0
Uzmeš tih naših 20-30 godina koliko je proteklo od poslednjih ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije a i dalje se ne vide nikakvi rezovi već beznadežno plutanje u jednom opštem vremenu, gde je sve uvek jednako živo. I to su ti duhovi, kaže u intervjuu za Nova.rs pisac i osnivač Krokodila.
Roman “Duhovi” (Laguna) Vladimira Arsenijevića, završnica tetralogije „Cloaca Maxima“, predstavlja epilog priče koju je autor započeo u svom slavnom prvom romanu “U potpalublju”, koji je dobio Ninovu nagradu 1994, i preveden je na 20 jezika. Ta knjiga je nedvosmisleno označila jedno vreme i pogled jedne generacije u sebe, kao i na prilike koje su je fatalno obeležile. Četvrta knjiga Arsenijevićeve sage ide dublje od mračne poslednje decenije 20. veka. Uzimajući leto 2020. i smrt majke kao polaznu osnovu, ova pripovest oživljava različite vremenske rukavce koji su uticali na njene mnogobrojne junake.
Iako Arsenijević, pisac i osnivač Krokodila, ima novi roman, bilo je neminovno razgovor započeti pričom o tragediji u OŠ “Vladislav Ribnikar” jer je to nešto što je promenilo naše živote poslednjih dana.
– Reakcija je stvarno bila snažna i evidentno je da je društvo reagovalo s jakim osećanjem tuge. Kao da smo svi prošli kroz onaj poznati psihološki okvir: zgroženost, pa neverica, depresija, bes… U mojoj glavi je sve to vreme zvonila jedna pomisao: da je zapravo čudno da se tako nešto nije dogodilo ranije. Naravno da je u pitanju poremećena svest tog dečaka. Šta je on učinio svoj toj deci, svojoj porodici, drugim porodicama pa na kraju krajeva i samom sebi… Proizvesti toliko nesreće i posle morati da živiš s tim je zaista užasavajuće, kaže pisac i dodaje:
– Ali teško bi bilo pričati o svemu tome a da se ne uzmu u obzir opšte društvene okolnosti i način na koji se ovo društvo suočava, to jest ne suočava s opštepoznatim problemima. Koliko stvari gura pod tepih, koliko je nesposobno da preuzme odgovornost. Kada pogledate Njegoševu ulicu, koja je ipak glavna gradska arterija, i uživala je status super urbane zone – Idoli su pevali o njoj – sada ne možeš da se probiješ od Kalenića do Cvetnog trga od svih tih militarističkih i hejterskih poruka koje su na sve strane. To sve utiče na svest tih mladih ljudi. Ja ne kažem da je taj dečak neophodno raspolagao tim idejama I da je to motivisalo masovno ubistvo, ali smo kondicionirani da razmišljamo da su nasilje, ratovi, militarizam, oružje, mržnja, glorifikacija ratnih zločinaca – normalna pojava.
Kako je došlo do ideje za poslednji deo sage “Cloaca Maxima”?
– Čitavo četvoroknjižje osmišljeno je tokom 1993. Nisam, naravno, mogao tada s punim pouzdanjem da znam da će ta knjiga biti smeštena u 2020. godinu, ali sam znao da će se odvijati dugo nakon što će se završiti svi ratovi koji su inicirali priču. I kada sam razmišljao o tetralogiji, znao sam da ću je, s obzirom na sve životne okolnosti, sigurno pisati desetak godina. Pretpostavljao sam da će, kada dođem do svoje četvrte knjige, zamišljene kao epilog, već biti mir i da ćemo rešiti sve probleme. To je bila moja polazna osnova.
Smrt majke je okidač koji pokreće mnogo različitih smrti u romanu “Duhovi”. Na neki način vraćamo se opet kroz tu smrt i na slučaj “Ribnikar” – kao da je sve povezano…
– Na sve likove iz knjige suštinski negativno uticala činjenica da žive tu gde žive. I to nije stvar nekakvog usuda, ne treba o tome misliti u mističnim kategorijama. To je stvar društvenih okolnosti koje su zapravo pažljivo stvarane. Na kraju kada osmotriš, mnogo toga je stvar dubokog političkog promišljanja i želje da se društvo zauvek drži u ovoj mizeriji od stvarnosti. I sada se mi svi pitamo zašto se ovo u “Ribnikaru” desilo. Ceo taj jezik i pitanja tipa: “Šta nam se to dešava?”. Ništa se nama ne dešava! Naprotiv, neko nešto čini a sve nakon toga su posledice.
