Gaga Antonijević: "Dara iz Jasenovca" udara kao ustaški malj

https://www.youtube.com/watch?v=Btv0D1fMwRc&feature=youtu.be&ab_channel=NOVASJoš kad se tek spremao za snimanje filma o Jasenovcu, Antonijević je govorio kako ga je strah i da je pred njim izbor ili da "pogine" ili da uspe. Zato ovaj razgovor, sad kad je film gotov i spreman za publiku, započinjemo upravo pitanjem reditelju da li je sada načisto: je li "mrtav" ili življi nego ikad?- Ovo je, u profesionalnom smislu, bio jedan od mojih najtežih izazova u životu, a verujem da bi to bio za svakog kolegu koji bi se uhvatio ukoštac sa ovom temom. Bile su mnogo veće šanse da se pogine, nego da se preživi. Kad praviš bilo koji film nikakvih garancija nema da će hemija proraditi i da će sve ispasti kako treba, a pogotovo na ovoj osetljivoj temi koja uključuje mnogo komponente koje su, van umetnosti i samog ostvarenja. Jer, ljudi neće ići u bioskop da gledaju ovo samo kao još jedan film. Oni će tamo doći sa svim svojim predznanjem o Jasenovcu, sa onim što oni misle i osećaju o tome i tamo će tražiti i potvrdu sopstvenog mišljenja. Utoliko je to bilo izazovnije. Mislim da nam je pošlo za rukom da isplivamo iz te turbuluntne i olujne situacije. Kao da nas je neka sila vodila. Lično verujem u Boga, ali ne mogu da kažem da je to posredi. Jednostavno, imali smo najlepšu jesen za rad, a film smo počeli kasno i pretila je realna opasnost da snimanje ne završimo na vreme. Time bi došli u veliki problem i ne bi bilo lako nastaviti snimanje. Za početak, deca su dominantni junaci filma, a ona rastu. Mi smo i za tri meseca ili 58 snimajućih dana dva puta deci širili kostime. Dakle, ne bi bilo šanse da nastavimo snimanje na proleće. Obaška što je došla je korona i to bi bila propast. Međutim, pojavila se neka čudna energija, veliko samopožrtvovanje cele ekipe i ta nas je sila nosila. Uspeli smo da objedinimo decu naturščike - koja nisu videla nikakave glumačke škole - sa sjajnim glumcima banjalučkog pozorišta i njihovim beogradskim kolegama. Osim toga, moji saradnici su ekipa koja više godina radi zajedno i bili smo uigrani i efikasni. Kad se sve to uzme u obzir, tako nam je pošlo za rukom da priču iznesemo. Bila je i velika čast dobiti priliku da se radi Jasenovac ali ujedno i veliki krst koji treba poneti.Koji je vaš lični osećaj posle svega? Ima li "naknadne pameti", žalite li možda za nečim, da ste nešto mogli i drugačije uraditi?- Ne. Kažem to sa punim ubeđenjem, jer je to bio jedan jak i kvalitetan proces kroz koji smo prolazili i mnogo je stvari tu pažljivo vagano, o njima smo se konsultovali i gledali kako da to sprovedemo. Na kraju, ne radiš flm samo od onoga što si ti zamislio, nego od onoga što si dobio tokom rada na filmu. I onda treba te dve vizije uskladiti i pretočiti u jednu. Zato nemam nikakvog kajanja i sada kad bih počeo ispočetka, sve bih isto radio i samo ovako bih ga snimio.Šta vam kažu ostali ljudi koji su videli film?