Medicinska sestra ispričala zašto je prestala da se plaši smrti: "Negovala sam pacijenta i onda se desilo nešto što je promenilo moj život"

Džuli u podkastu ispričala je da je pacijent po imenu Rendi, čovek u pedesetim godinama, usamljen, bez porodice i prijatelja, horder, sa mentalnim poteškoćama i narušenim fizičkim zdravljem zahtevao posebnu pažnju kada ga je ekipa iz bolnice pronašla u domu.

„Sledeći put kada sam ga videla, bio je kao druga osoba. Bio je srećan, oslobođen, otvoreniji, i živeo je još devet meseci — što možda ne zvuči puno, ali s obzirom na to od čega je bolovao i u kakvom je stanju bio kada smo ga prvi put upoznali, to je pravo čudo.”

U tom periodu, Rendi je izgradio snažnu vezu sa čitavim timom u bolnici, a Džuli je postala posebno bliska s njim. Prisetiła se da je često išla kod njega samo da razgovaraju o životu.

„Nije se plašio da priča o svojoj smrti. Govorio mi je o svojim strahovima, o tome šta za njega znači umiranje i kako nikada nije živeo slobodno. Imao je mnogo kajanja. Ne mogu da kažem da imam omiljene pacijente, ali da imam — on bi verovatno bio moj. I dalje često mislim na njega.”

Kako mu se zdravlje pogoršavalo, Rendi je zahtevao stalnu negu 24 sata dnevno, a Džuli ga je povremeno posećivala.

„Na dan kada sam ga poslednji put posetila, znala sam da će verovatno tog dana umreti. Prepoznala sam to po načinu disanja, po njegovom izgledu.”

Zamolila je sestru koja se brinula o njemu da joj javi kada uzme poslednji dah, i u sebi se oprostila od njega pre nego što je otišla kod sledećeg pacijenta.

„Izlazila sam iz njegove zgrade i nisam osećala tugu. Osećala sam zahvalnost što sam ga upoznala. Pomislila sam: ‘Bože, samo mu želim najlepše putovanje, gde god da ide’.”

„Odjednom, čula sam njegov glas u glavi kako izgovara moje ime,” ispričala je. „Nije samo bilo kao da sam ga čula — već sam mogla da osetim kako se on oseća, skoro da sam ga videla.
Kao da je leteo, bio je srećan. Govorio je: ‘O Bože, Džuli, da sam samo znao koliko je ovo lepo, nikada se ne bih plašio.’ Znam da je celog života želeo da bude slobodan, stalno je o tome govorio. I u trenutku smrti, znala sam da je konačno to i postigao. Osetila sam preplavljujući mir, radost i sreću, i nisam mogla da zadržim suze u kolima.”

Džuli je dodala da je i danas svaki put rasplače ova priča jer je — kako kaže — toliko lepa.

„Zbog tog iskustva više se ne plašim smrti. Kada umremo, vraćamo se na mesto koje smo nekada poznavali, vraćamo se odakle smo i došli — i verujem da će to biti olakšanje.

Šta god da je to — meni to deluje kao ‘dom’. I volim da budem ovde, volim život i zahvalna sam, ali više se ne plašim odlaska, jer mislim da idem na mesto koje će mi biti još više dom nego što je ovo ikada moglo da bude.”