Zašto se roman zove “Duhovi”?
– Pripovedač u knjizi više puta kaže: “Samo su duhovi oko mene.” Nijedan od likova o kojima se u knjizi radi nije potrajao dovoljno dugo da doživi ovo vreme. Ali, postoji i drugi način da se to razume. To je ona priča o prošlosti koja nikad nije mrtva, a najčešće nije baš nije ni prošlost. Ovde postoji taj gotovo fizički osećaj da nama svi ti slojevi naše prošlosti bukvalno naležu na glavu i ne daju nam da se podignemo. Dišu nam za vrat, stalno su tu. Kada napraviš vremensko poređenje – 1945. u aprilu Hitler je bio u bunkeru u Berlinu, i nadirali su saveznici i Crvena armija, a 1965. su Bitlsi svirali u Hamburgu. A onda uzmeš tih naših 20-30 godina, koliko je proteklo od poslednjih ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a i dalje se ne vide nikakvi rezovi već beznadežno plutanje u jednom opštem vremenu, gde je sve uvek jednako živo. I to su ti duhovi.
Danas mnogi autori po ugledu na Knausgora pokušavaju da pišu o sebi i stvarnim ljudima što je prilično pipavo. Kako se vi nosite sa tim odnosom fikcije i stvarnog?
– Narator u „Duhovima“ više puta kaže da je to što piše njegov pokušaj autofikcije. Ali, nije i moj jer ja nisam on i pišem fikciju. Definitivno ne delim svoj prljav ili čist veš unaokolo.
Ne volite tu vrstu književnosti?
– Nemam ništa protiv nje, mislim da neki ljudi to sjajno rade, Knausgor dosta dobro, doduše na preskok. U tim hiljadama strana „Moje borbe“ ima svega i svačega. Ali načelno ne vidim stilska ili žanrovska ograničenja za koja mogu da kažem: ovo baš volim, a ovo nikako. Ali moja knjiga je fikcija iako su ljudi često poistovećivali naratora sa mnom, pa još uvek doživljavam komične situacije tipa: „I dalje živiš u Molerovoj?“ ili „Šta radi Anđela?“ Ali „on“ nikada nije trebalo da bude „ja“.
Odlazak u Ukrajinu tokom rata koji traje je sigurno za vas bilo važno iskustvo. Šta vam je najveći utisak?
– Kada čovek krene na takvo jedno mesto u takvim okolnostima, naravno da je utisaka previše da bi ona mogla da se sortiraju. Ali jedna stvar je mene jako pogodila i rastužila – pored činjenice da se tamo odvija tragedija u kojoj civili svakodnevno stradaju – putujući kroz Ukrajinu vidite jedno društvo koje je makar trenutno sravnilo unutrašnje razlike i konfikte. Paradoksalno, zavladala je jedna vrsta čudnog mira, osećaj plemenite borbe i spremnosti na istrajnost i hrabrost. Količina iracionalne mržnje koja ovde kod nas postoji prema Ukrajini je nešto što meni zagorčava život na dnevnom nivou. A mi kad god smo bili u Ukrajini, nismo čuli ni jednu jedinu lošu reč o Srbiji, izuzev čuđenja da su Srbi toliko zalutali u svom razumevanju rata u Ukrajini, da su se nekako svesno našli na strani nesumnjivog agresora, protiv naroda koji je njemu na kraju krajeva daleko bliži.
I za kraj, predstojeći Krokodil festival biće održan od 15. do 18. juna. Koja važna imena dolaze i šta još zanimljivo možemo da očekujemo?
– Pored nemačkog pisca Bernharda Šlinka kao vrhunske strane zvezde, imaćemo i fantastičnu selekciju regionalnih gostiju kao što su: Viktor Ivančić, Zoran Predin, Boris Buden, Robert Perišić… Na otvaranju festivala biće novo scensko čitanje predstave “Urotnici” koju smo Igor Štiks i ja radili po motivima naše edicije “Zajednička čitaonica”. Imaćemo i muzički program u okviru koga će nastupiti LP Duo, Sara Renar… Predin će, pored književnog nastupa, takođe imati mini-koncert. Velika strukturna promena festivala jeste da ćemo, pored večernjeg programa, imati i čitav niz prepodnevnih i popodnevnih događaja na tri zasebne zone na prostoru ispred Muzeja Jugoslavije.
Bonus video: Vladimir Arsenijević o agresiji u etru i mržnji na zidovima