- Dosta ljudi je videlo film i u Srbiji i u Americi i ljudi, uglavnom, plaču ili sa projekcija izlaze sa osećanjem ozbiljnog uznemirenja koji ih, čak, drži i naknadno. Dobijao sam pozive od ljudi i dva dana nakon gledanja filma koji mi kažu da još ne mogu da se oslobode vizija iz filma. Jednostavno, taj film udara poput tog ustaškog malja i sa gledaocem korespondira, pre svega, emocijom. Znači, sve reakcije idu u pravcu da je to jedan snažan, potresan, emotivan film koji nosi ogromnu dozu uznemirenja. Veliki problem i najveća odluka koju smo morali doneti pre snimanja bilo je kako to zlo prikazati a da ostane minimalno gledljivo. Jer, u pitanju su tako primitivni, barbaristički i monstruozni načini ubijanja ljudi da to nije bilo jednostavno pokazati. A moraš da ga pokažeš, jer je film o tome, ne možeš da se praviš da nije i da se sklanjaš. Nije to mjuzikl. U isto vreme, ako postane do te mere teško i degutantno gledati, rizikuješ da izgubiš publiku i ne možeš ispričati priču. Meni je pomoglo ovo moje američko iskustvo, jer sam znao i imao sam u sebi osećanje da smo sve odluke doneli kako treba. Potvrda je da je i u Americi film dirnuo ljudska srca, zovu me, plaču...Govorite o Amerikancima ili o našim ljudima koji tamo žive?- O Amerikancima isključivo. To su ljudi iz filmske industrije, iz distributerske kompanije koja će distribuirati film - tu je trideset ljudi gledalo film. Mi smo pre pet meseci počeli celu priču. Film je išao i po raznim organizacijama koje se bave Holokaustom, išao je kod mnogih mojih američkih kolega, onda kod prijatelja koji nisu iz filmskog sveta... Reakcije su bile nedvosmislene i identične: suze, emocije ali i razumevanje priče i ostanak sa filmom do kraja, što je, za mene, bilo najvažnije. To je značilo da ta teškoća, muka i teskoba i zlo nisu odbili ljude od filma. Mislim da smo u tome uspeli i to smatram, u smislu filmskog jezika koji smo koristili, našim najvećim dostignućem. Ispričali smo to zlo, ali je ono ostalo gledljivo. Doduše, s mukom ali, ipak, gledljivo.Čitali smo i slušali o tom strašnom ustaškom režimu, njegovim zlodelima i stravičnoj sudbini zatočenika njihovih logora, ali čini se da se razmere te brutalnosti i zločina tek posle gledanja ovog filma mogu na pravi način shvatiti. Šta je bila vaša osnovna motivacija da ga napravite?- Mi smo odluku o ovom filmu doneli pre jedno pet godina. Ideja je bila da posle filma "Zaspanka za vojnike" radimo Jasenovac i to je bila neka vrsta amaneta nas nekolicine. Da pokušamo, bar, da napravimo neki film na tu temu, jer ga do sada, jednostavno, nije bilo. Onda smo krenuli u ceo proces i ja sam sa Majkom Berenbaumom, profesorom koji je izvršni producent i konsultant na filmu, već odranije počeo da pričam na tu temu i koji pristup da imamo. On je bio za to da bude priča iz dečje perspektive, što se i meni činilo primamljivim u smislu naracije, iako sam bio svestan koliko će to biti teško izvesti. Posebno sa ovim malim, jednoipogodišnjim detetom, Darinim bratom. Međutim, to jeste bio najbolji ugao i dramaturški pristup koji je, inače, poznat. Snimljeno je mnogo filmova o ratu iz vizure deteta. To je bio pristup, a operativno se kasnije i država uključila, što je bilo sjajno, jer nisam siguran da bismo ovaj film uspeli da snimimo bez pomoći države. "Zaspanku" smo nekako izgurali, ovo ne bi mogli.

