"Vaša deca ili deca vaše dece gledaće predstave i na Mesecu": Boro Drašković otvorio 57. BITEF

Drašković je sa istaknutim pozorišnim stvaraocima bio član inicijalnog odbora i član žirija prvog izdanja BITEF-a 1967. godine.

U svom govoru – eseju “Efekat leptira” koji je pročitao na otvaranju, rekao je:- Za nekoliko minuta sveti gledalac, uz svetog glumca, započeće molitvu. Sveti, pridev Ježija Grotovskog naravno, ne pripada klasičnoj religiji. Metafora je protumačena i kao definicija osobe spremne da se žrtvuje.Grupa mladih ljudi veruje uz Apolinera, nastavio je uvaženi reditelj, da pozorište nije što i život, kao što točak nije noga; rezultat njihovog nezadovoljstva celokupnom stvarnošću najzad se preobrazio u svetkovinu novog teatra čiju su poetiku ponajviše izrazile tri predstave nagrađene beogradskom Velikom Nagradom: „Postojani princ“ (Kalderon-Slovacki), Vroclav, Poljska. „Troil i Kresida“ (Šekspir), Bukurešt, Rumunija. „Tri sestre“ (Čehov), Prag, Čehoslovačka. Reditelji: Ježi Grotovski, David Esrig, Otmar Krejča!- Plodonosan poduhvat sledećih godina kroz inspirativne formule se nastavio, maštovito, poticajno: Klasika na način ’70, Slobodne forme ’71, Reditelj nove stvarnosti ’72 i Koreni, Teatralizam ’74, Između mita i stvarnosti (1975). Sve je manje nerazumevanja, bitefovska estetika i etika sve prihvatljivija i već je u procesu deseti praznik: Deuxieme saison mondiale – Theatre des nations Bitef – naglasio je 88-godišnji reditelj i dodao:- Svečano otvaranje Teatra nacija, Madlen Reno i Žan Luj Baro. Gradska skupština je prvi put pozorište. Kraja nema velikim, svetskim imenima: Ljubimov, Vajda, Bruk, Šero, Vilson, Bergman, Beket… Novi prostori za maštu… Stalni priliv novih gledalaca… A bridge to playing together… Zemlja se otvorila, svet se približio, novi glumci su u igri, svi naslovi, stari i novi, na novim igralištima, u novom tumačenju, traži se dotad neotkriven smisao… Lavirint, ogledalo, paradoks… Svi jezici, sva razdoblja su građa… Prošlost učestvuje u sadašnjosti, u novom žanru naslućuje se budućnost… En attendant Godot; Waiting for Godot igra se čak i u zloglasnoj tamnici San Kventin u kojoj pre nijedna predstava nije odigrana… Svaki smisao je u jednom dramskom delu. Čekanje na kraju veka i milenijuma.

U Budvi, Gradu-teatru, podsetio je Drašković, Beketova tragikomedija odigrana je kao jedna predstava, u dve podele, muškoj, ratnoj, na tvrđavi Citadela, i ženskoj mirnodopskoj, u moru, na plaži Mogren…- Tumačeći svoje delo u Šiler teatru, Beket je stigao do „Knjige režije“ od 105 stranica. Tražeći još dublja tumačenja, Beket pred kraj života piše esej ispod naslova: Ne znam ko je Godo.Kuda će teatar posle Beketa? Nije neočekivano pitanje znalaca. Na razmeđu 20. i 21. stoleća, u bitefovskom vreme-prostoru, svima je jasno, planeta Zemlja postala je jedinstvena pozornica. Svetski repertoar se igra da bi se pokazao u oblicima kao nikad dosad. Svetski šar je nedeljiva celina u svakom činiocu. Ukrštene pozornice čine ga još uvek privlačnim, ispunjenim, jedinstvenim mestom. Uvek u bitefovskom ključu: sred Australije na scenskom prikazu pripadnika aboridžinske zajednice, na „Mahabharati“ Brukovog pozorišta, „Hamletu“ u Glob teatru ili Novom Tvrđava teatru, u pozorištu „Promena“ ili sarajevskom Eastwest centru… Vaša deca ili deca vaše dece, gledaće predstave i na Mesecu… Uvek drugačije!

Međuuticaj života i umetnosti je tajanstven, neodgonetljiv, istakao je Drašković u svom govoru.- Pozorište se menja, ostajući u svom najdubljem biću isto?! Da li pozorište menja gledaoca? Nema sumnje. Svaki gledalac je svedok. Kako onda: toliko pozorišta, a svet nikad gori, uz postistinu i druga rastuća zla?! U svakom slučaju, bez umetnosti stvarnost bi bila još teža. Legenda prenosi da su prvo izvođenje tragedije „Persijanci“, samo osam godina nakon pomorske bitke u kojoj je opisana, pobednici posmatrali sa ostataka potopljenih persijskih lađa, prenesenih iz Salamine na padine Akropolja, gde se nalaze krhotine Dionizijevog pozorišta. Pisac Eshil i sam je bio učesnik bitke koju je ovekovečio na pozornici.

Letos, osvrnuo se, radnju najstarije sačuvane antičke tragedije Nikita Milivojević upriličio je na poprištu slavne bitke.- Gledaoce je proveo istorijskim praznim prostorom stvarne Salamine, glumci – potomci brode tragovima svojih predaka. Život i umetnost podjednako ubedljivo podržavaju kinesku poslovicu „Sve je povezano sa svim“. Leptir trepne krilcima na Madagaskaru, u Beogradu počinje bura, makar na pozornici. „Život je san“, tvrdi Bitefov genijalni pesnik. Zar je predstava nešto drugo?!Večeras će na „Decu sunca“ u Jugoslovensko dramsko pozorište doći devojka u majici ukrašenoj slovima „Ne zaboravi da sanjaš“ – zaključio je Boro Drašković i tako najavio predstavu "Deca sunca" ruskog klasika Maksima Gorkog, u režiji slovenačke rediteljke Mateje Koležnik, u produkciji nemačkog pozorišta Šaušpilhaus Bohum.

Otvaranju su prisustvovali i pomoćnik ministra kulture za savremeno stvaralaštvo Radovan Jokić, ambasadori Nemačke Anke Konrad, Belgije Kati Bugenhaut, Grčke Maria Levanti, Češke Tomaš Kuchta, Velike Britanije Edvard Ferguson, Francuske Pjer Košar, Španije Raul Bartolome Molina, kao i direktor Gete instituta Kristof Feldhues, ataše za kulturu Francuskog instituta Karolin Sota, direktorka British Council-a Kler Sirs, direktor Austrijskog kulturnog foruma Amadeus Faltajner, direktorka Češkog doma Lusi Orbok, rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu Mirjana Nikolić, dekan Fakulteta dramskih umetnosti Miloš Pavlović, bivši umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica, reditelji Bojan Đorđev i Jug Đorđević, Maša Mihailović, upravnica "Buhe",  legenda Beka Vučo, kao i zvezde domaćeg glumišta Svetozar Cvetković, Tamara Krcunović, Milena Vasić, Vladimir Aleksić, Luka Grbić…Bonus video: Opera "Deca" na Internacionalnom teatarskom festivalu MESS u Sarajevu