0
Uživam ne samo zbog toga što ima dosta romana debitanata, već i drugih ili trećih knjiga mladih pisaca, jer su svi sastavni deo nove scene, koja će i u narednoj deceniji biti srpski književni mejnstrim. Mislim da je posao NIN-ovog žirija da takve trendove podrži, a ne da ide linijom manjeg otpora, kaže za Nova.rs Teofil Pančić predsednik žirija NIN-ove nagrade.
Od 177 romana, koliko je bilo prijavljeno za 69. NIN-ovu nagradu, danas je žiri ovog prestižnog literarnog priznanja saopštio koje su knjige ušle u širi izbor. Sledeći eliminacioni ciklus zakazan je za 12. januar, kada će biti poznati naslovi iz užeg izbora, a najuži će biti saopšten 19. januara, četiri dana pre proglašenja laureata 69. NIN-ove nagrade.
Žiri, kojeg čine Teofil Pančić (predsednik), Marija Nenezić, i od prošlog januara nova lica – Žarka Svirčev, Milena Đorđijević i Goran Korunović, susreo se s velikim brojem rukopisa, koje su potpisali autori različitih provinijencija i odabrao 31 naslov koji je ušao u širi izbor.
Među njima su dela Gorana Babića, Slobodana Tišme, Branka Rosića, Vedrane Rudan, Jelene Lengold, Vladimira Jaćimovića, Danice Vukićević, Siniše Soćanina, Zorane Maravić, Bore Ćosića, Milana Tripkovića, dva Gorana Petrovića, Saše Mladenovića, Saše Dimoskog, Bojana Vasića, Ane Marije Grbić, Saše Savanovića, Vladimira Mirkova Živanovića, Olivere Zulović, Vladimira Kopicla, Gorana Markovića, Predraga Crnkovića, Mirjane Drljević, Uglješe Šajtinca, Marijane Čanak, Predraga Markovića, Miloša K. Ilića, Dalibora Pejića, Mirjane Novaković i Vide Davidović.
Sumirajući utiske nakon proglašenja šireg izbora predsednik žirija Teofil Pančić priseća se za Nova.rs da je nekad na konkurs za NIN-ovu nagradu pristizalo i po 200 romana, pa se godišnja produkcija može protumačiti i kao izvesni pad:
– Verovatno je to zbog krize s papirom i ostalih ekonomskih nedaća. Ali, nama u žiriju to ne pravi bitnu razliku – da li je 180 ili 200. U svakom slučaju, ogromnu količinu teksta treba savladati. Ali, to nam je posao. Bilo je i nekih bizarnih situacija, kao kad nam 14. decembra, a 15. decembra se zaključuje konkurs, stigne od jednog izdavača čak 30 romana…
Govoreći o preovlađujućim temama u naslovima koji konkurišu za NIN-ovu nagradu, naš sagovornik ističe da ne postoji jedna, već više „tematskih klastera oko kojih se vrti mnogo romana, i dobrih i slabijih, i pisaca starije, srednje, pa i mlađe generacije“:
– Ono što je trend u svetu, tzv. autofikcija preovlađuje i kod nas. Ima dosta knjiga s očiglednom i direktnom autobiografskom potkom, veliki broj romana se bavi odrastanjem naratora, recimo u devedesetim godinama 20. veka, u doba ratova i kriza, ili u dvehiljaditim, u vreme rane tranzicije u našoj zemlji. Dosta je romana koji se bave nasleđem poslednjih tridesetak godina. Kao što je svojevremeno bilo u modi da se bavimo nasleđem komunizma, sad je došlo vreme da se piše o ratnom nasleđu, ili onom novokapitalističke ere u kojoj živimo kao zemlja periferno-burazerskog kapitalizma. Neki se time bave kroz trilerske zaplete, drugi kroz satirične, a neki u formi kritičkog pisma… Ima naravno i klasičnih priča, opisa celokupnog života, jer autori smatraju kako su njihovi životi toliko jedinstveni da su sami po sebi romani – primećuje predsednik NIN-ovog žirija.
A kada sabere četiri godine žiriranja uočava jednu vrstu evolucije, odnosno formiranje nove, drugačije književne scene:
– Imamo potpuno novu generaciju pisaca i svi imaju svoje izdavače. Izdavačka scena je jako raspršena na niz malih, ali vrlo kvalitetnih izdavača. Imamo jednog ili dva mastodonta, a ostalo su mali izdavači. To će se i videti u našem izboru. Postoji i cela infrastruktura koja ih prati, kao i književno-kritička podrška na internetu, mnogo više nego u klasičnim medijima. Dakle, formira se nova scena. Pokušaj da se ta scena zaustavi, ili konzervira ne može da uspe, jer prodire kao voda. Mislim da je to dobro i pozitivno. Uživao sam ove godine ne samo zbog toga što ima dosta romana, od kojih su neki romani debitanata, ili drugi ili treći mladih pisaca, a svi su sastavni deo te nove scene, koja će i u narednoj deceniji biti srpski književni mejnstrim. Mislim da je posao NIN-ovog žirija da takve trendove podrži i ohrabri, a ne da ide samo utabanim stazama i linijom manjeg otpora, što je uvek najlakše, ali nije produktivno.
Među prijavljenim romana, međutim, jesu i dela književnika koji su već dobijali NIN-ovu nagradu, što je po oceni Teofila Pančića sasvim u redu, jer „svi imaju pravo da učestvuju bez ikakvih ograničenja“:
– I mi se trudimo da prema njima primenjujemo iste kriterijume kao i prema drugima. Implicitno postoji jedna vrsta pravila da se po drugi put nagrađuje neko samo ako je prevazišao ono zbog čega je već dobio nagradu. Ako je napisao nešto što je veliki iskorak, onda ima smisla nagraditi ga opet. A nagraditi ga za nešto što je samo potvrda već dostignutog nivoa, nema smisla. Imamo i ove godine nekoliko autora koji su već dobili NIN-ovu nagradu, poput Tišme, Gorana Petrovića, Bore Ćosića… To je sasvim legitimno, ali nije nam to kao žiriju u fokusu pažnje.
Od ove godine je prilično osvežen NIN-ov žiri, došla su neka nova lica, a iz stare garde su tu samo Pančić i Marija Nenezić. Upitan kakvu saradnju kao „stari vuk“ ima s novim članovima žirija, naš sagovornik govori o novim kolegama u superlativima:
– Svo troje su sjajni čitaoci, tumači, veoma prilježni, lucidni, odmereni, strasni, objektivni. Uživam u radu s njima. I veoma mi je bitno što osećam da će žiri ostati u dobrim rukama. Naravno, doći će još dvoje novih, ali i ubuduće ću imati poverenje u odluke tog žirija. Daću im punu podršku.
Upitan s kakvim osećanjem završava mandat, s obzirom na bojkot NIN-ove nagrade koji su neki pisci zagovarali 2020. i 2021, i hoće li mu nedostajati žiriranje za naše najprestižnije literarno priznanje, Teofil Pančić kroz smeh odgovara:
– Neće mi nedostajati, zato što su ove četiri godine taman mera. Nema potrebe da se duže bude u žiriju. Doduše, nisam očekivao da će se problemi na našoj sceni pokazati kroz bojkot, ali stvari se ne dešavaju slučajno. Očigledno je da je i to bilo potrebno za raščišćavanje stvari na srpskoj književnoj sceni. Najbanalnije rečeno, možda se tu pokazalo ko je ko, i ko ima koju vrstu motiva. U tom smislu možda je i dobro što se to dogodilo, što je taj čir pukao baš u tom trenutku i na taj način. Neke stvari su tada postale mnogo jasnije, neke maske su pale, mistfikacije prestale da važe. Ima to i nekog smisla. A što sam baš ja morao da to istrpim, pa valjda je takva karma…
Bonus video: Izjava Milene Marković nakon dobijanja NIN-ove nagrade
