1
Od kad su Rusi počeli da dolaze u velikom broju u Srbiju - sa početkom rata u Ukrajini - počela je da se menja i situacija na našem kulturnom tržištu. Čitav niz koncerata, stand up predstava i predavanja sa ruskim umetnicima i za rusku publiku, napunio je beogradske sale, udvostručivši količinu programa i posetu. Ali, činjenica da je skoro svim ovim artistima zabranjen nastup u otadžbini, baca drugačije svetlo na ova istorijska zbivanja.
Odnedavno imamo nove sugrađane. Ruse.
Imamo ih u toliko velikom broju (nezvanično 200.000), da se na našoj teritoriji odvija jedan paralelan privredni, a odnedavno i kulturni život. Pomalo nevidljiv za nas, ovdašnje, ali ipak tu. On je karakterističan za dijasporu, jer je udružuje lokalno i zadovoljava nostalgičnu potrebu za matičnom zemljom. Ali kad se ovaj fenomen poveže sa političkom pozadinom, dobijamo nove obrise dešavanja.
Negde od prošlog leta, ali naročito od Nove godine, u Domu omladine Beograda počeli smo da dobijamo ponude da organizujemo ili tehnički podržimo koncerte ruskih izvođača. Sa svakim smo održali sastanke, da bismo se upoznali sa kolegama i uveli ih u posao, onako kako ga mi ovde radimo. Vrlo brzo je postalo jasno da uglavnom imamo posla sa iskusnim i sposobnim promoterima, koji su već mnogo puta radili slične stvari, i to u značajno većim salama nego što su naše, za mnogo više ljudi i sa mnogo većim budžetima – svakako većim od onih na koje je navikla srpska rok, pop ili hip hop scena. Oni koji su imali kontakt sa novodošlim ruskim organizatorima uglavnom su impresionirani profesionalnošću, ozbiljnošću, disciplinom, isplaniranošću i, posebno, plaćanjem na vreme. DOB je za sad imao posla sa četrnaest različitih firmi, registrovanih od strane ruskih menadžera u poslednjih godina dana u Srbiji, i – osim u jednom slučaju – sa skoro svima smo se uverili u pomenuti visok nivo odgovornosti naših novih partnera.
Sa stanovišta organizatora koncerata, ti prvi susreti izgledali su ovako: cene karata bile su prilično visoke za naše pojmove (2.500 do 8.000 srpskih dinara), ali sve je bilo rasprodato, što je bio još jedan šok. Objašnjeno nam je da su bendovi skupi i da očekuju honorare kao da nastupaju u Moskvi, a program ekskluzivan, jer ko zna kad će posetioci imati ponovo prilku da ih vide. No, pravo iznenađenje usledilo je pri susretu sa publikom: ukoliko su čekali dugo u redu – niko se ništa nije bunio, strpljivo i sa osmehom na usnama pomerajući se ka ulazu, bez pravljenja gužve; kad bi ušli u salu – u kojoj se koncert prati stojeći – niko ne bi pušio u zatvorenom prostoru; za vreme nastupa – niko ne bi pravio nikakve probleme, niko se nijednom nije prekomerno opio, uglavnom su tiho pevali pesme svojih umetnika koje vole. Na kraju prvog u dugom nizu koncerata, prišla mi je naša spremačica Vesna i pitala me: „Dragane, kakvi su ovo ljudi?“. Pitam: „Zašto, šta su uradili?“. A ona kaže: „Pa, ništa, nego svi bacaju đubre u kante…“. Te večeri stvarno nije bilo šta da se počisti za ruskom publikom, i uskoro smo se uverili da na njihovim koncertima – zaista niko ne baca ništa na pod.
Prosto da se zamisliš nad drugačijim, višim kulturnim standardima, koje ruska publika ima, u poređenju sa našom. Kući sam se sa dežurstava vraćao neusmrđen od cigareta i neisprskan pivom, toliko svež da mi žena u prvi mah nije verovala da sam išao da radim na rok koncertu.
Ni mi nismo mogli da verujemo odakle izvire sva ta publika, a u prvih šest meseci ove godine, skoro svaki koncert je bio rasprodat. Iz neobaveznih razgovora sa posetiocima, moglo se saznati sledeće: Rusi izmešteni u našu zemlju, došli su bežeći od rata, a često izgubivši radna mesta ili tržišta zbog ratnih okolnosti. Niko od njih nije planirao da ide iz svoje domovine, koliko god političke prilike bile teške, ali većinom više nisu mogli da nastave svoje uobičajene poslove, često vezane za inostranstvo. Radi se uglavnom o obrazovanim mlađim ljudima, sa razvijenim kulturnim potrebama. Mada ih ima mnogo iz dobrostojećeg IT sektora – nisu svi bogati, kako to govori preko noći stvorena urbana mitologija.
Međutim, mnogi od njih žele da aktivno učestvuju u procesu u kome bi oblikovali svoju novu ulogu, i angažovano ispoljili svoje stavove kao izmešteni građani Rusije. Zato su antiratne akcije postale, u proteklih godinu dana, vidljive stanovnicima većih gradova u Srbiji.