To je bio pristup, šta je bila motivacija da napravite takav film?- Eto, ušlo se i u neke godine kad čovek počinje da oseća neku vrstu duga prema događajima kao što je jasenovačka tragedija. Već duže vremana sam se, naizmenično, filmom i televizijskim serijama bavio i u Srbiji i u Americi i ušao sam u neke godine kad čovek ne pravi više bilo koji film, već pokušava da odgovori na važne i kapitalne teme. Osim toga, priča Nataše Drakulić koja je sa porodicom prognana iz Hrvatske, ceo taj milje nekako je bio prisutan sve vreme i sve je naginjalo ka tome da se snimi ovaj film. Jednostavno, činilo mi se strašnim da je prošlo 75 godina, a da o svemu tome nije napravljen film. Sad ga, hvala bogu, imamo i na publici je da proceni šta smo uradili. Ovo je prvi film na tu temu, nek da Bog da ih bude još, jer postoji milion neispričanih priča iz te tragedije. Jasenovački zavet je obaveza srpskog naroda i mi moramo da ga negujemo.Tek posle gledanja vašeg filma, donekle mi je postalo jasno zašto je decenijama opstruisan svaki pokušaj da se snimi film na ovu temu. Da li ste razmišljali da bi stvari među Srbima i Hrvatima, i u nama samima, bile drugačije da je ovakav ili sličan film snimljen ranije?- Siguran sam u to. To je jedan užasan čir koji je na vreme trebalo iscediti. I mi i Hrvati smo imali tu obavezu: mi kao žrtve i oni kao narod u čije ime su ustaše napravile taj strašni genocid protiv Srba, Jevreja i Roma. Da je ta rana bila isceđena, možda bi već bila i zalečena i ne bi bilo ni tragičnog građanskog rata u Jugoslaviji početkom devedesetih godina prošlog veka. U tom smislu, mnogo je važno ne sakrivati stvari i govoriti o njima. Ovako, ostala je jedna nedorečena ljutnja i bes, osećanje nepravde i onda to može da izazove u ljudima preterane reakcije u kontrasmeru. Mislim da je ovaj film mnogo ranije trebalo napraviti, ali mnogo je opstrukcije bilo da se to ne desi. Sada je tu.Hoće li film biti prikazan u Hrvatskoj i kakve reakcije tamo očekujete?- Ja ga nuditi neću, ali će ga američki distributer sigurno ponuditi, kao što će ga ponuditi svima u svetu. Osim teritorije Srbije i Republike Srpske sve je u njihovim rukama, a da li će u Hrvatskoj film uzeti, ja to ne znam. Mogu samo da kažem da je moj film "Spasitelj" sa Denisom Kvejdom zvanično, odlukom tamošnje vlade, zabranjen u Hrvatskoj. Ja o tome nisam pričao, ali sada moram to da kažem. Kakva će njihova reakcija biti ne znam, ali da sam na njihovom mestu ja bih film odmah prikazao. Gledali ste film i videli ste da pravi razliku između Hrvata i ustaša. Taj film ne podvlači sve pod zajednički imenitelj, već izdvaja ustaštvo kao jedan nacistički i fašistički pokret i njegovu genocidnu stranu. Ne znam, videćemo koja će biti reakcija, ja neću ni da se mešam. To je stvar "Juniverzal pikčersa", koji je svetski distributer filma, i film će, ako ništa drugo, u Hrvatsku stići u paketu sa njihovim ostalim filmovima.Može li jedan ovakav film barem potaknuti na duboko razmišljanje, ako ne i inicirati neku vrstu kolektivne katarze u svetlu činjenice da u hrvatskom društvu još uvek ima onih - na žalost, većinom, mladih ljudi - koji idealizuju ustaštvo, dižu ruke u znak fašističkog pozdrava uzvikuju "za dom spremni"?- Mislim da taj film može imati tu funkciju, samo mora da dopre do ljudi. Dakle, prvo treba da bude prikazan i gledan. Problem balkanskih društava je što uvek postoji taj jedan elemenat koji ih gura unazad u prošla vremena. U Hrvatskoj je, nažalost, to još uvek prisutno i jako i nijedna vlast do sada nije uspela da se nedvosmisleno i do kraja distancira od ustaštva. Čim priđu neki izbori i oni koji prema ustaškom pokretu imaju rezerve viknu "za dom spremni" ne bi li se ulagivali biračima, a posle krenu da glume Evropu. Dakle, negde bi i za hrvatsko društvo dobro bilo da se kroz ovaj film, ili film koji će oni snimiti, te stvari vide. Nema razloga da se i oni ne pozabave ovom temom, to bi bilo sjajno, jer ne može se ući u društvo civilizovanih naroda a biti sijamski blizanac sa ustaškim pokretom Ante Pavelića i zlikovcima poput Vrbana, Luburića i ostalih. U Hrvatskoj je, doduše, snimljen igrano-dokumentarni film o Dijani Budisavljević.

