Podeli
Foto: Davor Puklavec/PIXSELL

Ne slušajte priče i iluzije da su uslovi za snimanje filma bili bolji za moju generaciju pre 50 godina. Ne! Vi živite sada u okeanu slobode, jer imate pristup tehnologiji i možete početi snimanje ne moleći nikog sem onog koji vam je pred kamerom. Dovoljno je da njega ili nju pitate da li hoće sa vama da snima film. U moje vreme kamere su bile skupe i retke, trake je bilo nemoguće dobiti, a ekipa jednog kratkometražnog filma je brojala desetak ljudi, poručio je reditelj Želimir Žilnik (78) mladim filmskim stvaraocima.

Mreža “Create to Connect -> Create to Impact” organizovala je seriju onlajn razgovora sa umetnicima u okviru projekta „O zlikovcima, tuđinima i superherojima. O drugim pričama”.

Tema razgovora Ivane Marjanović, kustoskinje iz Beograda i direktorke institucije Kunstraum Innsbruck u Austriji sa Želimirom Žilnikom bila su tri njegova filma koja najbolje ilustruju temu pomenutog projekta.

Žene – nepriznati heroji socijalizma

Film u kom radnice u tekstilnoj industriji (“Vera i Eržika”, 1981) pokušavaju da se penzionišu, a ne priznaju im se sve godine radnog staža, ostvarenje u kom je glavni akter Rom deportovan iz EU u Srbiju koji pokušava na sve načine da se vrati u Nemačku (“Kenedi Trilogija” 2003-2007) i priča o stogodišnjoj veteranki narodno-oslobodilačke borbe, Dragici Srzentić (“Jedna žena – jedan vek”, 2011) bili su polazna tačka za razgovor o herojstvu i njegovim protiverčnostima, ali i za prisećanje na zanimljive trenutke sa snimanja.

Razgovor Ivane Marjanović i Želimira Žilnika, Foto: Printscreen/YouTube/Working Encounters

– “Vera i Eržika” je film koji sam snimio za TV Novi Sad nekoliko godina po povratku iz Nemačke. Prethodni moj film, snimljen u Jugoslaviji, bio je cenzurisan i izbačen iz distribucije, pa je televizija bila oprezna i tražila da vide prvo šta želim da radim. Postojala su čitava odeljenja koja su se bavila čitanjem i menjanjem scenarija i shvatio sam da moram više da razmišljam o dokumentaristici. Tako sam pronašao svoj metod doku-drame. Krenuo sam u istraživanje da pronađem one koji su spremni da pred kamerom govore svojim brigama i borbi – prisetio se Žilnik.

Odlučio se za priču o radnicima u tekstilnoj industriji.

– Politička situacija je bila specifična nakon Titove smrti, kao da je cela zemlja bila zamrznuta i pitali smo se šta će biti sa sistemom u kome su radnici bili na prvoj liniji. Istražujući kolektive, iznenadio sam se kada sam u fabrici nedaleko od Beograda naišao na hiljadu žena koje su šile veš za čitavu Jugoslaviju koje su ostavljene same u toj hali. Muškarci koji su bili na vodećim pozicijama u fabrici, kao i tehničari koji su brinuli o mašinama, nisu ulazili u hale jer je bilo previše vruće i bučno. To su bile hrabre žene koje su radile osam sati u takvim uslovima i odlazile kućama da brinu o deci. Odlučio sam da snimam i slušam o čemu govore. Mnogo njih je počelo da radi nakon rata, sa 14 godina, i tu su bile po 40-45 godina. Međutim, novi zakon je priznavao samo rad od 18. godine tako da im je izbrisano četiri godine radnog staža. Možete li da nam pomognete, bilo je njihovo pitanje i od toga sam krenuo. To su pravi heroji, ali nepriznati – ispričao je Žilnik.

Foto: SAKIS MITROLIDIS / AFP / Profimedia

Najnapetije u procesu rada na tom filmu, kako je objasnio, bilo je da u drugom žanru snimi materijal kojim će biti zadovoljan.

– Kao neko ko je snimao najradikalnije filmove, bavio se provokativnim temama, pitao sam se kako da uđem u drugi žanr i njime budem zadovoljan, da film ispuni moje namere, jer pet miliona ljudi će aledati taj film – čitave porodice po gradovima i selima Jugoslavije. Zahvaljujući svojim saradnicima došao sam do jednog načina pisanja koji mi je omogućio da tokom osamdesetih snimim više od 10 filmova za televizije Beograd, Novi Sad i Ljubljana – istakao je Želimir Žilnik.

Sve što je snimao tih godina za njega je, kako je priznao, bio proces učenja.

– Živeli smo u socijalističkoj Jugoslaviji i bilo je svega nekoliko ostvarenja o radnicima. Ti filmovi su uglavnom bili bazirani na činjenicama, ali nije se mnogo zadiralo u svakodnevni život tih ljudi. Već se samo posmatrala generalna situacija, izgradnja zemlje kojoj su doprinosili, ali ako ste ulazili u detalje, kao ja u ovom filmu, mogli ste pronaći ljude koji su kao deca živeli u kraljevini, a onda su doživeli katastrofu rata. Prvi put sam upoznao ljude koji su bili kapitalisti u kraljevini. Vera mi je pričala da je radila u fabrici čiji je vlasnik završio u zatvoru, jer je bio kapitalista. Ona je saznala da je izašao iz zatvora i želela je da ide da ga pozdravi pa je zamolila mene da idem sa njom. Otišli smo pred veliku oronulu vilu iz koje je izašao stariji gospodin u kišnom mantilu i čizmama. Ona ga je pitala šta će raditi s obzirom na stanje u kome je njegova kuća. Odgovorio je: Vidim da je velika potražnja za hranom u gradovima pa imam 300 svinja u vili i prodaću ih i obnoviti vilu. Tako da sam video kako kapitalizam može biti dobar i kako njihovi radnici mogu da komuniciraju i sa novim sistemom. Tako smo mi, snimajuću, učili – podelio je Žilnik svoja sećanja putem „Zuma“.

Ona je odnela Titovo pismo Staljinu 1948.

Ispričao je i kako je upoznao Dragicu Srzentić, junakinju filma “Jedna žena – jedan vek”.

Bila je među osnivačima nedeljnika NIN (1935. godine) i mesečnika “Žena danas”, prošla je sa partizanskim jedinicama borbe u Crnoj Gori, Albaniji, Kosovu, Makedoniji i Grčkoj, poslata u vojnu misiju u London, izvešavala za Bi-Bi-Si o napredovanju saveznika i o osnivanju nove vlasti na oslobođenim teritorijama, 1948. odnela je Titovo pismo Staljinu i sačeka Staljinov odgovor da bi u burnim ideološkim debatama pedesetih godina, bila proglašena za političkog protivnika sistema i poslata u zatvore i logore.

– Bila je proslava nekog ženskog magazina, koji je počeo da izlazi pre Drugog svetskog rata i jedna dama u sedamdesetim godina mi je prišla i rekla: “Želimire, gledam vaše filomove i volela bih da čujete moju priču, možda bi vam bila zanimljiva za film. Mislim da smo oboje u donekle sličnoj situaciji. Ja samo što sam izašla iz zatvora, čitam novine i vidim da se vi suočavate sa cenzurom”. Dala mi je broj telefona, ali ja sam potpuno zaboravio na to. Dvadeset godina kasnije (2009) sam dobio poziv: “Želimire, ja sam još uvek živa. Sada se sistem menja i ponovo se Balkanom šire laži. Sećam se šta se dešavalo kada su Musolini i fašizam stigli u Istru. Svi smo morali da menjamo imena, naše škole su zatvorene, nas sedmoro iz porodice smo morali da bežimo. Neko je otišao u Sarajevo, neko u Zagreb, Makedoniju, ja sam došla u Beograd“. I ja mislim, ona sada ima 90 godina, hajde da odem da joj poklonim cveće, podarim prijateljski razgovor, ali kada sam otišao, uvideo sam da njen mozak radi bolje nego mozgovi 10 najpametnijih ljudi koje poznajem – ispričao je Žilnik.

– Ona je u svojoj glavi imala toliko imena, a bila je tri-četiri puta u zatvoru, pa u logoru. Bio sam fasciniran, imali smo pred sobom enciklopediju – oduševljeno je istakao Žilnik.

Rekla mu je: “Moramo da podignemo svoj glas protiv laži“.

– Njena priča se potpuno razlikovala od istorije koju smo u tom trenutku učili u školama, ali i od one koja se predavala tokom socijalizma – rekao je Žilnik.

Tražila mu je da je odvede u Moskvu.

– Kada sam je pitao zašto u Moskvu, ispričala mi je da je Ministarstvo spoljnih poslova 1948. poslalo u Moskvu da odnese Titovo pismo Staljinu. To je bila nova dimenzija za nas i postalo je avantura u koju smo krenuli. Otišli smo u JAT da kupimo karte za Moskvu, ali nisu hteli da joj prodaju kartu jer nijedna osiguravajuća kuća neće osigurati ženu od 99 godina. Poslali su nas u predstavništvo ruske avio kompanije. Tamo su nas pitali šta će 99-godišnja žena u Moskvi. Rekli smo da je ona odnela Staljinu pismo i čovek je ustao i salutirao joj – prisetio se Žilnik.

Film je premijerno prikazan u Domu omladine Beograd pred, kako je rekao Žilnik, najviđenijim intelektualcima.

– Bili su zatečeni filmom. Dragica je bila misterija, jer se pojavila u vremenu revizije prošlosti. Sledeća dva meseca bile su premijere širom regiona i sveta, ona je odlazila i držala govore. U jednom delu svog govora je kaže: “Znam šta je fašizam, poznajem i mračnu stranu komunizma pošto sam bila u zatvoru sa mužem, ali upozoravam vas, ako ne budete vodili računa, pojaviće se novi Musolini i Hitler jer zlikovci koji sada imaju moć su kolevka fašizma”. Živela je još četiri godine i na neki način je bila svedok da se njena poruka obistinila – istakao je jedan od predstavnika “crnog talasa“ jugoslovenske kinematografije.

