Borba za opstanak nakon razornog zemljotresa: Kad ruševine muzeja postanu umetnost

Piše: Sibila Pavlović

Akcija „Komadi muzeja“ pretvara šut u predmete sećanja i pokušava da prikupi novac za obnovu zgrade, spasavanje zbirke i očuvanje tima.

Na belom postamentu u Bogoti nema ničega što bi se uobičajeno nazvalo umetničkim delom: komad opeke, parče maltera, sloj boje odvojen od zida. Ali ti fragmenti nisu doneseni iz ateljea. Do pre nešto više od mesec dana bili su deo Muzeja umetnosti Pereira, jedne od važnih kulturnih institucija u kolumbijskom regionu Risaralda. Zemljotres magnitude 7,4, koji je 10. avgusta pogodio zapad zemlje, srušio je zidove, oštetio krovove i zgradu učinio neupotrebljivom.

Tako se ono što je ostalo od njenih zidova pojavljuje na ARTBO, Međunarodnom sajmu umetnosti u Bogoti, pod naslovom „Komadi muzeja“ (Pedazos de Museo). Oko hiljadu fragmenata razvrstanih po boji i teksturi ponuđeno je po ceni od 200 hiljada kolumbijskih pesosa, oko 60 dolara, uz mogućnost da kupac plati i više. Organizatori sajma muzeju su prostor ustupili besplatno. Projekat je predstavljen 23. septembra, a ARTBO je za publiku otvoren od 24. do 27. septembra u centru Agora Bogota.

Ideja je nastala samo nekoliko dana posle zemljotresa. Rosa Anhel Arenas, umetnica i članica upravnog odbora muzeja, rekla je za špansku novinsku agenciju EFE da je, suočena sa činjenicom da su im u rukama ostali uglavnom šut i fragmenti zgrade, pomislila da upravo to moraju pretvoriti u sredstvo opstanka. Ono što je do juče bilo građevinski otpad dobilo je novu funkciju: svaki kupljeni komad postaje i uspomena na srušeni muzej i mali doprinos njegovoj obnovi.

Odbačeni predmeti

Kolumbijski „El Espektador“, koji priču prati od prvih dana posle katastrofe, opisao je kako su zaposleni 13. avgusta počeli ručno da biraju delove zidova obojenih za ranije izložbe, sivi malter, ciglu i površine u plavim, žutim i ostalim nijansama. Arenas je postupak opisala kao simboličan čin: ruševina dobija vrednost zato što zajednica odlučuje da u njoj sačuva sećanje. Kao paralele pomenula je fragmente Berlinskog zida i „kombajne“ Roberta Raušenberga, u koje je umetnik unosio odbačene predmete iz svakodnevnog života.

Ipak, ovde estetika nije odvojena od nužde. Muzej je ostao bez zgrade, izložbi i prihoda od ulaznica, a timu hitno treba novac da ostane na okupu dok traju sanacija i planiranje obnove. Prema proceni koju je preneo „El Espektador“, za oporavak je potrebno oko milion dolara. Ako svih hiljadu fragmenata bude prodato po osnovnoj ceni, kampanja bi donela oko 200 miliona pesosa, približno 60 hiljada dolara. Zato „Komadi muzeja“ nisu jedino rešenje, već prvi javni znak da institucija, iako bez zidova, nije prestala da postoji.

Zemljotres, čiji je epicentar bio kod San Hose del Palmara u departmanu Čoko, bio je najjači registrovan u Kolumbiji u ovom veku. Do 23. septembra agencija je, pozivajući se na zvanične podatke, navodila 335 poginulih i više od 4.500 povređenih. Pereira je bila među najteže pogođenim gradovima, sa 99 prijavljenih žrtava. U samom muzeju katastrofa je mogla da ima još tragičniji ishod. Tog ponedeljka ustanova je bila zatvorena za publiku, a unutra su bili samo Erika Gaspar, iz službe održavanja, i čuvar Omar Bermudes. Posle udara zaposleni su počeli da izvlače umetnine. Prema „El Espektadoru“, spaseno je 36 radova: svih 30 dela manjeg formata koja su bila izložena i pet od osam radova velikog formata.

Prostor za skladištenje

Zgrada ima tri celine: pozorište, centralni deo sa galerijama i kancelarijama i zapadno krilo sa pinakotekom, bibliotekom i kafeterijom. Konstrukcija pozorišta i centralnog bloka delimično je opstala, ali su zidovi teško stradali, dok je zapadno krilo posebno pogođeno sleganjem tla. Zbirka je morala hitno da bude obezbeđena i premeštena u uslove sa kontrolisanom temperaturom i vlagom. Muzej Antiokije u Medeljinu obezbedio je prostor za skladištenje i pomogao oko transporta, a podršku su ponudile i druge kolumbijske ustanove.

