Podeli:
Nemački reditelj Ersan Mondtag režira u Beogradskom dramskom pozorištu Foto: FRANK RUMPENHORST / AFP / Profimedia

Beograd je savršen za ovu predstavu jer se u Srbiji od 1980. do 2020. godine dogodilo toliko toga. To komadu dodaje i snažnu političku i istorijsku dimenziju, što me veoma zanima, kaže za Nova.rs poznati nemački reditelj Ersan Mondtag, koji u Beogradskom dramskom pozorištu režira predstavu “Dnevna soba” sa Vesnom Čipčić i Anjom Alač.

Reditelja Ersana Mondtaga (33) publika Bitefa pamti kao najveće iznenađenje 51. izdanja ovog festivala. Pre nego što ga je umetnički direktor Ivan Medenica pozvao u Beograd, mladi reditelj uglavnom nije bio poznat van granica Nemačke. Tada je na Bitefu gostovao sa dve predstave, “Snegom” po delu Orhana Pamuka i “Istrebljenjem” po tekstu Olge Bah. U konkurenciji sa spektakularnim 24-četvoročasovnim “Olimpom” Jana Fabra, izmakle su mu nagrade, ali je on u međuvremenu postao jedan od najpoznatijih mladih reditelja u Evropi. Tri godine kasnije, Mondtag se vratio u Beograd, gde u Beogradskom dramskom pozorištu režira komad “Dnevna soba” (The Living Room), drugi deo njegove trilogije započete predstavom “The Living” u belgijskom Gentu. “Dnevna soba” trebalo bi premijerno da se igra na 54. Bitefu, planiranom za jesen. Mondtag je praktično pravo sa beogradskog aerodroma otišao da se upozna sa Vesnom Čipčić i Anjom Alač, koje igraju u njegovom komadu, a juče su imali i prvu probu.

Kakvi su vam utisci sa prve probe?

– Predivno je. Dopale su mi se moje glumice, posebno Vesna, koja je sjajna osoba, kao i njena ćerka. One igraju istu ulogu, ali sa razmakom od 40 godina, a posebno je zanimljivo to što su njih dve majka i ćerka van scene. Kada sam stigao, pozvale su me kod njih na kafu i pričali smo o biografiji žene koju treba da igraju, tako da smo počeli jako lepo.

Bili ste prilično iznenađeni kada ste saznali da su Vesna i Anja majka i ćerka?

– Da. Rekli su mi to nakon što sam ih izabrao za uloge. To je ispalo savršeno i od toga sam napravio koncept. Da sam tražio majku i ćerku, verovatno ih ne bih to našao. Savršeno.

Majka i ćerka igraju istu osobu: Anja Alač i Vesna Čipčić Foto: Arhiva

Dodaje li to novu dimenziju komadu?

– Potpuno. Postaje biografičniji. Komad koji radim govori o mladoj operskoj pevačici u kući, 1980. godine, kada je umro Tito, ona je tada trudna i peva “Tosku”. U istu kuću 40 godina kasnije dolazi ista žena, posle poslednjeg izvođenja “Toske”, i vidimo da je imala i muža, a da je on u međuvremenu umro, i da se u te četiri decenije odigralo i mnogo istorijskih događaja. Namera mi je da ispitamo kako se istorijske okolnosti očitavaju na biografiji te osobe. Ne vidite šta se u međuvremenu dešavalo, vidite samo jedno jutro 1980. i veče 2020. godine. I lepo je videti kako se mlada glumica priprema ujutru da izađe iz kuće, a kasnije kako majka u istoj ulozi dolazi kući 40 godina kasnije. I to zaista daje drugu dimenziju, to što su one zaista majka i ćerka, a igraju istu osobu.

Ersan Mondtag Foto: SOEREN STACHE / AFP / Profimedia

Šta vam je bio glavni motiv da predstavu postavite upravo u Beogradu?

– Vezan sam za Beograd. Bio sam ovde pre tri godine, kada me je Ivan Medenica pozvao na Bitef. Dopao mi se grad, a potom sam dolazio na Bitef i kao član žirija. Tada su mi ponudili da razmislim o tome da režiram komad u Beogradu. Bila je to savršena ideja, složio sam se odmah, jer sam ovaj projekat planirao dugo. Postoji i njegov treći deo, on će se odvijati u Parizu, što je treći grad u trilogiji. A Beograd je bio savršen za drugi deo jer se u Srbiji u tom periodu, od 1980. do 2020. dogodilo toliko toga. To komadu dodaje i snažnu političku i istorijsku dimenziju, što me veoma zanima.

Da li u komadu referirate direktno i na neke političke i istorijske događaje?

– Ne konkretno. Komad počinje u danu kada je Tito umro, muž glavnog lika je poginuo u ratu, a nešto joj se dogodilo i sa detetom, ali ne bavim se time na kojoj strani, ne zauzimam nijednu poziciju u vezi sa ratom u Jugoslaviji. U osnovi, pravim komad o životu operske pevačice koja je tokom karijere izgubila muža i dete zbog stvari koje su se odigrale u međuvremenu. Ne želim da govorim o tome šta se dešavalo u međuvremenu, nego da prikažem ženu iz Srbije unutar tog istorijski i politički kompleksnog okruženja.

Pročitajte još:

Kad govorimo o Bitefu, publika pamti vaše komade “Sneg” i “Istrebljenje”. Da li bi “Istrebljenje” bilo moguće sada postaviti na scenu, s obzirom na mere protiv širenja korone?

– Ne bez kontaminacije, verovatno, jer je to veliki scenski komad, verujem da bi to bilo problem uraditi i zbog međusobnog intimiziranja likova, koji bi sada morali da budu međusobno udaljeni metar i po. Nisam siguran u sve to oko korone, da li će biti moguće stvarati umetnost sa svim tim ograničenjima. Radije ne bih pravio predstave, nego predstave sa ograničenjima.

Da li se u “Istrebljenju” danas, posle tri, četiri godine od kako je igrana, sa ovom “novom normalnošću”, mogu čitati i novi slojevi značenja?

– Da, u njoj ima mnogo slojeva, posebno o samouništavanju društva, koji sam pokušao sa autorkom komada Olgom Bah da kontekstualizujem. “Istrebljenje” je predstava o uništenju i samouništenju, i naravno da ona danas, posebno posle korone i tri godine Trampa, ima sasvim drugačiju dimenziju.

Da li se praktični rad u pozorištima u Srbiji sada razlikuje od rada na scenama u Nemačkoj?

– Samo nedelju dana pred premijeru u Nemačkoj operi u Berlinu otkazan mi je “Antihrist”, prilično velika produkcija zasnovana na delu čuvenog kompozitora iz dvadesetih godina, koja govori o svetskoj apokalipsi. I ušli smo u izolaciju. Više nismo održavali probe u Nemačkoj. Probe bi trebalo da počnu tek sredinom avgusta. Ne mogu trenutno tačno da kažem kako će se tamo raditi, iako mislim da se u Nemačkoj pandemija prilično dobro drži pod kontrolom. Moguće je da će se raditi drugačije. Možda će biti i drugog talasa pandemije, što niko trenutno ne može da kaže. U opasnoj smo situaciji, jer sada sve može da se promeni iz dana u dan. Premijera “Antihrista” je trenutno zakazana za novembar. Ali ko to zna, posebno pošto je u pitanju Opera, sa velikim ansamblom na sceni.

Kako u tom smislu vidite pozorište u budućnosti?

– Nadam se da pandemija neće postati svakodnevica. Ne znam, ali nisam baš najoptimističnija osoba. Nadam se da nećemo izgubiti kompletnu umetničku infrastrukturu, mrežu građenu u poslednjih pola veka, i da se finansijska struktura neće raspasti. A najopasnije što može da se dogodi je da, s obzirom na ekonomsku krizu, prestane finansiranje pozorišta, jer ćemo time mnogo izgubiti.

Komentari

Vaš komentar