Kenedi koji je morao da se vrati kući

U filmu “Kenedi se vraća kući“ 2003. bavio se ljudima koji su tokom ratova devedesetih izbegli u zemlje Evrope, proveli tamo više godina, izrodili decu, upisali ih u škole da bi 2002. godine u “procesu readmisije”, grubom i nehumanom akcijom policije bili istrgnuti sa posla, iz škola i stanova, i vraćeni u Srbiju. Priča prati dva prijatelja (Kenedi i Denis) i porodicu Ibinci iz Kostolca, u prvim danima nakon deportovanja na beogradski aerodrom.

– Taj film je inspirisan nekim stvarnim situacijama koje smo videli u Novom Sadu. Sreli smo nekoliko mladih koji su govorili nemački i koji su mi rekli da su izbačeni iz škole i zemlje i da im je teško. Nije mi bilo najjasnije šta se dešava, jer je tada Srbija proglasila fazu modernizacije, to je bilo u vreme Đinđićeve vlade. Pitao sam ih o čemu je problem, šta su uradili, da li su počinili neki zločin. Kategorično su negirali. Pitali su me da ih odvedem negde odakle bi mogli poslati mejl i uspostaviti kontakt sa ljudima van Srbije. Predložio sam da snimimo video poruke i tako smo počeli bez ambicije da snimimo dokumentarni film – kazao je Žilnik.

– Saznao sam da su neke evropske zemlje platile našoj Vladi po 5.000 evra za svaku porodicu i da te porodice nisu videle nijedan evro. Shvatili smo da tu ima mutnih stvari. Pokušali smo da otkrijemo šta se dešava, ali nijedan ministar nije hteo da govori. Snimali smo, organizovali i seriju debata i onda sam dobio poziv od Klaudije Rot iz nemačke Zelene partije koja me je pitala zašto širim laži. Rekao sam joj: “Dođite ovde i uverite se sami”. Za tri dana došli su predstavnici parlamenta i krenuli da me ispituju. Uputio sam ih na porodice. Vratili su se poraženi sa pitanjem šta smo uradili. Pokrenuli smo debate u Nemačkoj, Luksemburgu i postali su otvoreniji da pomognu dobrim učenicima i studentima, a mnogo važnije je da smo u Srbiji razjasnili da ti ljudi nisu počinili nikakva krivična dela da bi bili izbačeni iz Nemačke i da su to bile laži – istakao je reditelj govoreći o trilogiji posvećenoj mladom Romu Kenediju.

Crni film

“Crni film” iz 1971. Godine bio je njegova reakcija na represiju koju su trpeli reditelji.

– Kao filmski stvaraoci bili smo optuženi da imamo političke ambicije da svojim filmovima menjamo sistem i da kritikujemo osnove komunizma. Nakon hiljada pozitivnih kritika u novinama, odjednom smo izbrisani, Žika Pavlović, Makavejev, ja. Tada sam snimao dokumentarac za “Neoplantu“ u Novom Sadu, direktor fotografije je bio Karpo Godina. Rekao sam im: “Hajde da malo uštedimo filmske trake. Želim da snimim svoj stav o ovome što se desilo. Pronađite beskućnike i u ponoć ih dovedite kod mene i tu će ostati dok ne pronađem način da im pomognem. To će biti moj filmski protest, intervencija”. Na kraju sam snimio film o tome kakva je močvara postao grad. To je bio moj filmski odgovor na situaciju – ispričao je Žilnik.

U razgovoru sa Ivanom Marjanović slavni reditelj je otkrio da priprema novi film.

– U sred sam pripreme novog projeta, koji verovatno neću započeti pre proleća zbog situacije koja se svakog dana menja. Ovo je trenutak kada svako ima vremena za samorefleksiju. Ja lično malo prolazim kroz svoju arhivu i sređujem je. Imam vremena za gledanje filmova. Ne mislim da treba samo da budemo nesrećni – rekao je Žilnik.

Nije pak želeo da otkriva više o novom ostvarenju.

– Možda sam samo o prva dva filma govorio pre samog snimanja. Kada sam ušao u filmski biznis, smatrao sam da je neukusno najavljivati projekte, jer ponekad se ne odvija po planu. Zato ja najavim film nedelju dana pre premijere – kazao je reditelj.

Žilnik je na kraju razgovora poručio mladim filmskim stvaraocima da iskoriste prednosti tehnologije i slobodu koja ona pruža.

– U moje vreme sakuputi samo opremu bilo je komplikovano kao kada bih od vas tražio da na ovaj intervju dođete u rols-rojsu. Kamere su bile skupe i retke, trake je bilo nemoguće dobiti, ekipa jednog kratkometražnog filma je brojala po desetak ljudi. Jas am za “Rane radove” odbio od “Avala filma” minimalan budžet u iznosu od 150.000 dolara u vreme kada je svaki prosečan film koštao pola miliona dolara. Ali vi imate nove mogućnosti i koristite te ih. Filmovi traju 30-40 godina, a kada na autentičan način povežete stvari zajedno one mogu živeti dugo kao Dragica Srzentić, 99 godina – zaključio je Žilnik.

Komentari

Vaš komentar