dijuretik ali se koristila i kao afrodizijak.
Hajdučka trava – u narodu poznata još kao ajdučica, stolisnik, sporoš, paprac poznata je u svim delovima Srbije, visine do 80 cm sa belim cvetovima koji su sakupljeni u cvatu na samom vrhu, mirisna biljka koja se može naći uz puteve, ali i na livadama, koristi se u narodnoj medicini za vidanje rana takođe se koristi za grčeve u želucu
Divlja nana – poznatija još kao menta može da dostigne visinu so 1.2 m, lako ju je prepoznati po jakom mirisu mentola i u narodnoj medicini igrala je važnu ulogu u lečenju raznih bolesti pre svega u lečenju bolesti pluća kao i za varenje.
Žito – Žita imaju najveću upotrebu u samoj ishrani kako kod ljudi tako i kod domaćih životinja, upravo iz tog razloga se i u sam venaz upliće klasje žita kako bi obezbedilo rodnu godinu, takođe zrna žita sadrže komplekse vitamina karotin koji je izvor vitamina A, a u malim količinama sadrži sledeće vitamine B1, B2, E, K i PP. Ovi vitamini najviše se nalaze u klicama. Upotreba pšenice je raznolika kod nas se pre svega koristi za pripremu hleba, ali se od pšenice takođe može dobiti griz koji je od naročitog značaja u ishrani dece. Takođe koristi se i u ostalim običajima godišnjeg ciklusa, slava i Božić.
Cvet tikve – bundeva ili tikva koristi se za ishranu ljudi i domaćih životinja inače je prirodni izvor vitamina A i . Lekovita svojstva same tikve prepoznaje i Vasa Pelagić i kaže da se koristi u lečenju svinja u narodu, odnosno da se koren ove biljke koristi u lečenju groznice kod prasadi. „ Kao lek ona se daje ovako: uzme se koren od te trave pa svari dobro u mleku, pa onda nali od toga odvara – mleko jedno pola čaše u usta polesnog svinjčeta i drži surlu uvis jedanko dok proguta. To treba činiti nekoliko puta na dan i bolest će prestati drugog dana“
Beli luk –u narodnim verovanjima ima pre svega zaštitnu moć tako da pored venčića za Ivanjdan prisutan je tokom običaja za Đurđevdan ali i u ostalim običajima godišnjeg ciklusa ali i protiv demonskih sila. Prema Špiri Kulišiću „belim lukom mažu stoku po slabinama prilikom proterivanja kroz živu vatru.“ Pored upotrebe u narodnoj medicini i kao jako magijsko sredstvo beli luk ima lekevita svojstva i koristi se kao antiseptik. Prema Veselinu Čajkanoviću beli luk koristi se u narodnoj medicini i vradžbinama, ali i kao lek od metilja.
Pročitajte još:
U daljem tekstu osvrnuću se na samu ulogu žene u sakupljanju lekovitog bilja, a to nam upravo omogućava bogata etnografska građa i na taj način bliže ćemo sagledati samu ulogu žene i njen značaj u sakupljanju lekovitog bilja. Kao što je ranije pomenuto nekada je postojao običaj u Ponišavlju da su devojke i žene ranom zorom odlazile u polje da beru lekovito bilje. Upravo na taj ceremonijalni način kada je grupa žena odlazila one su prepoznavale određeno lekovito bilje i davale mu veću simboliku kao i magijska svojstva ukoliko momka pogleda kroz venčić onda će se udati tokom godine za tog momka, ali ono najbitnije je da se na taj način prenosilo znanje u samom prepoznavanju biljaka i tako se znanje prenosilo sa generacije na generaciju odnosno sa kolena na koleno. Taj primer možemo videti i danas u samom Ponišavalju, devojčice rado odlaze sa starijim ženama u polje i na taj način uče da razlikuju lekovito bilje ali i samu upotrebu biljaka u narodnoj medicini.
U selu Kusa Vrana u opštin Dimitrovgrad, ivanjskim cvećem koje stoji na ulazu u štalu kadi se stoka ukoliko kojim slučajem oboli prema rečima Jasmine Džunić, danas se je izbočajeno imajuću u vidu da je ostalo u samom selu svega par domaćinstava i da drže mali broj stoke. Naime ukoliko stoka oboli ivanjskim cvećem kadila bi se sama životinja ali i prostor u kome životinje borave, na taj način što bi se odlomilo malo bilja iz venčića koji visi na ulazu u štalu, smotoljak bi se zapalio i time bi se stoka okadila. Imajući u vidu da kađenje u životu ljudi ima praktičnu i lustrativnu versku ulogu. Možemo videti da su ljudi sa ovih prostora koristili kađenje za teranje demona i bolesti. U Srpskom mitološkom rečniku stoji da se „zgušavanjem dimom progna gamad i svako zlo od mesta stanovanja“. . Ovaj običaj se nije zadržao i nije prisutan u ostalim selima koja su bila obuhvaćena ovim projektom.
#related-news_0
Kao što je ranije pomenuto u radu venčići su se pravili kod kuće, bili su vezani za zajednicu jednog sela, postojala je i sama ceremonija branja lekovitog bilja, koja se na žalost izgubila usled migracja stanovništa na relaciji selo – grad. Danas se Ivanjski venčići mogu naći na pijaci i veliki broj ljudi ih prodaje u poslednjih par godina što ranije nije bio slučaj. Takođe sam običaj je pretrepeo još jednu jako bitnu modifikaciju a to je samo vreme odlaska po ivanjdansko bilje. Naime preme rečima Mile Panajotović ranije se po bilje odlazilo u zoru, a danas zbog stila života ide po bilje dan ranije u večernjim časovima, takođe ranije je grupa devojka išla, a danas to nije običaji i sam čin odlaska u polje se izobičajio. Zadržala se samo simbolika stavljanja venaca na ulazu u stanove i kuće u samom gradu ali i u samim selim Ponišavlja koja danas broje dvocifreni broj kuća a u nekim selima i jednocifren.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar