Tasa Uzunović: Kao da nismo isti narod sa Živojinom Mišićem

Kultura 03. jun. 202013:30
Podeli:
Tanasije Uzunović kao Živojin Mišić na snimanju serije "Kralj", Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Glumačka legenda Tanasije Tasa Uzunović u seriji "Kralj" Zdravka Šotre, tumači generala Živojina Mišića (1855-1921), našeg velikog ratnika i vojskovođu koji je, po završetku Velikog rata, u periodu koji serija obrađuje, prvo bio na čelu Vrhovne komande a potom Generalštaba vojske i mornarice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Sa Tanasijem Uzunovićem smo, u pauzama snimanja na Belom dvoru, serije i filma koji prate poslednje godine kralja Aleksandra Karađorđevića, razgovarali o tome kako je on doživeo jednog od najvećih srpskih sinova, šta od njega možemo danas da naučimo i da li to činimo.

Mi Živojina Mišića znamo iz udžbenika i čitanki, kako ste ga vi pročitali i shvatili?

– Kao trojanske i grčke heroje… imam utisak da ti ljudi nemaju veze sa nama danas. Prvo, velika je čast igrati ga, on je jedan od naših najvećih heroja koji su stvarali ovu zemlju iz najvećih pobuda, ne žaleći živote. Nikakvi sebični razlozi nisu ih mogli zaustaviti da se žrtvuju za otadžbinu. Neverovatno je, Mišić je dva puta penzionisan, (prvo posle pada Obrenovića, drugi put posle Drugog balkanskog rata – prim.aut), međutim, opet su ga vraćali. Imao je veliko poštovanje vojvode Putnika i kralja Petra, tako da je bio jedan od vinovnika i inspiratora čitavih tih ratova koji su stvarali ovu zemlju. Ne znam kako ćemo je mi danas održati i kako je održavamo, o tome neću da govorim, ali kažem ne da imamo čime da se hvalimo nego da se opomenemo u istoriji, a to slabo činimo.

Šta je ono što je najvažnije da se prenese o Živojinu današnjim generacijama?

– Ozbiljnost shvatanja svoje zemlje i ovog naroda. Njemu je bila namenjena sasvim drugačija sudbina, međutim, tada je bila čast biti vojnik, odnosno braniti svoju zemlju i žrtvovati se za nju. To nije imalo veze sa vojskom već sa kućnim, domaćim vaspitanjem. Bilo je normalno da se zemlja brani. Tako je on i školovan. Prvo se školovao u Kragujevcu, pa u Beogradu, potom je boravio u inostranstvu, bio je i u Beču, gde se i oženio. Žena mu je bila Nemica Lujza. Sa njom je imao dva sina.
Ima jedan interesantan podatak: Kada su došli Nemci 1941. (Živojin je umro 1921) smatrali su da će ih ona podržati, ali rekla im je, „Ja sam Srpkinja, ovo je moj narod i vi nemate šta da tražite u ovoj kući“. Nisu je dirali. Tada su došli i nikada više. Sinovi su joj poginuli. Borili su se na onoj strani u koju su verovali.

Tanasije Uzunović. Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

Na srpskoj strani?

– Otvoreno govoreći, bili su sa Dražom Mihailovićem. Verovali su u ono u šta je verovao njihov otac, a to je monarhija, koja nije bila destruktivna. Ja i dan danas ne mislim da je monarhija destruktivna. Zavisi samo kako se shvati. Kralj Petar je doveo ustavotvornu monarhiju, to nije bila diktatura kako se predstavljalo. I svemu tome đeneral Mišić je posvetio svoj život, dane i stremljenje.

Jeste li uspeli da dokučite kakav je bio čovek, privatno, kada se uklone sva strogoća i vojničko držanje?

– Bio je, pre svega, častan čovek. Biti vojnik je obavezivalo na čast, poštenje i požrtvovanost. Bilo bi lepo da se prisetimo toga danas. Nažalost, mislim da je to iščilelo iz ovog naroda i to je ono što je tužno. Živojin je bio jako strog, i prema sebi i prema drugima. Kada ga je vojvoda Putnik pozvao da se vrati, drugi put, rekao je, „Mogu da se vratim, ali da mi vratite sve činove i sva ordenja koje sam dobio“. On je posle Bregalničke i Kumanovske bitke posato vojvoda, to je bila velika čast. Imao je sva ordenja, ja ih sad nemam ovde sva sa sobom. Recimo, Englezi su mu dali veliki orden kralja Đorđa, iako su bili vrlo kapriciozni. To je lenta koja se može videti na slikama. Imao je mnogo priznanja. Jedini je koji je imao sve četiri Karađorđeve zvezde, svih redova.

Vojvoda Živojin Mišić, Foto: Wikipedia

Vi nosite verne replike svih tih ordenja?

– Da. Počev od Karađorđeve zvezde pa nadalje, ali i ovo je samo deo. Retki su bili ljudi poput njega. Putnik je sa njim napravio čitav plan odbrane Srbije i po tom planu je vođen Prvi svetski rat. Vojvoda Putnik bio je bolestan, tako da je sve to sprovodio đeneral Mišić i dobio sva ta priznanja. Nažalost, kratko je trajao. Bio je bolestan, rasturen ratom, nije mogao to da izdrži.

Serija „Kralj“ počinje 1918. Veliki rat se završava, Mišiću je ostalo još tri godine života. Koja je bila njegova uloga u državi u tom periodu?

– Regent Aleksandar ga je, neću da kažem smatrao sebi ravnim, ali nije mogao bez njega, jer je znao da je Mišić častan i da će mu reći sve što misli. Živojin je bio utoliko dragocen za njega jer mu je govorio ono što je istina i što je za njega bilo važno. Mnogi ratnici nisu bili za Jugoslaviju. Ne mogu da kažem ni da je bio Nikola Pašić, međutim, Aleksandar je bio vidovit, bio je čovek koji je smatrao da će skup slovenskih naroda dovesti do toga da se, pre svega, ne ubijamo međusobno, a drugo, da će se stvoriti jaka država. Ja smatram da je jugoslovenska ideja bila fantastična, ali jugoslovenski narodi nisu bili dorasli toj ideji. To se pokazalo već 1944.

U kom smislu?

– Ta Jugoslavija je produkt Tita, jer je time maskirao nečiji zločin. Napravio je Jugoslaviju da se to ne bi ponovilo, ali i tad se znalo da će se desiti devedesete, 1999. i sve ono što se dešavalo oko toga. Kada su Mišić i ostali shvatili šta Aleksandar hoće, podržali su ga, mada nerado. U jednoj sceni Mišić mu kaže, „Zajedničke države sa Hrvatima ne može biti. To je narod koji mi ne znamo“. I faktički je tako. Potom kaže „Zemun je na dohvat ruke, pa kad odemo tamo osećamo se nekako kao stranci“. Zemun je već nešto drugo. Čak su stari Zemunci druga kultura. Novi Sad je druga kultura. Tamo se poštuje subota i nedelja i nedeljni ručak i okupljanje porodice. Oni su zadržali neke stvari koje mi danas nemamo. Usađeno je to kod njih, da li verom, da li vaspitanjem… To je nekad bilo ali se to, nažalost, izgubilo kod nas.

Tanasije Uzunović kao Živojin Mišić, Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Da li ima veze sa tim ko je bio pod Osmanlijama a ko pod Austrougarskom?

– Ima i toga, samo ni Osmanlije nisu ono što mi mislimo da jesu. Nisu oni bili toliko destruktivni, samo se znalo ko je gde. Znale su se stvari. Mislim da su se stvari pogubile onda kada je porodica izgubila svoj značaj. Ima jedan stih: „Vole se deka i baka, vole se tata i mama, ali Tito se voli najviše“. Nažalost, mi smo to oberučke prihvatili. A odnos prema ocu i prema majci je i odnos prema kolegi, prema prijatelju, pa i prema državi. Nešto se mora poštovati. Nismo mi bogom dani, postoji nešto iznad nas. To je taj Bog koga ja poštujem jer smatram da nisam najvažniji na svetu.

Koliko se u međuvremenu, posle Tita, promenio odnos prema ocu i majci? Da li mislite da je bolji ili gori?

– Vidite i sami rezultate. Ima porodica koje su to zadržale. Nažalost, one su se povukle. Ti ljudi postoje, ali ih nema toliko na vidiku i to se danas strahovito oseća. I u politici i međusobnim odnosima i u školovanju. Znate gde se to obnovi? U inostranstvu. Kad naši ljudi odu. U Čikagu, recimo, naši se nedeljom skupljaju u crkvi, druže se, iako mnoo rade, oni poštuju te stvari. Nije destruktivno poštovati Boga. To nije zaluđivanje. Ono što je strašno, to je da sam devedesetih, kada su naši počeli da odlaze u crkvu, viđao žene otkrivenih grudi u kratkim suknjama i muškarce u kratkim pantalonama i japankama. I vidite da on to radi jer mu je neko rekao da treba, da je to sad neki hit, a u stvari nema pojma. E, ovi ljudi (Mišić i ostali, prim. aut) su ginuli da to kod nas nikad ne bude. Nažalost, desilo se. Ti ljudi su znali šta je šta i znali su da nisu najvažniji na svetu da ima nešto važnije i za to su ginuli.

 

Komentari

Vaš komentar