U knjizi "Kaporova školica" Aleksandra Đuričića prvi put su u javnosti objavljena ljubavna pisma Mome Kapora, a prisutni na promociji nedavno održanoj u Kolarčevoj zadužbini, imali su prilike da ih ekskluzivno i čuju dok ih je čitao glumac Miloš Vlalukin.
„Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole.“ Ovo je najbolja definicija ljubavi koju sam ikada čuo i dao ju je francuski pisac Valeri Larbo, smatrao je Kapor, koji je i sam imao mnogo ljubavi.
Retko ko se udvarao ženama kao on. Opisivao ih je i crtao, veličajući njihovu lepotu, te male ženske grudi na njegovim slikama kao pojam erotičnosti. Majstor za komplimente osvajao je i rečima, i bojama, i hranom uz koju je servirao emocije.
Jedino oruđe koje nije koristio za osvajanje ženskog srca bila su ljubavna pisma. Bar je tako govorio.
– Zašto nisam pisao ljubavna pisma? Najpre zbog toga što kad sednem za pisaću mašinu (rukopis mi je očajan) istog časa počinjem da zarađujem za život. Pisanje ljubavnih pisama za mene je čist luksuz. Jedan moj prijatelj pričao mi je da obilazi svoje stare ljubavi i da, kada one odu da skuvaju kafu, otvara fioke njihovih burala i sekretera, pronalazi svežnjeve ljubavnih pisama koja im je nekada slao, razvezuje ružičaste vrpce kojima su vezana i panično ih jede na licu mesta. Tvrdio mi je da se poslednjih godina ugojio pet kilograma zbog toga jer smo učili u školi da su partizanski kuriri jeli poruke Vrhovnog štaba kada bi ih uhvatili Nemci i da su se uglavnom time hranili. Reč je o Arsenu Dediću.
Moj slučaj je mnogo jednostavniji. Kad sednem da pišem bilo šta, uvek to i naplatim jer od toga živim, a od ljubavi naročito. Istina, napisao sam seriju pisama mojoj prvoj ljubavi, izvesnoj Lili. Crtao sam čak nju i sebe kako šetamo kejovima Pariza, u kojem inače nikad nismo bili, ili gazimo jesenje lišće. Ali srećom, njena kuća u kojoj su se nalazila ta pisma, srušena je u bombardovanju Sarajeva, tako da niko i nikada neće moći da objavi te gluposti i kič posle moje smrti, ako ikada budem umro.
Kapor verovatno nikada nije umro, ali ljubavna pisma postoje. Nedavno se Zadužbini „Mome Kapora“ javila gospođa Vesna, koja se kao učenica završnog razreda beogradske gimnazije zabavljala sa mladim studentom slikarstva Kaporom.
U pismu, od 20. avgusta 1958. joj piše:
Najdraža mala djevojko,
Stigao sam u ovaj grad prašnjav kao što obično stižem svugdje, malo sam iz stare navike razbjesnio portira, dobio sam sobu sa balkonom i pogledom na more, kao što treba, i počeo sam da živim. Ovo je jedno vrlo luksuzno i vrlo dosadno mjesto, ali meni je sasvim svejedno gdje se nalazim, ovdje ili ondje.
Mislim da sam na svakom mjestu sâm, a to je vrlo teško. Ponašam se kao da se ništa nije desilo, a dogodilo se mnogo stvari.
Mali, dragi mišu, ti i život koji sam vodio u Beogradu izgledate mi kao nešto vrlo daleko i mnogo drago. To je jedan od razloga zbog kojih se ne bih nikada više smio vratiti u tvoj grad…
Nastavak pisma možete čuti u videu na početku teksta, ili da pročitate u knjizi „Kaporova školica“, koju po povlašćenoj ceni od 750 dinara, možete naručiti na ovom linku.
Bonus video: Aleksandar Đuričić o svojoj knjizi
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar