Boraviti u backstageu EXIT-ove Glavne bine (Gorki list Main stage) sasvim je nezamisliva privilegija. Ovde božanstva popularne kulture šetaju slobodno, upoznaju se i razgovaraju među sobom bez imalo nameštenosti, hodaju ležerno odeveni pre svake transformacije u svoje scenske persone, a zatim se vraćaju nazad nakon nastupa, umorni i zadovoljni, spremni da zagrle čitav svet.
Nikakvo čudo. Čovekoljublje je upisano u genetski kod EXIT festivala, a to ovde znači poštovanje za svačiju egzistenciju, koje ne poznaje diskriminaciju spram rase, pola, umetničkog ili bilo kog drugog opredeljenja. Ponovićemo se od prošle godine, ali liberté, égalité, fraternité ovde su i dalje na snazi!
Šta se još ima reći pošto ste već čitavih 20 puta stajali na Main stageu EXIT festivala, trudeći se da sve ide kako treba? Ništa specijalno, u stvari. To je tâ nervoza opet, ali to je i tâ radost posle bilo kog uspešnog koncerta, na kome je neka svetska zvezda u koju verujemo, otišla sa scene – srećna. Dvadeset godina kasnije, svako takvo uspinjanje i silazak sa Main Stagea – u Srbiji i dalje deluje kao mala pobeda. Danas, jednako kao i na početku. Možda i više.
EXIT 2023. bio je neka vrsta rekapitulacije, zbir iskustava sa ovim nesvakidašnjim festivalskim događajem, koga ne vredi porediti ni sa jednim drugim na svetu. Zato što je EXIT autentičan i zbilja drugačiji. Petrovaradinska tvrđava bez sumnje je primer najmagičnijeg mesta za muzički hepening, kako god da okrenete, ali imati preko 40 bina na jednoj istoj lokaciji i obezbediti svima da se osećaju ugodno i baš kao ono što jesu – svakako pripada kategoriji posebnih postignuća.
Jer, na EXIT-u se svi osećaju slobodno. Zaista slobodno, kao što je svako ljudsko biće to sâmo po sebi. A biti svoj čovek – najskuplja je reč u savremenom merkantilnom svetu. I najveće muzičke zvezde veoma su svesne tih nijansi. One posebno.
Sve gore navedeno, čini duboku humanu logiku ovog festivala, na kome svake godine iznova otkrivamo i prepoznajemo sebe same. I, mada bi se reklo da je identično na ma kom značajnom festivalu širom sveta, te da nam čak i na običnom koncertu muzika pomaže da osvestimo i prepoznamo slobodu u sebi – svi znamo da nije baš tako. U ovom balkanskom delu planete, za slobodu si uvek morao da se izboriš, često i bukvalno fizički. U centrima kapitalističke industrije zabave na Zapadu, ona je uveliko prodajni artikal, i do nje se dolazi isključivo teškim radom i visokom profitabilnošću – da bi otkupio svoju nezavisnost – nikako slučajno. Gde god da uperimo pogled – sloboda je, prijatelji dragi, u sve većem deficitu. Zbog toga, svakog jula iznova slavimo činjenicu da je sloboda za koju smo se sami izborili unutar sebe – ono što povezuje bine na EXIT-u i njihovu publiku. Reč je zapravo o neverovatnom blagu za savremenu populaciju bilo gde širom “trećeg kamena od Sunca”.
Rokenrol je kad se plaziš celom svetu
Mora biti da nešto o slobodi znaju Viagra Boys. Njih kao da je baš briga za sve, ali se u backstageu ipak podrobno raspituju o ključnim stvarima: “kakvo je ovo mesto”, “kakav je ovo festival” i “ima li još piva?”. Predvođeni Sebastijanom Marfijem (Sebastian Murphy) – najtetoviranijem od svih svojih švedskih kolega na sceni – ovi snažni momci određuju novi rokenrol pogled na stvari u dvehiljadedvadesetim.
Njihova satira progriza filistarski duh svetske malograđanštine i suočava nas sa situacijama iz života na urnebesan način, nastavljajući tako dugu liniju vitezova rokenrola koji vode sveti rat sa folirantima i “lažnjacima”, korumpiranim krvavo stečenim valutama. Izvestan istočnjački dens-vajb u njihovim pesmama na vrhuncu nastupa izmešta ih van rokerskih stereotipa, njihovo ponašanje na sceni direktno je derivirano iz koncertne prakse detroitskih The Stooges (nastupili sa svojim frontmenom Igijem Popom na EXIT-u 2004.), a pank stav očigledno su prigrlili sa iskrenom severnjačkom srdačnošću odakle god da je stigao.
Viagra Boys osvežili su uvod u EXIT festival na Main stage-u sa samouverenošću, nordijskom cool anarhičnošću i visokim standardima ljudske osvešćenosti. Stvarno bismo voleli da Viagra Boys oslušnemo ponovo što je moguće pre.
Apsolutno sve o ceni slobode neminovno znaju The Prodigy. Genijalni Liam Haulet (Liam Howlett), nikad prežaljeni Kit Flint (Keith Flint) i srčani Maksim (Maxim): koliko su nam samo slobode doneli onim egzaltiranim koncertom u Beogradu 1995. godine u Hali Pionir, i to u jeku svoje slave, tik pred najčuveniji album „The Fat of the Land“ sa kojeg su tada prvi put uživo izveli svoju definišuću numeru Breathe, a tek drugi put Firestarter, zauvek zapalivši ove krajeve za koje kao da su obe kompozicije smišljeno napravljene. Sada, nakon četiri kolosalna nastupa na EXIT festivalu (2007, 2009, 2013. i 2016), The Prodigy dolaze kao veterani životne bitke za pravo na sebe same. Njihov koncert – dirljiv je do srži, ali i dalje divlje relevantan u novom milenijumu, jer nije ophrvan nostalgijom osim u onom jednom trenutku kad je ceo EXIT stao da oda počast Kitu Flintu. Maksim je spustio ruke nepomično i istorija se zavrtela, istorija ovog dela sveta isprepletana sa globalnom istorijom na toj jednoj tački u vremenu.
Kad The Prodigy izlaze na scenu u Srbiji, to je neponovljiv doživljaj jedinstva svih aktera, kao da svi izlazimo na scenu sa njima. Postoji neka vrsta strujanja razumevanja među članovima benda i svih koji rade oko koncerta, baš svih – vozača, tehničara na sceni, hospitality tima, obezbeđenja, kuvara. Iza scene, ponašaju se krajnje nenametljivo, kao da su kod kuće, i teško bi neko smeo da im kaže da nisu. Kad jesu.
Bez obzira na tragediju koja ih je zadesila, The Prodigy danas nisu nikakva staromodna hardcore atrakcija sa nekakve bivše rave plesne scene 1990-ih, već živi klasici – punokrvni elektronski rok bend višedecenijskih aristokrata revolucionarnog zvuka, sa stavom i vatrom u sebi. Jer, ne zaboravimo šta je na tu temu umeo da kaže legendarni Nil Jangov muzički producent Dejvid Brigs: “Rokenrol nije miran, nije bezbedan, nema nikakve veze s parama i sličnim stvarima. On je kao vetar, kiša, vatra – element. Deca od četrnaest godina ne misle – ona osećaju. Rokenrol je vatra, čoveče. VATRA. On je stav. Rokenrol je kad se plaziš celom svetu”. Kit je to radio najbolje i svi se okrećemo očekujući i njega da iskoči odnekud u večnoj ulozi paklenog klovna.
Veliki prasak kreativnosti
Okej, možda stvarno ne želite da hevi metal bude vaš život (proverite BOYE i tekst njihove Ja hoću te). Ali, holandska Epica je jednostavno bend sjajnih ljudi koji se od sveg srca raduju svom poslu. Fasciniraju suverenost Simone Simons, njen ABBA look pred kojim se možete samo pokloniti, kao i death growl vokal Marka Jansena. Takođe, fascinira čestita svirka ovih (mahom) ekstremno dugokosih mladića i sinhrono mlataranje frizurama. I zaista je sjajno videti desetine hiljada ljudi kako headbang-uju poput svojih idola na sceni, osetiti tu atletsku kondiciju koja je kadra da zapanjujuće drži pažnju tokom 90 minuta na uglednoj svetskoj pozornici. Epica tačno zna šta fanovi žele i čitav bend skupa održava tu vatru vrelom i povezanom sa neutaženim potrebama ljudskog stvora za mistikom. Ovde se radi o velikim temama, traganju čoveka za odgovorima na večna pitanja i originalnim istinoljubljem u sudaru sa neiskrenim svetom punim fatalnih izazova. Zaista smo zavoleli Epicu, kao i nepregledni okean njihovih fanova – jer, ovde nema prenemaganja i afektacije – samo ljubav, vera i uzdanje u… epske heroje.
Biti sa ovim sastavom u garderobi, odmor je od ludorija, jer ovde stvari jasno stoje – svako skromno zna svoje mesto i radi posao zbog kog je tu. Ta skromnost ide dotle da u razgovoru saznajemo da je lider Mark Jansen jednom otišao u garderobu Jana Akermana, svog idola iz rodne Holandije, samo da bi mu priznao kako je svestan da nikad neće biti ni upola dobar kao ova gitarska legenda.
Sloboda sâma jeste Skrillex. Soni Džon Mur (Sonny John Moore, r. 1988) oduševio nas je onomad pred nastup The Prodigy na Kalemegdanu u Beogradu 2012. u sklopu festivala Warrior’s Dance. Zatim je 2014. razvalio na EXIT-u u Novom Sadu, a sada – malo je reći – ponovio sve to isto, praktično stostruko. More poklonika podrhtava pod njegovim nogama čim ga ugleda kako iskače na scenu. On nam uzvraća sa Zviždukom u osam Đorđa Marjanovića, kao prvom numerom – što je počast koja se nema sa čim uporediti, jer upravo sa tom pesmom počinje moderna istorija ovdašnje pop muzike. Skrillex hoće da nam kaže da zna gde je došao i da je spreman da ispiše novu istoriju za DJ pultom! Set koji sledi kao da podmeće vilenjake u obuću, terajući vas da plešete bez prestanka. Možemo, naravno, da nakon svega sitničavo analiziramo: da li se Soni za mrvicu ili dve komercijalizovao, da li je sa svojih 35 godina sazreo, ukapirao stvari u šou-biznisu, ili jednostavno odlučio da bude više okrenut čulnom zadovoljstvu, sada kada je i doslovno na vrhu sveta. Teško je zaista reći… a i koga briga?
Skrillex je nedvosmisleno fantazmagorija di-džej veštine, ‘veliki prasak’ kreativnosti za miks-pultom, krunisani genije novih načela genetike žanrova, nastalih kao posledica nemogućih činova ukrštanja neukrstivog u modernoj evolutivnoj zvučnoj teoriji i praksi. Ne, ovaj momak sigurno nije predvidljiv, pripitomljiv, sklon nagodbama, konformista. Samo, Soni Mur više definitivno nije onaj isti klinac kog smo davno jednom sreli i bili prostreljeni njegovim zanatom i erudicijom. I dalje neverovatno skroman i prirodno drag, ponašajući se na sceni kao tek deo ogromnog EXIT-ovog plemena, Skrillex je sada samopouzdani majstor obreda inicijacije čovečanstva u muzički univerzum. Ako smo se ikada ovog EXIT-a osećali kao u svemiru – bilo je to pod dejstvima Skrillexove akrobatske magije.
Teško je reći šta se sve dešavalo u backstageu, jer Skrillex je jedna od najpopularnijih ličnosti koje su nas ikad obišle i toga je svestan: mimo svakog protokola, on sâm otišao je do ograde koja odvaja Main Stage od prolaza za publiku – da se neštedimice islika sa gomilom fanova, uglavnom veoma mladim ljudima, koji će ovaj neočekivani susret prepričavati u godinama što dolaze.
Neka crna i bela kultura konačno priđu zajedno
Slobodni da budu svoji su i Sofi Tukker. Za razliku od svih ostalih, oni promovišu slobodu pokreta kao način izražavanja, suočavajući nas sa plesnim šou-programom kakav nemamo često priliku da vidimo na Mainu (zapravo svega par puta: sjajne plesače imali su Pet Shop Boys 2006. i Missy Elliot 2010, a sestrinsku trupu prošle godine dovela je i Iggy Azalea!). Mali vatromet ruku, nogu i tela nadilazi bilo kakvu pirotehniku, slivajući se efektno sa ritmom, kao raznobojni koloplet koji oduševljava prisutne svojom spontanom razdraganošću. Odjednom se pred nama otvara mogućnost da ljudsko kretanje izrazi jednu dimenziju muzike koja često ostaje neizgovorena. Fantastično je da još uvek možemo da nešto otkrivamo, kao poruku iza pop melodija koje Sofi Tukker nesebično dele.
Konačno, glasnici univerzalne slobode lično su Wu-Tang Clan. To je ekipa koja nesumnjivo ima pravo da priča o slobodi, jer se za nju izborila svojim mišićima i rečima. Međutim, ukoliko ste ih ikad doživljavali kao zatvoreno bratstvo opakih crnih momaka, što bazaju Njujorkom zabave radi i sipaju svoje brutalne rime pred kojima ostajete okamenjeni kao nakon susreta sa nekom urbanom Gorgonom – na pogrešnom ste tragu, jer su njihova čovekoljubivost i poštovanje za druge danas glavna poruka koju imaju da nam ponude. Iza scene, oni su razigrani tim obožavalaca dobrih pica sa kečapom, u kome niko nikom ne naređuje, svi svakog slušaju, a naročito svog prirodnog lidera po imenu RZA, koji ih raspoređuje kao figure na šahovskoj tabli (stići će i da odigra kratku partiju svoje omiljene igre sa takođe pasioniranim šahistom, Peđom Vukčevićem iz Bege Fank – rezultat je bio: remi).
Predvođeni superherojskom aurom koju ponosno nosi RZA, Wu-Tang Clan donose krš i lom na Glavnu binu tokom finalne večeri EXIT festivala. Jer, ovo je upravo taj rokenrol o kome vam svi pričaju! Ceo kolektiv kao jedan, raspršen u svim pravcima. Sjedinjeni sa publikom, koja sve vreme ne prestaje da im maše, skače u ritmu i učestvuje u pesmama. Kakva uigranost, kakva samo gromoglasna bravuroznost, zajedništvo u punom opsegu, neumorno pregalaštvo izvornog hip hop žanra. Njihova verzija Come Together Bitlsa je remek-delo, a Smells Like Teen Spirit Nirvane direktno potresna posveta Kurtu Kobejnu i celom jednom vremenu u kojem su i sami Wu-Tang nastajali. Povezavši crnu i belu kulturu na trijumfalan način u završnici EXIT-a, Wu-Tang Clan spiritualno su pomirili sve strane sveta svojim nenadmašnim koncertom. Kao što sama pesma Wu-Tang Clan Ain’t Nuthing ta F’ Wit kaže – sa njima uopšte nema zezanja. Ovim činom su te večeri još jednom osvojili slobodu za sve nas.
Bonus video: Viagra Boys na Exitu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare