Krsna slava porodice je duhovni obred u čast sveca zaštitnika te kuće i obeležava se kao molitva zahvalnosti za sve što imamo u životu i da nam u domu i porodici dobro ide. Dok današnje slave od tri dana, tamburaši, stotinjak zvanica ili krkanluk u kafani - nisu baš oličenje onoga što krsna slava treba da predstavlja.
Krsna slava je nekada značila okupljanje porodice – koje su tada neminovno bile šire. Obeležje slave su slavski kolač, koljivo i slavska sveća. Jutro bi započelo zajedničkim odlaskom u crkvu, gde bi se osveštao slavski kolač, a kasnije bi se cela porodica okupila na ručku i druženju. Domaćin ne bi seo, osim dok jede, jer bi posluživao sve goste u svojoj kući, a domaćica bi samo pomagala.
Dok se na selu sada to slavlje produžuje na tri dana, sto zvanica i jedno četiri pečena praseta. Domaćica kuka i prevrće očima danima unapred što mora da sprema slavu i tih dana ne stiže da sedne od posla.
Prisustvovala sam letnjoj slavi koja se održala u dvorištu. Bila su postavljena tri duga stola sa klupama i moglo je da stane sigurno po tridesetak ljudi za jedan sto. Neki gosti koji su došli na ručak, posle istog bi se pokupili i nastavili dalje, dok bi mnogi ostali i na večeri. Da, to znači da se obeduje za ručak i za večeru normalnim redosledom: meze, supa, sarma, pa pečenje.
Domaćicu naravno da jedva i vidimo, osim u prolazu kada stigne da pokupi koji prazan tanjir ispred gostiju. Inače je sve vreme u kuhinji za sudoperom i za šporetom. Ima toliko posla da u pomoć pristižu komšinice, sestre, kume i snaje. I svima su bile pune ruke posla. Dok domaćin uživa, druži se, sipa po koje piće i stigne sa svakim da prozbori koju.
Žena gleda na sat i moli se da niko ne ostane do kasno, kako bi bar mogla sve da raskloni na miru, što je uz te količine rakije, piva i vina – retko slučaj. Ipak, kada se dovoljna količina alkohola unese u organizam, vreme je za tamburaše. Koji su se pojavili kao na dugme. Slavlje je trajalo do sitnih sati, jelo se, pilo, pušilo, raspravljalo, vikalo i pevalo. Toliko ljudi da se ne stigne ni prozboriti sa svakim, a posebno ne sa onim zvanicama s kojima se i viđaju od slave do slave. Što i ne deluje baš kao molitva zahvalnosti, zar ne?
Možda je pametnije proslaviti lepo u kafani, kako to rade gradski ljudi.
U Beogradu se krsne slave često slave u restoranima i kafanama, a na pitanje zašto je to tako dobijala bih različite odgovore. Nekima je tako lakše, neki nemaju dovoljno mesta u stanu (za sve počasne zvanice od kuma do taksiste), neki prosto žele slavu i da ‘proslave’.
Tako se ova slava odigrala u jednoj kafani. Kolač je pretpostavlja se, osveštan tog jutra u crkvi – mada mi smo jeli kafanski hleb. Sveću su ubrzo sklonili i dalje je sve izgledalo kao neki ispraćaj u vojsku. Bili su tamburaši, lepili su se novci na čela i penjalo se na stolice. Sutradan se ipak malo kukalo zbog velikog računa, ali hajde – slava je jednom godišnje, ima se!
A, oni koji nemaju – dižu kredit.
Jeste li znali da postoje i ljudi koji svoju slavu slave dan ranije, kako bi sutradan mogli ko ljudi da idu u goste? Ni meni nema smisla, ali tako je…
Današnje slave liče više na svadbe pod šatorom, a poenta? Poente nema. Nije džabe snimljena Ivkova slava, samo što je izgleda mnogi nisu shvatili poentu.
***
Bonus video: Verovanja kod našeg naroda
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar