Naučna fantastika koju sam videla uživo i ne prestajem da mislim o tome

Pamtim i dalje reči moje bake sa sela koja je do osamdesetih živela na vodi sa bunara i učila me da se domaćica meri po tome koliko ume da uštedi. Prisećala se kako su u njenoj mladosti mladići imali običaj da, birajući buduću ženu, dođu u goste, pa posebno obrate pažnju na to kako barata bokalom kad ih zaliva da operu ruke. Ako pazi koliko će sipati – dobra je za kuću. I ovde se nije radilo o štednji uslovljenoj siromaštvom, mada je i ta bila vrlo aktuelna i sveprožimajuća. Ovo je bilo najorganskije poštovanje prirode i svest o tome da je ono što od nje uzimaš vrlo ograničeno. Paradoksalno, u vremenu kad te dragocene resurse najviše rasipamo, najmanje smo svesni njihove vrednosti.

Ekološki održiva slavina sa senzorima, koja bi štedela vodu i moju grižu savesti, košta najmanje 300 evra. Ova u mom kupatilu koštala je 6.000 dinara, u skladu sa budžetom. Održivost je skupa u svakom smislu. Zahteva novac, vreme, mnogo osvešćenosti, mnogo volje i posvećenosti. U zemljama poput naše je preskupa. Kompanije male i velike troše mnogo više sredstava i energije na greenwashing nego na sustainability. Zeleni marketing je postao svojevrsna zlatna koka pa se silni novci uzimaju iz raznoraznih fondova za ekologiju, a koriste se za sve osim za stvarno implementiranje praksi koje bi mogle da naprave razliku. Jer to je Srbija. Zemlja u kojoj u malim mestima sa razvijenom tekstilnom industrijom proizvođači višak materijala dele sirotinji koja ih zimi masti i pali i koristi umesto drva za ogrev.

A sad da se vratim mesečak dana unazad na trenutak od kojeg je krenula ova moja opsesija održivošću, a koji je za mene zapravo bio kao neki skok u budućnost, pomalo i naučnofantastičnu. Bila sam u Parizu na konferenciji L‘Оreal For The Future, posvećenoj naporima ove kompanije da kao globalni sustainability lider oblikuje trendove i svest u beauty industriji. U impresivnom Le Visionnaire zdanju, zgradi koja je bila sedište L‘Оreala od osnivanja pre 115 godina, okupili su se vodeći stručnjaci iz sveta lepote, ali i iz medija, državnih institucija, nevladinog sektora… Na panelima, radionicama i izložbama razgovaralo se o tome šta sve ova korporacija radi da bi postavila nove standarde u industriji. U tom danu krcatom informacijama, inspirativnim ljudima i motivacijom, mnogo se govorilo upravo o vodi. O onoj istoj koju puštam iz slavine i osećam kako me proganja.

L’Oréal reciklira 53% vode u svojim industrijskim pogonima. Primer koji me oduševio dolazi iz njihove fabrike u Italiji gde se u procesu prerade industrijske vode otpadni materijal izvlači iz nje i dalje koristi u fabrici za proizvodnju farbi (ne onih za kosu, već onih za nameštaj i zidove). Na drugim tržištima, pak, upotrebiće ga kao gorivo. I ne, niko ga neće u pola noći prosipati u reku ili na neku divlju deponiju koja ne podleže propisima i zdravom razumu. Slušajući ovo, pomislila sam šta bi na tu temu imali da kažu u pomenutom gradiću u Srbiji, poznatom po pamuku.

Ali tu se priča o vodi ne završava. L’Oréal Water Saver tuševi, koji se koriste u više od 5.600 frizerskih salona širom sveta, omogućavaju uštedu od čak 69% vode, a da ni u jednom trenutku ne narušavaju iskustvo korisnika. Jer održivost ne sme biti kompromis mora biti nova norma.

I ako sam u tom trenutku pomislila kako je sve to već impozantno, ono što me je potpuno razoružalo bio je Interstellar Lab. U toj futurističkoj kapsuli, dizajniranoj za uzgoj biljaka u uslovima kakvi vladaju na Marsu, prvi put sam videla kako izgleda stvarna naučna fantastika. Vertikalne farme koje troše 99% manje vode nego klasične metode, potpuno autonomne biofarme koje koriste veštačku inteligenciju da proizvedu biljke bogate bioaktivnim supstancama, savršene za kozmetiku, ali i za spas planete. Kada govorimo o inovaciji kao jedinom mogućem rešenju za klimatske promene, onda je ovo manifest te ideje.

Govorilo se mnogo i o mikroalgama i gljivicama, tim tihim saveznicima prirode, koji su u ovoj kompaniji postali deo novog lanca vrednosti. L’Oréal već sarađuje sa kompanijom Microphyt na razvoju sastojaka dobijenih fermentacijom mikroalgi, i to niskougljeničnim procesom koji nudi održive alternative za industrijsku primenu. Pet takvih sastojaka već je odabrano za buduću masovnu proizvodnju. Fungi, odnosno različite vrste gljiva, koriste se kao zamena za sirovine koje su do sada devastirale šume i biodiverzitet. I sve ovo nije puka laboratorijska fantastika, to je nauka koja raste iz prirode, za prirodu. To je ono što zovemo green sciences, u svom najčistijem obliku.

I dok sam prelazila iz jedne prostorije u drugu, iz panela u panel, slušala o razrađenim lancima proizvodnje i distribucije koji u svim aspektima smanjuju karbonski otisak, naišla sam na termin koji do tada nisam čula – održivost u digitalnom marketingu. Zvučalo je “izmišljeno”, a zapravo ima savršenog smisla. Start-up koji stoji iza ovog koncepta, sada globalni partner L’Oréala u 44 zemlje, osmislio je načine da se digitalni sadržaj optimizuje i koristi tako da se minimizira njegov ekološki trag. Umesto beskonačnog kreiranja novih video formata, fokus je na tome da sadržaj živi duže, pametnije, efikasnije. Devojke koje su osmislile sve to pričale su sa toliko strasti, kao da govore o sopstvenom detetu. U tom trenutku sam shvatila: za L’Oréal održivost nije ni trend, ni obaveza, to je filozofija, gotovo pa religija.

Upravo ta filozofija je možda najviše odjeknula u rečima Nicolasa Hieronimusa, CEO-a kompanije, koji je u svom obraćanju rekao nešto što mi se duboko urezalo: “Potrebno je da se svi ujedinimo da bi se planeta tranformisala. Ne možemo da ulepšavamo ljude ako ne ulepšavamo Zemlju”. I to nije samo slogan. To je pravac. I L’Oréal bez zadrške priznaje: nismo još tamo gde želimo da budemo. Nismo ni na pola puta.

Ali i to "pola puta" u njihovom slučaju izgleda kao ceo univerzum za mnoge druge. Čak 97% energije u pogonima dolazi iz obnovljivih izvora. 66% sirovina u formulama potiče iz prirodnih izvora ili su dobijene cirkularnim procesima. 49% ambalaže je danas reciklabilno, dopunjivo ili kompostabilno. I još važnije - priznaju da sve to nije dovoljno. Jer, kako kažu, ne postoji Plan B, i investitori to znaju. Zato se oslanjaju na transparentnost i saradnju. Jer samo ako se uključe svi, naučnici, dobavljači, brend ambasadori, potrošači, može da se desi prava transformacija.

Na kraju dana, prolazeći kroz postoriju u kojoj je bio izložen štand za refill najluskuznijih parfema koje obožavamo, setila sam se moje mame i njene police sa praznim bočicama potrošenih parfema. Nikad ni jednu nije bacila, a njena vitrina podseća na mali parfimerijski muzej. Jednom sam je pitala zašto ih čuva, a ona je rekla: “Pa ja te bočice volim još više od onoga što je u njima, pogledaj ih kakve su, kao umetnost”. I jesu. Baš to je ono što L’Oréal pokušava da sačuva kroz refill inicijativu koja čak i najprestižnijeg potrošača uči svesnosti i održivosti. Luksuz se ne baca, a ta flašica je priča za sebe. Jer bočica nije samo pakovanje, ona je simbol. Sećanje. Objekat vrednosti. I ako je sačuvamo, možda sačuvamo i nešto mnogo veće.