S druge strane, ne bojite li se da film u srpskom korpusu može izazvati višak besa, pa i mržnje?- Ne znam, mislim da su tu karte uvek podeljene. Onaj ko misli ovako, misli ovako, onaj ko misli dugačije, misli drugačije i to je tako. Ono što je meni bitno, što se tiče srpskog naroda, jeste da konačno imamo film i da ne možemo više optuživati nikoga zašto nismo snimili film o Jasenovcu. Dakle, film je snimljen, treba ga pogledati pa i odrediti se prema njemu. Svakako, treba razdvojiti ustaštvo od hrvatskog naroda u kome imam mnogo prijatelja i divnih ljudi. Lično mislim, ako ovaj film barem malo promeni ugao gledanja nekih ljudi, da će ga promeniti nabolje. Ne mislim da će izazivati bes, jer film, pre svega, vraća veru u život i izaziva jednu emotivnu katarzu. Možemo reći da smo tu strašnu priču prošli i na ovaj način, dakle i filmom je namirili i zato mislim da će on voditi smirenju.U filmu nema vrhovnog poglavnika ustaškog režima Ante Pavelića, nema ni Stepinca (osim njihovih slika na zidu). Jasno mi je da ste ih namerno preskočili, hoćete li objasniti zašto? Nisu mogli da "stanu", ugrozili bi osnovni motiv - ljudsku priču brata i sestre ili nešto treće?- Vrlo jednostavno. Ima njih, pominje se Pavelić, ima i Stepinčeva slika, ali ja sam se, pre svega, bavio stvarima koje su se događale na terenu, dakle u logorskom ambijentu i nisam mogao, a i nisam hteo, zbog naracije, da te likove uvodim u priču njihovim fizičkim prisustvom. Time bih poremetio narativni tok koji ide iz dečje vizure, iz vizure te devojčice Dare koja na sve načine pokušava da spasi brata. Međutim, imamo sve ono što je bilo karakteristično za taj režim: pokatoličavanje i hrvaćenje dece, slanje majki na prisilni rad u Nemačku, razdvajanje porodica, ubistva starijih i dece, Vrbanovo trovanje dece ciklonom... Dakle, imamo sve te stvari koje su se istinski dešavale. Tu je Maks Luburić i u filmu se čuje originalni Luburićev govor i mislim da je to bilo sasvim dovoljno za portretisanje tog zločinačkog režima. Nije se moglo sve sabiti, nigde nas to ne bi odvelo, mada je ovo prvi film i ljudi očekuju da sve to vide. Mislim da smo uspeli to da im dočaramo a da ne ubacujem nazor neke stvari.Šta sa snimanja pamtite kao najteži momenat?- Mogu reći, najteži mi je bio naš mali Budo, detence u ulozi Darinog brata, jer Budo ne može da glumi da plače ili spava u kadru. Moralo se da čeka da se to desi, pa da onda snimaš. Tako se dešavalo da nas 150 plus 200 statista čeka po četiri sata da se Budo probudi ili zaplače. Osim toga, nisi mogao da zameniš i snimaš neku drugu scenu, već mora sa Budom i tu nemaš kud. To najslađe stvorenje na svetu, taj naš mali Budo, bio je izvor i naših najvećih frustracija tokom snimanja.Ko je dečak?- Našli smo ga u Podgorici, ima ih trojica braće. Oni su tripleci. Mi smo tražili blizance a našli triplece, ali nismo koristili u snimanju drugu dvojicu. Hteli smo blizance, upravo iz praktičnih razloga, da kad ovaj spava, mi snimamo onog drugog. Međutim sa Budom i njegovom braćom to nije moglo - iako su slični likom, nisu identični. To su tri potpuno različita karaktera, a ovaj naš je nekako kao anđeo. Svi su drugačiji na svoj način, tako da nikakva zamena nije dolazila u obzir i sve smo snimali sa našim Budom. Inače, majka je bila tokom celog snimanja, otac je dolazio povremeno i beskrajno im hvala za sve.Glumci, naročito Marko Janketić u ulozi Maksa Luburića i Igor Đorđević u ulozi ustaškog koljača Ante Vrbana, kao i ostali, vrlo su upečatljivi. Koliko im je bilo teško da igraju takve ljude, je li bilo otpora i da li je suvi profesionalizam mogao da "hendluje" tako mračne uloge?- Oni su veliki glumci. Naravno, nije lako igrati ustašu jer ti posle to ostaje kao negativna identifikacija među publikom, ali oni su kao veliki profesionalci zagrizli taj veliki zalogaj i sažvakali ga do kraja. Obojica su briljantni u svojim ulogama kojima su uspeli da dočaraju tu jednu neverovatnu, suludu i morbidnu sliku strašnih zločinaca. Isto moram pohvaliti banjalučke glumce koji su bili fenomenalni, pa Nataša Ninković. Ako izuzmemo nju, nekako su mi Beograđani igrali ustaše, a Banjalučani Srbe.

Jesu li vas kao reditelja morile neke dileme?- Ne. Ja drukčije funkcionišem, mnogo unapred vrtim film u glavi i sve te stvari u sebi proveravam pre nego što krenem u posao. Dakle, spreman počinjem snimanje, ali ne zatvaram radnju. Film je posao sa živim ljudima i čekam šta sam dobio nazad, pa se i ja prilagođavam. Međutim, možeš da se prilagodiš samo ako znaš kuda si pošao. Priprema je bila ogromna i mogu slobodno reći da je ovo vrhunac moje karijere, najteži i najveći mogući izazov. Osećam se kao da sam se za ovo spremao ceo život.Šta očekujete od filma u svetu, on je naš kandidat za Oskara?- Niko ne zna šta će biti. Ono što je sigurno jeste da će se taj film videti, i to u svim zemljama sveta. Između ostalog, Majk Berenbaum je napravio plan kako će film ići i po svetskim univerzitetima kroz njihove profesorske studije o Holokaustu, pa će tako postati i deo nastavnog štiva kada se radi o toj temi. Tako će on imati svoju misiju i izvan same umetnosti, a ja to smatram podjednako važnim. Taj film će tu jasenovačku temu približiti nekim mladim ljudima po svetu, koji će onda lakše sklapati sliku Balkana.Zašto ste se na odjavnoj špici potpisali kao Peter Antonijević?- To je ime moga oca i ja ga u Americi, gde je to uobičajeno, koristim kao moje srednje ime. To je dug prema mom ocu. Četiri godine nisam išao kući, a kad sam najzad došao, video sam da otac umire, a to mi niko nije rekao. Došao sam da ostanem tri nedelje, ali sam ostao samo tri dana. On ide na ozbiljnu operaciju, a ja dobijam poziv od Olivera Stouna da se hitno vratim u Ameriku jer su se javili finasijeri da finasiraju "Spasitelja". Otac ide na operaciju, ja moram na avion. Kažem mu: "Tata, ja moram da idem". On kaže idi. Pođem i okrenem se sa praga bolničke sobe, a on mi kaže: "Idi, ne okreći se. Svako ide tamo kud je pošao". Bilo je to poslednje što sam čuo od oca. Sletim u Ameriku, a majka mi javi da je umro. Održim sastanak i sutradan nazad na sahranu. Zato ime Peter, kao dug pokojnom ocu.