Ako povežete ove stvari, postaje jasno da se kod nas i pred nama polako gradi paralelna građanska Rusija. Ona već postoji, nimalo virtuelno, na svim ovim kulturnim događajima, koji se više puta nedeljno dešavaju po Beogradu, ali i Novom Sadu i drugde po Srbiji: to je, čini se, neprestan niz koncerata rok, pop, hip hop izvođača, ali i stand up komičara, poetskih večeri, u poslednje vreme i predavanja, kojima se popularizuje nauka, naročito istorija. Skoro svi sastavi, koji su kod nas nastupali ili su najavljeni – zapravo su kod kuće na “crnoj listi” kao kritičari Putina, angažovani protiv rata u Ukrajini. Skoro svi zbog toga više nisu u mogućnosti da nastupaju na svom tržištu. Neki od njih su za trenutak našli smeštaj negde na potezu od Njujorka do Almatija, neki još uvek žive u Rusiji – ali pošto ne mogu da održavaju koncerte u svojoj zemlji, idu na manje turneje po državama u kojima se ruska dijaspora nalazi, tražeći i pronalazeći publiku u Kazahstanu, Gruziji, Izraelu, Kipru, Turskoj i posebno… Srbiji.
Sve ovo govori o prekinutim kulturnim tokovima u matici. O činjenici da se u Moskvi više ne može slobodno reći ono što se misli – do sad smo samo čitali. Ali, sad vidimo među nama ovde i lično upoznajemo ljude kojima zaista nije dozvoljeno da govore i ponašaju se u skladu sa svojim uverenjima, i to na grub način kakav mi u Srbiji nismo imali priliku da upoznamo. Možemo da razumemo trenutne ratne okolnosti, ali ne moramo sa svim da se složimo, a posebno ne sa tim da se stalno “crno naziva belim”.
Oni žive u vakuumu, niti ovamo, niti onamo. Za ruske vlasti su sumnjivci, begunci ili čisti izdajnici, a za zapadne medije su smetnja u predstavljanju Rusa kao ultimativnih zlikovaca. Građanska klasa Rusije nije trenutno nikom potrebna, baš kao što ni građanska klasa Srbije svojevremeno nikom nije bila potrebna, tokom raspada Jugoslavije. Bili smo nezgodni svedoci.
I kao da živeti u drugoj zemlji – bez stalnog posla i poznavanja jezik – nije dovoljno teško, ni naši propisi ne olakšavaju previše situaciju ovim ljudima, niti je tako lako zaposliti stranog državljanina u Srbiji. Uglavnom su prepušteni sebi i svojoj snalažljivosti, te otvaraju firme za najrazličitije delatnosti. Za sad je veoma važno da postoji avionska linija, koliko god skupa, i mogućnost da se u Srbiju doputuje bez vize – jer nikad se ne zna šta će se desiti sa starim roditeljima negde kod kuće, i kad će im biti potrebna pomoć. Ono što je najimpresivnije jesu vrednoća, proaktivnost i otpornost nove ruske emigracije, koje se pokazuju na svakom koraku, zajedno sa visokim moralom i solidarnošću sa svojom zajednicom, ali i srpskom (tokom nedavnih tragičnih masovnih ubistava, oni su se u roku od sat vremena sami organizovali i dali krv za našu decu, onda kad je to bilo najpotrebnije – potpisnik je svedok).
Integrisanje dva, za sada paralelna kulturna toka – ne ide tako brzo. Publika se do sad na pomenutim koncertima nije mnogo mešala – Rusi idu na koncerte ruskih grupa, a vrlo retko na koncerte srpskih, i to izgleda samo iz radoznalosti. Srbi idu na koncerte srpskih grupa, a na koncerte ruskih izgleda samo slučajno (osim na par onih koje su već izgradile karijeru kod nas, uglavnom iz ponovo modernog gothic / darkwave pravca, kao što su Ploho – prim. aut). Tačka dodira su koncerti stranih izvođača koji dolaze iz Amerike, Velike Britanije ili drugih evropskih zemalja – nekolicina ruskih promotera, naime, zastupa vrlo avangardan ukus, te dovode na naše tržište zaista smela imena globalne alternativne muzičke scene (tako nam uskoro dolaze: Murder Capital, Enter Shikari, Forest Swords). Na ovakvim događajima smo već videli publiku po prvi put mešanu, povezanu u ljubavi za najbolju svetsku muziku.
Druga tačka integrisanja je – međusobno angažovanje. Tako su neke ruske koncertne agencije zaposlile domaću radnu snagu kao podizvođače, odnosno lokalne operativce na terenu. Ista stvar postoji i u suprotnom smeru, pošto su neke naše organizacije zaposlile ruske savetnike da im pomognu da razumeju kakvi su to ruski programi koji nam se nude. I tako dalje. Postepeno međusobno kombinovanje – stvar je izvesne budućnosti.
Ovo pre svega zato što se većina Rusa u egzilu više ne usuđuje da planira povratak kući, bar ne tako brzo i svakako ne dok traju ratne okolnosti. Morali su preko noći da donose odluke o selidbi van svoje zemlje, ali ono što je izgledalo kao privremeno utočište u Srbiji, sve više počinje da liči na budući dom.
Sutra: Nevidljivi Rusi otvorili dušu za Nova.rs: Naš plan je da ovde preživimo, pa tek smo u Srbiji dočekali slobodu govora
Bonus video: Nastup ruskih bendova u Beogradu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare