0
Četiri elementa su glavna.
U Srbiji se krsna slava prenosi sa kolena na koleno, odnosno sa oca na sina. Ukoliko nema muške dece u kući, ćerke koje se udaju, pored muževljeve slave. preslavljavaju i očevu slavu. Međutim, postoji razlika u običajima, a svako selo ili pak porodica ima neku specifičnost.
Prema rečima Snežane Šaponić Ašanin, etnološkinje, radi se zapravo o nematerijalnom kulturnom nasleđu koje se prenosi sa generacije na generaciju.
„U svim sredinama najvažnije je pripremiti slavski kolač, žito, vino i sveću. To su četiri elementa koja određuju slavu“, objasnila je ona, ističući da je to porodični praznik u svakoj sredini.
Snežana Šaponjić Ašanin naglašava da je različit način obeležavanja krsne slave u selu i gradu. Kako kaže, postojala je građanska slava, pa su ćerke dolazile u podne na ručak, a predveče je pristizala ostala rodbina, prijatelji i komšije.
„To se zvalo tri reda kolača, posluže se žitom, vinom i kolačom. Devojka koja je zadužena da poslužuje goste je obično za udaju, a ako porodica nema kćerku, dođe mlada rođaka ili komšinica“, navela je ona i ukazuje na to da su se gosti zadržavali jako kratko, da popričaju i pozdrave se. Na slavu su, napominje, donosili samo neke slatkiše mališanima ili eventualno cveće.
Dana Janković živi u čačanskom selu Baluga. Ona kaže za naš list da se pored slavskog kolača, sveće, vina i žita priprema bogata trpeza.
Pročitajte još:
„Predjelo, sarma, jagnjeće i praseće pečenje i kolači su neizbežni. Neretko gosti koji su udaljeni ostanu na konaku i to mi je jedan od najsvečanijih dana u životu“, objasnila je ova domaćica. Slava se, kako kaže, obeležava tri dana, a nekada i troškovi budu veliki.
Etnološkinja Šaponjić Ašanin nadovezala se na reči naše sagovornice, navodeći da je knez Miloš donosio uredbe o smanjenju troškova jer su porodice, nakon krsne slave, imale problem da se prehrane.
„U suštini, Srbi su uvek davali veliku važnost tom porodičnom prazniku i želeli su da svog sveca što bolje i bogatije proslave, verujući da će tako obezbediti sreću i napredak. Istovremeno, to je i znak dokazivanja i prestiža“, kaže Snežana Šaponjić Ašanin, dodajući da je slava, osim duhovnog i religioznog značenja, imala i društveni karaker.
Mira iz vojvođanskog sela Jabuka kaže da su žitelji tog područja bili pod austrougarskom vlašću. Prema njenim rečima, ako slava padne u vreme posta, mnogi ne poštuju taj običaj.
„I dan-danas ima porodica koji slave Svetog Nikolu sa mrsnom trpezom. Smatramo da je to uticaj katoličke vere. Razlikuje se i trpeza, na kojoj se veća pažnja posvećivala kolačima, štrudlama i svim tim đakonijama koje su karakteristične za to podneblje“, navela je naša sagovornica. Ona kaže da za svoju slavu pravi standardnu hranu, ali obavezno kuva gulaš umesto sarme.
To nam je potvrdila i etnološkinja Snežana Šaponjić Ašanin.
Istočna Srbija je opet specifična. Kako kaže naša sagovornica Ljiljana Antonović, u tom delu naše zemlje se veća pažnja posvećuje klasičnoj hrani, a manje slatkim đakonijama.
„Postoje mesta na Kosovu i Metohiji gde domaćin nije nosio kolač u crkvu, već je porodica sama prekađivala“, priča nam Ljiljana, koja je poreklom iz Kosovske Mitrovice. Prema njenim rečima, to se događalo u njenoj kući. Kada dođe kum, objašnjava, on sedne u vrh sobre i zajedno sa njenom porodicom otpeva „Oče naš“ i prelije kolač vinom. Na taj način je osveštan slavski kolač, a to ima veze sa istorijskim uslovima. Turci su vladali dugo na tom području, nije bilo preporučljivo da idu u crkvu, ali su članovi porodice znali molitvu“, dodala je Ljiljana.
Pročitajte još:
Etnološkinja Šaponjić Ašanin napominje da je to tačno, a podseća i da u vreme komunizma zaposleni nisu imali slobodan dan radi obeležavanja krsne slave, kao što je danas pravilo.
„Ljudi su se dovijali pa su zvali goste kasnije – da dođu kada stignu sa posla. Inače na Kosovu i Metohiji, u Rasinskom okrugu, Raški, Novoj Varoši, Prijepolju na trpezu se odmah iznese predjelo čim stigne rodbina, prijatelji, ali bez hleba… Oni meze pršutu, kobasicu, sir da bi mogli da popiju nešto od alkoholnih pića. Kasnije, kada domaćin kaže, servira se ručak. To je obično kupus, sarma, gulaš u (Vojvodini) zavisnosti od sredine, pečenje i kolači“, sumira etnološkinja čačanskog Narodnog muzeja Snežana Šaponjić Ašanin.
BONUS VIDEO:
