Imamo u ovoj zemlji ured za izmišljanje zavera, koji očigledno zapošljava mnogo ljudi, i postoji da bi se zatrpavali pravi problemi u društvu. Nebojša Krstić i njemu slični su samo istaknuti pojedinci te mračne ustanove, kaže reditelj, scenarista i književnik Goran Marković za Nova.rs.
Tačno godinu dana od kako je Upravni odbor Filmskog centra Srbije na čelu s Jelenom Trivan odbio predlog svoje komisije da se dodele sredstva na konkursu za eminentne reditelje filmovima Gorana Markovića, Srđana Dragojevića i Želimira Žilnika, scenario za ostvarenje „Doktor D.“, u čijem sinopsisu su neki videli jasnu aluziju na Radovana Karadžića, Marković je pretočio u knjigu. I ovih dana je u izdanju „Lagune“ izašao roman „Doktor D.“
„Kad se za perjanicom pobunjenih žitelja jedne bivše države, koji su ugazili u bratoubilački rat, raspiše međunarodna poternica zbog optužbi za ratne zločine, u tajnoj službi stvaraju se dve struje: jedna koja bi da ga izruči i druga koja bi da ga sakrije. I dok se, pod lažnim identitetom i s izmenjenim ličnim opisom, bivši vođa i nekadašnji psihijatar preobraća u bivšeg hipika koji se predstavlja kao znalac bioenergetske medicine, u tajnoj službi koja ga prati bukti pravi rat čiji će ishod odrediti psihijatrovu sudbinu…“ Ovo bi bio kratak siže novog romana Gorana Markovića, a upitan na početku razgovora za Nova.rs da li je koincidencija što je knjiga izašla godinu dana od kako je odbijen na konkursu, reditelj, scenarista, književnik i profesor FDU odgovara da „naravno, nije“:
– Učinio sam isto što i sa materijalom za film „Goli otok“, koji sam bezuspešno pripremao nekoliko decenija. Ta građa je pretvorena u epistolarni roman „Beogradski trio“ koji je imao dosta uspeha. Ovoga puta sam scenario za film „Doktor D.“ pretvorio takođe u roman, koji je po sličnom principu sastavljen od raznih dokumenata, bolje reći „kvazi dokumenata“, jer su svi odreda izmišljeni i vrlo malo se oslanjaju na činjenice oko skrivanja Radovana Karadžića i još nekoliko haških begunaca. Nisam, dakle, brinuo za prave događaje, koji su, uostalom, svojevremeno bogato opisani u medijima, već me je, umesto opisa načina na koji se moj junak skrivao, interesovalo nešto sasvim drugo – šta se dešava sa čovekom koji preuzme tuđi identitet i počne da i sam veruje da je neko drugi.
Ako ste, umesto da snimite film „Doktor D.“, napisali knjigu, vidite li to kao neku vrstu kompromisa?
– Ne mislim da je to ustupak. Pogotovu ne političkoj policiji na čelu sa pomenutom Jelenom Trivan. Rekao bih da svaka priča može imati mnoštvo oblika. Nešto može biti film, ali i literatura, ili pozorišni komad, ako hoćete. Ja se izražavam u sva tri od ovih medija već duže vreme i mislim da je svaki od njih samo način da se ispriča priča. Sebe smatram, ako hoćete, storytellerom.
Nakon poništenja konkursa FCS-a, usledili su silni napadi na vas. Oglašavali su se čelni ljudi Srbije, od premijerke, do predsednika i tada ste komentarisali kako je običaj u ovoj zemlji da se „veliki problem zatrpava izmišljenom zaverom“, ne bi li se skrenula pažnja. Zašto ste baš vi izabrani da budete „slučaj“?
– To morate da pitate ured za izmišljanje zavera, koji očigledno zapošljava mnogo ljudi, i postoji da bi se zatrpavali pravi problemi u društvu. Nebojša Krstić i njemu slični su samo istaknuti pojedinci te mračne ustanove, a pretpostavljam da tu ima još mnogo ljudi koji se takmiče da u prvi plan isplivaju sa svojim izmišljotinama. Oni snabdevaju idejama one nesrećnike u skupštini koji, kasnije, sriču nešto što uopšte ne shvataju. Ili žutu štampu i pornografske televizijske kanale, koje kontrolišu, a koji to pretvaraju u izmišljene afere. Najbolji primer je napad na mene od strane Darje Kisić koja je dobila papir sa izrazima koje očigledno nije najbolje razumela.
Ako je „Doktor D.“ roman s ključem, šta se sve krije iza brave, kad se otključa?
– Otključava se ljudska priroda. I otvara pitanje: „Ko sam, zapravo, ja?“
„Poludeću ovde! Čuješ?! Kaži mu da ne mogu više!“, urliče Darko Dragić nakon tek nekoliko dana skrivanja. Iako je Darko Dragić vaša izmišljotina, mislite li da je, svima nam poznat Doktor D. – Dragan Dabić imao slični „slom“?
– Ponavljam, sve sam izmislio. To mi je bilo potrebno ne da bih izbegao poređenja sa Draganom Dabićem, već da bih bio slobodan. Kada opisujete prave događaje, u biografskim ili istorijskim sižeima, to vas sputava. Rob ste činjenica koje vas vode u drugom pravcu od smera kojim vas vuče mašta. Kada počnete sami da pričate vašu priču, ništa vam nije na putu. Još nešto: kako moj junak nije postojeći čovek, poznat svima, nego neko iz moje glave ja ne mogu da ga mrzim, što bi bio možda slučaj sa Draganom Dabićem. Ovako, Darko Dragić mi je, u neku ruku, ako ne simpatičan, onda neko koga pokušavam da shvatim. U svakom slučaju, to je komična postava, šarlatan koji pokušava da spase sopstvenu kožu.
Vaš glavni junak u jednom trenu, pričajući o tome kakav smo narod, kaže da se „sporo palimo ali dugo gorimo“, i konstatuje da smo „lud narod“. Kakvi smo zaista?
– To su reči lika iz moje knjige, a ne moje stanovište o mom narodu. Ali, moram priznati da sa našim ljudima nešto nije u redu, čim već deceniju ropću pod tiraninom, ne pokazujući ni najmanju želju da svoju sudbinu promene, ili je makar malo poprave.
Kad biste se vi, kojim slučajem obraćali ministru unutrašnjih poslova, što je naslov prvog poglavlja knjige, šta biste mu „poslali na ruke“?
– Ne bih sebi dozvolio da sa ovdašnjim ministrima, a posebno sa ministrom unutrašnjih poslova, budem u bilo kakvom kontaktu. Klonim se mesta na kojima bih disao isti vazduh sa njima. Čim primetim, na primer, da je neko od njih prisutan na pozorišnoj premijeri ili na otvaranju nekog festivala, momentalno napuštam tu prostoriju. Toliko mogu da učinim za sebe: da se izopštim iz svega ovoga, makar fizički.
„Kako da obuzdam suze? Svi prijatelji su me napustili, nestali kao jutarnja magla“, beleži vaš junak. Je li to sudbina koja sačeka svakog političara?
– To je sudbina mog izmišljenog junaka – on je po vokaciji najobičniji šarlatan a upao je u vode koje ga vuku na dno. Naravno, sam je kriv za to, učinio je mnogo zla na svome putu, ali kako nije autentični zločinac već smušena kukavica, on plače nad svojom sudbinom. Jedini alibi koji sam mu dao je to što je komičan.
Kada je nedavno prikazana digitalno restaurirana verzija vašeg filma „Tajvanska kanasta“ podsetili ste da je glavni junak Saša Belopoljanski gubitnik koji upada u kandže manipulatora i nepostojeću igru bez pravila i povukli paralelu s današnjim trenutkom. Zašto smo dozvolili da nas, kako kažete, terorišu?
– Umesto svog, citiraću jedan tuđi komentar sa Fejsbuka, napisan neposredno posle premijere restaurirane kopije „Tajvanske kanaste„: „Da li su znali, kad su ga snimali, da je to prvi film o građevinskoj mafiji. Samo tu su nelegalni kvadrati bili u pitanju, a danas zgrade, čitavi blokovi. Možda će početi i gradove da prave bez dozvole. Vama umetnicima bih zabranio da snimate filmove. Kao da ste Nostradamusi, baba Vange ili Tarabići. Odmorite se malo. Šta fali temama o cveću, životinjama, kosmosu (što daljem, to boljem)“.
I dok je „Tajvanska kanasta“, bar povremeno komična, kako ste je okarakterisali, nalazite li bilo šta komično u ovom trenu?
– Sve se može ismejati. Humor tome služi, da bolne stvari izvrgnemo ruglu i tako ih nekako preživimo. Da nije tako, ne bi glavni heroji ovog doba bili Duško Petričić i Korax. Za mene je svaka Duškova karikatura melem na ranu.
Ima li nade?
– Ako postoji, nalazi se u promeni koja će, kad-tad, doći. Samo da li ću biti tome prisutan, ne znam. Ali, biće neko drugi. Dočekaće slobodu.
Kada je pre godinu dana poništen konkurs kazali ste za Nova.rs da vas „divljačka cenzura neće sprečiti da i dalje pokušavate da radite svoj posao, govorite ono što mislite i snimate ono što vidite“. Posle knjige, koji ste sledeći zadatak postavili pred sebe?
– Ako ne počnu da zabranjuju i knjige, probaću da napišem još nešto. Biće to za moju dušu pa nije toliko važno da li će biti odštampano. U ostalom, zar Bulgakov nije rekao: „Rukopisi ne gore“. Za razliku od filmova, koje zabranjuju ali i pale.
Za kraj ću vam ispričati jednu pričicu (rekao sam da sam storyteller, zar ne). „Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci stigli do Moskve, sovjetska vlast je odlučila da uništi sva industrijska postrojenja koja bi moga da posluže okupatoru. Tako su rešili da zapale Mosfilm, najveće preduzeće za proizvodnju filmova u Sovjetskom savezu. U to vreme je filmski negativ bilo jako zapaljiv pa su otišli u depo i tamo pronašli tek završeni film Sergeja Ejzenštajna `Bežin lug`. Negativom su opasali sva studija i laboratoriju i – zapalili ga! Tako je nestao poslednji film tog genija a da ga niko nikada nije video“.
Bonus video: Goran Marković – od skupštinskih prenosa dobijam gastritis
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare