O tome da sam možda dobro (apsolutno dobro?) razumeo ovo delo možda najbolje govori to što se u recenziji o istom najviše bavim sobom.
DOBAR REP, Беге Фанк (2022, Društvo ljubitelja popularne kulture)
O repu sam retko, nerado i vrlo oprezno pisao. Iako sam, inspirisan čitanjem ove knjige, iz police izvukao svoje (vinilno izdanje) Parisovog „Sleeeping With the Enemy“, a potom i sva tri prva (originala) Public Enemy, da se još jednom podsetim kako to najbolji rade. Iako sam s posebnim zadovoljstvom svojevremeno pročitao „Can’t Stop Won’t Stop“, Jeffa Changa, koju Bege Fank (vi zamislite da to nadalje ispisujem ćirilicom, jer nema boga da svaki čas menjam tastaturu) tj Predrag Vukčević u nekoliko navrata citira (a za srpski živalj ju je i preveo sa Zoranom Lojnicom pre više od decenije) i hip hop me je kao jedna od sup-pop kultura uvek zanimao, nikada se nisam osećao dovoljno kompetentnim da se time, „čak i blogovski“, bavim, dok mi je s druge strane hip hop publika uvek delovala malo naporno, nevoljna i nesposobna za razmenu mišljenja i poštovanja, a da pri tome sve to prođe i bez ku**enja.
Album „Dobar rep“, Bege Fanka, mi je u nekom trenutku, lako moguće, prosleđen sa ozbiljnom preporukom (hvala O.L). Međutim, mene je već format objavljivanja albuma kao You Tube videa ili mp3 „kobasice“ na Soundcloudu malkice odbijao. A i kad sam konačno pristao da se podružim sa njegovih šezdeset tri minuta nisam se naročitije proveo. Usled čega se nisam duže zadržavao, niti rado vraćao istom. Možda je sada zgodan trenutak da kažem da se za mene intenzivnije druženje sa srpskim hip hop završilo sa i na Beogradskom Sindikatu (uz redovna koketiranja sa Sajsi MC) i da sam u prvim decenijama novog milenijuma manje i ređe zavirivao šta se tu još dešava. Tako da mi neka imena poput Sevdah Baby i Prti Bee Gee ili njima pridruženi svetovi (koje Bege pominje u knjizi) znače samo na nivou površnih konzumacija i, lako moguće, da se istima nisam pozabavio koliko (je) treba(lo).
Dakle, prilikom pristizanja knjige „Dobar Rep“, za koju sam slučajno saznao „negde na netu“ (baš kao vi sada?) i potom je poručio od Delfija, moja startna pozicija bila je da me manje-više zabole za Bege Fank i kao izvođača i kao autoriteta. U vezi sa ovim drugim, moram da priznam da se ne sećam Vukčevićevih recenzija na Popboksu, te ga ne pamtim kao autora koji mi je tada privlačio pažnju, pa da me sad po toj liniji možda zanima šta čovek ima da kaže.
Otuda će vas možda iznenaditi što ću odmah preći na zaključak u vezi sa ovom knjigom- svako pošteno, građanski orijentisano, srpsko domaćinstvo mora da ima barem jedan primerak ove knjige u svom domu i da je s ponosom prikazuje gostima kao reprezentativni „kofi tejbl buk“ ili biser svoje biblioteke.
Poslednjih petanestak godina, a nakon dvadesetak iznurujućih godina intenzivnog preslušavanja svih mogućih „pop“ muzika, počeo sam da ozbiljnije čitam „literaturu“ na različite popkulturne teme i da na taj način sebi sortiram, objašnjavam, hronologizujem, povezujem itd sve ono što sam ispreslušavao i usvojio na audio(/video) nivou. I sa tim, relativno skromnim, konzumentsko-čitalačkim, iskustvom mogu da (vam) kažem da je „Dobar Rep“ jedna od najbolje napisanih „muzičkih“ knjiga. Bukvalno, svetsko, a naše!
Ono što je meni bitno i kako se meni čini, „Dobar Rep“ nije napisan za ljude koji žive hip hop tj svakako nije napisan samo za njih. Meni deluje da je ovo knjiga za sve radoznale i popkulturnoljubive ljude (širom sveta!) koji su hip hop možda samo omirisali (kako svecki, tako i srpski), ali ih zanima da razumeju stvari, da im to ne oduzme previše vremena i da nekako „dajdžestno“, ali pametno uhvate ko-ordinate ovog najbrže rastućeg univerzuma i eventualno nauče gde da počnu ili gde da rasporede sve ono što su apsorbovali i apsolvirali.
„Dobar Rep“ je priča o nastanku albuma „Dobar rep“, Bege Fanka, ali i priča o „dobrom repu“ tj tome šta je to dobar (pravi) rep. Ali, u isto vreme to je i izlaganje filozofije „Dobrog Repa“ koju Vukčević (reper, DJ, novinar, i filozof po obrazovanju) sa impresivnom posvećenošću deli sa nama.
Ne znam koliki su vama standardi o „srpskom bavljenju svojom i svetskom pop kulturom“, ili „svecki“ na istu temu, ali „Dobar Rep“ je organski postavljena i vođena priča, koja u isto vreme izlaže priču o nastanku jedne rep ploče (prve i jedine u karijeri autora), elokventna i uglavnom „iz prve ruke“ biografija razvoja hip hop kulture na našem (više beogradskom, nego srpskom/jugoslovenskom) podneblju, interpretacija razvoja hip hop kulture na svetskom (oće reći američkom) nivou sa osvrtom na sve ključne pojmove rep kulture, njihovu interpretaciju i analizu mogućnosti i uspešnosti njihovog transponovanja u „srpske uslove“.
I ako vi mislite da sve to može da se postigne relativno pitko, pregledno, elokventno, potkovano i to na samo dvesta strana, vi hebeno niste normalni! Vukčević treba da dobije nacionalnu penziju samo zato što je održao lekciju kako se ekonomično i pametno kombinuje pop kulturna opuštenost sa vrhunskim obavljanjem akademskih ciljeva. „Dobar Rep“ je fantastično skrojena knjiga. Međutim, to nije jedini i sav njen kvalitet.
„Dobar Rep“ je hebeno pametno napisana. Ona je ku**evita koliko i stvar koju nam izlaže. Ona demonstrira ku**evitost koju u isto vreme argumentuje. Bege Fank je povremeno nepodnošljiv u naporu (poslednja poglavlja knjige) da kanonizuje svoj reperski rad, iako i sam priznaje da je masovna reakcija publike izostala. Ali on baš time živi ono što priča, objašnjava i propoveda- da je ku**enje i samopromocija esencija hip hopa od njegovog samog (pra)početka. I onda te momente ne samo da ne morate da mu oprostite, nego ne smete ni da mu zamerite. On je i kao čovek i kao reper na mestu.
A Begea ćemo upoznati i kao čoveka. Uvek ku**evitog, dovoljno samokritičnog i iskrenog da prizna gde je kada bio šta je radio, kako se našao u nekim stvarima, šta je pokušavao, uspevao i neuspevao, koliko mu (ni)je lako išlo. Provući će i razne momente iz svog ličnog života, koji ga također nije mazio, naročito u periodu kada se ostvarenju cilja nazirao zlatni kraj… Vukčević mi deluje poznato po mnogim svojim opsesivno-kompulsivnim pedanterijama, „akademskoj“ radoznalosti i (za razliku od mene) „akademskoj“ temeljnosti. Okej je i kada se skromno hvali da su njegova filozofija i njegovi stihovi ušli u ozbiljna akademska pisanja tamošnjih (američkih) poznavalaca i autora, okej je i kada nam skromno napominje da shvatimo značaj toga, ne jednom, nego u par navrata. Jer, jebiga, drugari, niko odavle nije postigao ni više, a ni toliko. Vukčević je „verifikovan“.
Iako sam, kako rekoh, iskonzumirao nekoliko različitih knjiga o hip hopu (od pomenute Changove do Scarfaceovih memoara), tek ovde sam (konačno?!) ukačio ključna mesta u razvoju i postojanju rep i hip hop kulture, značaj nekih pojmova koje sam olako prihvatao. Objašnjen mi je uzročno-posledični protok stvari od crnih robova do „crnih bogova“. Shvatio sam različite aspekte ku**enja u repu i genezu razvoja istog. Sve lagano, spontano, dokumentovano, pregledno… Ništa od toga nije lako da se postigne. Znaju milioni koji su probali.
Na kraju, mogu da zakeram i raspitujem se zašto su u nekakvim generalnim postavkama tokova hip hop i rep kulture zaobiđeni „Daisy Age“ reperi kao stil i „talas“ (iako Bege pominje van tog konteksta A Tribe Called Quest i Jungle Brothers), i neki drugi izvođači koji su za belce i belu percepciju hip hopa odigrali ključne uloge, poput Beastie Boys, Mos Defa, The Goats, Disposable Heroes of Hiphoprisy, Cypress Hill…, zatim (praktično nepomenute) reperke, zašto „makar“ nisu pomenute britanska i francuska scena koje po formativnom uticaju svakako nisu bitne kao američka, ali po masovnosti i nekakvom parnjaštvu sa našom (srpskom) jesu. A možda tražim hleba preko pogače.
Ali, svakako mi je najžalije što se Bege Fank nije još detaljnije pozabavio detekcijom nastanka srpske hip hop scene i pominjanjem svih bitnih i nebitnih momenata i aktera iste, jer neko mora. A, na osnovu ovoga, ja se iskreno nadam da će SANU ili nekakva manje ozbiljna nacionalna institucija čim prije izdvojiti izdašan „grant“ da Vukčević počne sa ovim poslom. Jer boljeg od njega za taj posao ne verujem da imamo.
Kupite odmah (za slučaj da sve treba da vam se kaže)!
Bonus video: Mirela Priselac Remi „Elemental“: Ima neka tajna veza sa Beogradom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar