1
Američki reditelj Džon Voters, autor filmova poput "Ružičasti flamingosi", "Lak za kosu" i "Plačljivko", nikada se nije približio osvajanju Oskara, mada ta vrsta slave nije ni bila njegov "fah", ali ovog vikenda u Los Anđelesu može se reći "da živi svoj holivudski momenat".
Muzej koji vodi Akademija za filmove otvorio je raskošnu izložbu koja prikazuje Votersov izuzetan život i rad. Povrh toga, prošle nedelje mu je dodeljena zvezda na Bulevaru slavnih u Holivudu, priznanje koje će ga „staviti“ u beton pored Džina Odrija i Reja Bredberija („dobro društvo“, kako ih on naziva), ali su mu, kako je istakao, „do sada izmicali Klint Istvud, Al Paćino i Bijonse“.
Prošlo je više od 15 godina otkako je poslednji put režirao film – što je simptom trajne nelagode i sumnje filmske industrije kada je reč o njegovom materijalu – ali njegovo prihvatanje u holivudsko društvo je nesumnjivo. Ili, citirajući njegove reči: „Toliko sam sjajan da bih mogao da povratim!“ Za razliku od drugih starijih filmskih stvaralaca koji bi mogli da brinu da je slavljenje na ovaj način holivudski način da se kaže „hvala vam na vašem trudu, ali molim vas, nemojte više da radite“, Voters je oštro vezan za hirovite slavne ličnosti, uključujući i njegovu, i čini se da je iskreno oduševljen pažnjom.
– Ovo je ludo! – rekao je on za „Gardijan“, dok su ulazili prvi posetioci izložbe, posmatrajući ih kako gledaju tako neobične artefakte kao što je ultra-gej pakovanje toaletnog papira, sa rupom za jezik, iz seks komedije „A Dirty Shame“ iz 2007, ili naredba koju je izdao odbor za cenzuru filmova Merilenda 1974. da se ukloni scena oralnog seksa iz „Female Trouble“.
– Ludo je biti ovde, na Akademiji, podseća me na početak moje karijere, kada sam svoje filmove prikazivao jedino u crkvama. To je ista ironija, isto iznenađenje za ljude – dobacio je Voters u svom maniru.
Razlika je, naravno, u tome što Voters više nije dugokosi pobunjenik koji rizikuje hapšenje zajedno sa svojom odanom bandom neobičnih prijatelja studenata umetnosti zbog pucanja bez dozvole na ulicama Baltimora u Merilendu. On se odavno etablirao kao jedan od najomiljenijih američkih šaljivdžija, prepoznatljiv po svom zaštitnom znaku – tankim brkovima nacrtanim olovkom i privlačnoj liniji šarenih, savršeno krojenih jakni.
Kakav god šok da su njegovi filmovi izazivali po objavljivanju – jedan kritičar ih je jednom nazvao „celuloidnim zverstvima“ – vremenom je ustupio mesto priznanju njegove originalnosti, subverzivnom sjaju njegovog pisanja i režije, i njegovom iznenađujuće srdačnom zagrljaju nesklada i devijanata.
– Rugam se stvarima koje volim, a ne mrzim – kazao je više puta.
Ipak, Voters nema nameru da bude blag ili da drži bilo kakve govorne zahvalnice u stilu Oskara za počasti koje su mu dodeljene.
– Obećavam da neću koristiti reč… putovanje – kaže on, dok oči blistaju, dodajući:
– Ili … ponizan!
Džon Voters je ipak, na kraju krajeva, papa treša – opis koji je romanopisac Vilijam S. Barouz smislio 1980-ih, a sada je ovo upravo naslov izložbe.
Kada ljudi koji vole Votersove filmove pomisle na govore o Oskarima, uglavnom pomisle na kraj „Female Trouble“, kada žena koja misli da je zločin visoka umetnost (koju glumi Votersov prijatelj iz detinjstva i redovna muza, Divine) ode do električne stolice i zahvali se „svim divnim ljudima koji su ostvarili ovaj sjajan trenutak u životu“.
Kada je Akademija prvi put kontaktirala Votersa pre četiri godine, muzej je bio u idejnoj fazi i njegova zgrada je još uvek bila u izgradnji. Ipak, nije oklevao da im da šta god su želeli: rekvizite (uključujući i onu električnu stolicu), kostime, slike inspirisane njegovim filmovima, žute blokove sa nacrtima njegovih scenarija ispisanim rukom, i imena i adrese svih onih koji bi mogli da imaju šta da ispričaju ili podele uspomene.
– Zašto ne bih? Srećan sam što sam živ da mogu da učestvujem u svemu. Mnogi ljudi koji su bili deo mog uspeha nažalost nisu više tu – kazao je Voters.
Možda je zanimljivije pitanje zašto je Muzej Akademije bio toliko zainteresovan za njega. Odgovor je da muzej nije želeo da oponaša konzervativne ukuse svog glasačkog članstva u proteklih pola veka, već je želeo da odrazi punu raznolikost kako filmskog, tako i ukusa publike. Prethodne izložbe, takođe planirane pre otvaranja, uključuju jednu o skrivenoj istoriji crnog bioskopa (verovatno kao odgovor na #OscarsSoWhite), i drugu, koja se još uvek prikazuje, o francuskoj rediteljki Agnes Varda.
Jednostavniji odgovor je, međutim, da su Bil Kramer, osnivač muzeja, koji je odrastao u Baltimoru, i njegov tim kustosa bili veliki obožavatelji Džona Votersa i jedva su čekali da sarađuju sa njim.
– Kada sam bila tinejdžerka, gledali smo “Plačljivka” u suštini svakog vikenda – rekla je saradnica kustosa Dara Jafe dodajući:
– Onda sam videla “Ružičaste flamingose” na času filma. Nepodnošljiva sam kad god neko gleda neki od njegovih filmova sa mnom, jer ne mogu, a da ne izgovorim sve dijaloge!
Njihova ljubav prema Votersu sija kroz izložbu, počevši od prve sobe, dizajnirane da liči na jednu od crkava u Baltimoru u kojoj je Voters prvi put emitovao svoj rad jer je kirija bila jeftinija od stvarnog bioskopa. Veliki ekran prikazuje montažu filmskih odlomaka koji spretno ilustruju njegove trajne teme: sramota, zločin, novine koje izveštavaju o tome, protesti, autsajderi i domaćinstvo u predgrađu. Votersova reakcija kada je video montažu bila je: „Bolje je od pravih filmova!“
Izložba je puna lukavih šala i znalačkih aluzija Votersovih obožavatelja. Trejler za “Ružičaste flamingose” iz 1972, značajan je jer ne uključuje snimke iz filma, samo lažne intervjue sa ogorčenim filmskim gledaocima. Slično tome, deo je posvećen disfunkcionalnoj porodičnoj komediji “Polyester” iz 1981.
Kroz kolekciju od 400 artefakata (smanjenih od 1.000 koje su iskopali kustosi), izložba predstavlja neke intrigantne priče o poreklu u širem smislu, pokazuje kako je Voters efektivno izmislio svoj žanr bioskopa mešajući umetničke filmove koje je poštovao dok je odrastao sa filmovima o eksploataciji seksa i šlokovanja u koje je bio privučen poput guma u automobilskoj olupini.
U Baltimoru 1950-ih, filmovi su prolazili jer su obećavali više ženske kože nego što su holivudski studiji dozvoljavali.
– Bergmanovo “Leto sa Monikom” prvobitno je prikazano u takozvanim “Skin theatre”. Nazvali su to “Monikinim gresima” i isekli veliki deo dijaloga – priseća se Voters.
U vreme kada su Votersovi filmovi počeli da se pojavljuju kasnih 1960-ih, on nije bio u stanju da se dopadne istoj publici, jer su ograničenja oko golotinje i lošeg jezika dramatično popustili, a prljavština koju je uhvatio i lažirao nije bila ni približno dovoljno prljava za neke.
– Moji filmovi su bili najbolji u najbogatijim, najpametnijim naseljima, a najgori u eksploatacionim bioskopima. Ljudi su se naljutili, jer im nisam davao ono na šta su navikli. Znali su da nešto nije u redu, a ono što nije u redu bio sam ja!
Godinama kasnije, novine iz njegovog rodnog grada, “Baltimore Sun”, će zapravo pisati, čvrsto tvrdeći, da je Voters za Baltimor „ono što je Ingmar Bergman za Švedsku“.
Da li su njegovi najposvećeniji rani obožavaoci – „hipici, bajkeri i gej ljudi koji nisu mogli da se slažu sa drugim gej ljudima“ – pokupili ovu konkretnu inspiraciju umetničke kuće, nažalost, detalj je izgubljen u istoriji.
Sada se čini manje čudnim pominjati Votersa u istom dahu kao i glavne evropske sineaste, ili glavni tok američke filmske kulture. Pored Varde, izložbeni prostor Voters deli sa “Kazablankom” i “Kumom”, a Akademija u tome ne vidi ništa loše.
Ni Voters, uglavnom.
– Ovde sam – piše on u katalogu izložbe – u istoj zgradi kao i obrazovni studio Širli Templ. Blasfemija? Čudo? I jedno i drugo, nadam se!
Bonus video: Kustoskinja – koordinatorka izložbe „Krivo srastanje“ Una Popović