Posebnu težinu ovoj priči dodaje i činjenica da je zemljotres pogodio muzej usred izložbene sezone. Krajem aprila otvoren je ciklus „Džungla“ (La Selva), koji je kustos Alehandro Garses Kintero zamislio kao niz izložbi o pejzažu, vodi, gradu i sećanju. U jednoj od sala bio je postavljen projekat „Puls vode“ (El pulso del agua) belgijskog umetnika Nilsa Verkarena, nastao tokom njegovih višegodišnjih putovanja kolumbijskim rekama i predelima. Izložba „Betonska džungla“ bavila se gradom, dok je postavka „Pogled na Kordiljere“ (Vista de las cordilleras) Kamela Ilijana istraživala istorijske puteve Anda i prelaz Kindio.

Prvi izveštaji govorili su da su tri rada izgubljena, među njima veliki triptih „Kauka“ belgijskog slikara i dva rada amazonskog umetnika Imeme Vajta. Međutim, kasnije saopštenje galerije koja zastupa Verkarena navodi da su delovi „Pulsa vode“, uključujući monumentalni triptih sa reke Kauka, teško oštećeni, ali izvučeni i upućeni na konzervaciju i stabilizaciju. Plan je da tragovi zemljotresa ostanu vidljivi. Priroda, koja je bila tema tih slika, tako je doslovno ostavila poslednji trag na platnu.

Muzej umetnosti Pereira nastao je kao građanska inicijativa. Osnovan je 1974. kao Centar savremene umetnosti, a prva izložba otvorena je 23. avgusta iste godine delima važnih kolumbijskih umetnika. Današnja zgrada, koju je projektovao arhitekta Vili Drevs, otvorena je 1996. i ove godine je navršila tri decenije. Muzej navodi da je tokom vremena formirao zbirku sa više od 700 dela i postao jedno od ključnih mesta za modernu i savremenu umetnost u zapadnom delu Kolumbije.

Mreža sećanja

Zato prodaja šuta na sajmu nije tek efektna dosetka. Ona počiva na ideji da muzej nije zbir zidova, već mreža sećanja, radova, ljudi i publike. Časopis za kulturu „Arteria“ posle zemljotresa naglasio je da je veliki deo kulturne infrastrukture Pereire oštećen i da će oporavak trajati mnogo duže od uklanjanja ruševina. „Komadi muzeja“ taj problem čine vidljivim: kada nestane zgrada, institucija preko noći ostaje bez prihoda, prostora, depoa, programa i neposrednog kontakta sa publikom, ali ne i bez odgovornosti prema zbirci i zaposlenima.

Na ARTBO fragmenti zato stoje između relikvije i umetničkog predmeta. Nisu nastali kao umetnost, ali su izloženi u umetničkom kontekstu; nisu klasičan suvenir, ali kupcu daju materijalni trag mesta koje se više ne može posetiti u obliku u kojem je postojalo. Njihova vrednost ne počiva na materijalu nego na priči: na zgradi koju je grad podizao decenijama, izložbama koje su u njoj održane i nameri da se od tih istih komada simbolički izgrade novi zidovi.

Rosa Anhel Arenas je ideju kampanje sažela slikom muzeja koji se raspao na komade, a sada ti komadi treba da se pretvore u nove zidove, krovove i svetla. U tome je i najjača tačka projekta: katastrofa se pretvara u predmet zajedničkog pamćenja i, istovremeno, u praktičan način da se rad nastavi.

Na sajmu na kojem se inače meri tržišna vrednost umetnosti, Pereira je donela nešto što tržišnu vrednost gotovo da nema: komad maltera, cigle ili boje. Ali kada je taj predmet deo zida pred kojim su generacije gledale umetnost, njegova cena više nije samo cena materijala. Ono što je zemljotres pretvorio u otpad, muzej pokušava da pretvori u zalog sopstvenog opstanka.

Najteže pogođeni muzej u Kolumbiji

Katastrofa u Pereiri samo je deo mnogo šireg udara na kulturno nasleđe zemlje. Prema podacima kolumbijskog ogranka Međunarodnog saveta muzeja (ICOM), posle zemljotresa prijavljena su oštećenja u najmanje 22 do 24 muzeja u departmanima Risaralda, Kaldas, Vale del Kauka i Čoko. Negde su popucali zidovi i otpala boja, dok su druge ustanove pretrpele ozbiljna konstruktivna oštećenja. Predsednik ICOM Kolumbija Oskar Gaona ocenio je da je upravo Muzej umetnosti Pereira najteže pogođen među do tada evidentiranim muzejima i da su prve procene ukazivale na mogućnost potpune rekonstrukcije zgrade.

Oko 530 dela pod posebnom zaštitom

Dok se prikuplja novac i čekaju konačne građevinske procene, traje i velika operacija zaštite zbirke. Kolumbijsko Ministarstvo kulture saopštilo je sredinom septembra da stručni timovi rade na zaštiti oko 530 dela Muzeja umetnosti Pereira. Istovremeno se traže privremeni prostori kako muzej tokom višegodišnje obnove ne bi potpuno nestao iz kulturnog života grada. Ministarka kulture Paola Olgin prilikom obilaska Pereire najavila je da će država, regionalne vlasti i kulturne ustanove zajednički tražiti načine da izložbeni, obrazovni i drugi programi budu nastavljeni i dok muzej nema sopstvenu zgradu.