Podeli
Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Ne vidim da je država nešto preterano zabrinuta za to kako je nama umetnicima i šta radimo. I od čega živimo. Ponovo je kultura na rubu društva, kaže za Nova.rs glumica Vesna Čipčić.

– Očekuju me dva projekta u Beogradskom dramskom pozorištu i nisam ništa lepše mogla da zamislim i poželim za 2021. godinu – kaže za naš sajt dramska umetnica koja godinu za nama neće po najboljem pamtiti.

Em veći deo godine nije mogla da izađe na scenu, prvi put još od 1975. kada je postala članica Pozorišta na Terazijama, odnosno četiri godine kasnije Beogradskog dramskog pozorišta u kome je dočekala penziju, em je “zaradila” koronavirus. Na sreću, sve se završilo kako treba. Pozorište je “zamenila” TV kamerom, a Kovid-19 pregurala lakše nego što je očekivala.

Zato jedva čeka 2021. godinu kada će  zaigrati u dve predstave u teatru na Crvenom krstu. Za 20. mart u Beogradskom dramskom pozorištu zakazana je premijera komada “Tiho teče Misisipi”, po knjizi Vladimira Tabaševića koja je 2015. godine bila u užem izboru za Ninovu nagradu. Pisac je tu nagradu dobio tri godine kasnije, a Vesna Čipčić objašnjava da je ovo debi Tabaševićeve literature u pozorištu:

– I prvo je izvođenje jedne drame Vladimira Tabaševića u pozorištu, ali i prvo u Beogradskom dramskom pozorištu. Moj divan prijatelj, fenomenalan i veličanstven reditelj Ivica Buljan će raditi komad “Tiho teče Misisipi”. Izuzetna mi je čast što igram u tom komadu, jer njegov rad pratim već dugo. Ne znam gde sve po regionu nisam išla kako bih gledala njegove predstave, od Zagreba do Ljubljane – priča nam Čipčićeva, i kao kuriozitet izdvaja to što će se na sceni naći sa desetak mladih glumaca, među kojima je i njena ćerka Anja Alač.

Anja Alač, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

I u drugom projektu, koji se radi kao koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta i Bitef teatra, takođe će igrati sa svojom ćerkom.

U pitanju je komad “Living Room” (Dnevna soba), reditelja Ersana Mondtaga, koji dolazi iz Berlina da radi predstavu. Na neki način po tom komadu smo već “začeprkali”. Počeli smo da ga radimo, ali stalo je sve zbog korone. Na sreću u Novoj godini nastavljamo – kaže glumica, dodajući da se premijera očekuje u septembru.

Mesecima zatvorena pozorišta i nemogućnost izlaska na scenu zbog pandemije i restriktivnih mera Vesni Čipčić veoma su teško pali u godini za nama, ali bilo je, kako priznaje, i nekih olakšavajućih okolnosti.

– Moja uteha je bila to što sam snimala. Snimala sam celo leto i to tri serije. Volim da kažem tri i po serije, zato što se u jednoj samo pojavljujem. U pitanju je “Kralj” u režiji Zdravka Šotre. Najpre sam radila “Kamiondžije”, potom seriju “Vreme zla”, a poslednje što sam radila su “Kalkanski krugovi” sa rediteljem Milanom Karadžićem. Naravno, to nije nadomestilo izlazak na scenu. Znate, ništa ne može da zameni pozorište. Jer, pozorište ima takvu draž i lepotu. No, snimajući te serije ipak sam se nekako osećala vrednom što postojim u ovih godinu dana, kada je u pitanju moj posao. I zaista se nadam da će 2021. godina biti bolja.

Vesna Cipcic i Zarko Lausevic tokom snimanja serije Kralj
Vesna Čipčić na snimanju serije “Kralj” Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

Uprkos panici i strahu koji su kod većine ljudi bili prisutni gotovo čitave godine Vesna Čipčić nam priča da se nije bojala.

– Pre nekih tri meseca sam zaradila koronavirus i nekako sam bila opuštena. Verovatno zato što je manifestacija korone kod mene bila slabija od gripa od kakvih sam ranije poboljevala. Tako da sam i ja nekako bila mirnija. Odmarala sam, imala sam, na svu sreću, negu, pažnju i ljubav. Nekako, prođe i ta korona…

Glumica pominje i nezavidnu situaciju u kojoj su se zbog zaustavljanja kulturnog života u zemlji našle mnoge njene, naročito mlade kolege koji su u statusu samostalnih umetnika i ističe da su se trudili, koliko je bilo u njihovoj moći, da im pomognu:

– Ali, tu pre svega treba država da pomogne. Zna se vrlo dobro i kakve su naše plate i penzije… No, ne vidim da je država nešto preterano zabrinuta za to kako je nama umetnicima i šta radimo. I od čega živimo. Ponovo je kultura na rubu društva. Ali, nas to i ne čudi, jer je to vazda tako već jako dugo vremena. Stalno se pitam koliko smo i mi sami za to krivi. Zašto ćutimo? Zašto se ne bunimo? Zašto ne lupimo rukom o sto i kažemo: “Evo, ne mora kultura… Nećete imati kulturu, eto vam rijalitija…” Važno je da ima šta da se pušta po televiziji, a možda i da se igra u pozorištima. Ne znam više ni šta da kažem… Veoma sam uznemirena i tužna zbog toga – priča Vesna Čipčić i na kraju dodaje da je, na sreću, u situaciji da danas ne mora da prihvati sve što joj se nudi:

– Znate, to je veliki kapital i nešto što mene čini mirnom i spokojnom. Toliko sam toga radila i uradila, imam isuviše dug staž i toliko divnih momenata u karijeri. Sreća je što sam imala privilegiju da ne radim uloge koje mi nisu po meri i da igram ono što mi se igra!

Komentari

Vaš komentar