Šta se krije u testamentu Dobrice Ćosića: Imao sam najveći policijski dosije

7. juni 2003.Poslednja molba mojoj Ani, mom jedinom detetu,U mom svakojakom životu najvažnije mi je bilo izvršavanje ljudskih dužnosti koje mi je nalagala savest u službi ljudskom dobru i srpskom narodu.Umirem sa osećanjem da sam ljudima činio više dobra nego zla. Najviše bola zadavao sam onima koje sam najviše voleo. Napisao sam koliko su mi dar i životne okolnosti omogućavale. Nisam nesrećan što svoj književni plan nisam ispunio, jer, vidim, nastupa vreme protiv knjige. U civilizaciji u kojoj knjiga nema ulogu i značaj koju je imala od Biblije do sadašnjeg internetskog doba, ja ne želim da živim. Po svemu ja sam čovek 20. veka u kome su sve stvaralačke moći i svi ljudski podvizi bili mogući. O ljudskoj patnji i zlima toga veka i ja sam pisao. Bio je to veliki vek.Rukopisi koje nisam objavio, sve svoje zapise i beleške, ostavljam Tebi Ana, da s njima raspolažeš po svojim uverenjima sa savetom: da što manje objaviš od neštampanog. O tome smo više puta razgovarali i postupi kako smo se dogovorili.Tebi Ana, koja si mi ponos i najznačajnije delo, upućujem molbu koja se tiče moje sahrane.

Pripadam hrišćanskom pravoslavnom narodu. To su bili moji preci, moji roditelji, moji književni junaci. Ja sam, dakle, hrišćanin duhovnim bićem i moralom. Koliko sam verovao ili neverovao u Boga Tvorca, kazuju moji romani i ja nemam razloga da ti svoja shvatanja kao moći moga uma naknadno razjašnjavam i dopunjavam motivisan strahom od smrti ili saznanjima pred njom. Hristos je bio moj Bog. On je ljudima postavio najteži i najneostvarljiviji cilj. Žao mi je što nisam imao vremena da napišem roman o njegovom ulasku u Jerusalim, noći u Gestminskom vrtu, oproštaj s prijateljima i razgovor s Judom, raspeću i velikoj sumnji u Oca i Ljubav. Mojim tumačenjem Hristove sudbine, možda sam mogao s nekom rečju da dopunim Dostojevskog. O tom nenapisanom romanu, Hristu i njegovoj religiji, govorim zato što svojom sahranom po pravoslavnom, crkvenom običaju želim da potvrdim svoju pripadnost srpstvu, svojim precima, roditeljima i svojim književnim junacima i čitaocima.Ana, sahrani me sa dva sveštenika kako je sahranjen moj deka Jeftimije, kako su sahranjeni moja majka Milka, otac Žika, brat Radoslav, moji vršnjaci i Drenovci, moji prijatelji.U svom dobu i svojoj zemlji, bio sam građanin s najvećim policijskim dosijeom i najnapadaniji pisac srpskog jezika. Oni koji bi imali razlog da govore nad mojom rakom, pomrli su pre mene. Neka me isprate reči sveštenika koje ispraćaju sve Srbe pesmom Svjeti Bože i Vječnaja pamjat.Zabranjujem, ako taj pojam imam pravo da upotrebim, svaku komemoraciju u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Udruženju književnika Srbije i na svakom javnom mestu. Želim da se ljudi ne muče sa sentimentalnom retorikom i neuverljivim veličanjem mog života i mojih knjiga. Jedino mrtvi zaslužuju da se laže o njima.Moja sahrana je isključivo dužnost moje porodice – Božice (prvi testament je pisao dok je mama još bila živa, prim. AĆV), Ane, Milene i Nikole. Sahranu ne slede nikakvi pomeni i parastosi, sa hranom, pićem, četrdest dana, pola godine, godina... Ništa!Grob treba da bude jedan meni i Božici. Kameni beleg što skromniji i da po mogućnosti liči na grobni spomenik mojih roditelja.Svako dobro koje ostaje od mene, Tvoje je Ana; sva nedela i sramote koje se pamte i koje će se saznati – samo su moje. U mojoj svesti one su beznačajne. Sada mi je značajna samo ljubav prema Božici, tebi i tvojoj deci.Dobrica ĆosićP.S. Slede pismo Akademiji, pismo Udruženju književnikaNa poleđini istog papira ispisao je dodatak ("Dodatak na drugoj strani“):Trećeg decembra 2012, odlazeći u VMA, slutim da se neću kući vratiti pa sam pročitao moj testament Ani. Zadovoljan sam što nije književni i "filozofski“ tekst. On je praktično uputstvo o mojoj sahrani. U "Ličnoj istoriji jednog doba“ a naročito u ciklusu "U tuđem veku“ – biće tri ili četiri knjige, kako Ana odluči, ja sam dosta govorio o sebi i to će biti moja dopuna moje biografije.Ja imam punu svest o beznačajnosti moje brige za moje rukopise. Znam: sve ljudsko sagori vreme. Sagoreće i mene i moje rukopise. Do svog kraja, do konca moje svesti patiću za mojom Anom, žaleći što ne mogu da joj pomognem u brizi za svoju decu i budem rame na koje može da se osloni kada joj je teško.Ana, ne pati zbog neminovnosti mog kraja. Smrt je ljudska sudbina.Svom dušom grli te i ljubiTvoj otacP.S. Predaj odmah pisma Akademiji i Udruženju!

Da ne ostane tajna, a ne znam da li su sačuvana u Akademiji i Udruženju pisaca, prepisaću ovde i ta očeva pisma.Sekretaru Odeljenja jezika i književnostiSrpske akademije nauka i umetnostiObičaj je u Srpskoj akademiji da se umrlim članovima održavaju komemoracije. Oduvek je u mom iskustvu taj događaj bio teret i mučna obaveza živim akademicima da govore o pokojnicima i njihovom delu.Ja molim i zahtevam od članova Odeljenja jezika i književnosti da moj odlazak iz Akademije ne proprate nikakvom komemoracijom. Valjda sam zaslužio da mi se ta molba uvaži.S nadom da ćete ispuniti moju molbu, želim Vam pravovremenu, lepu, brzu smrt.Juni 2003.Dobrica ĆosićBeogradPredsedniku Udruženja književnika SrbijePoštovane kolege,Znam koliko je naporno i neprijatno organizovati komemoracije umrlim članovima Udruženja. Ja vas molim i zahtevam da se lišite tog napora u mom slučaju. Ne ispraćajte me komemorativnim govorima. O meni je mnogo govoreno za moga života (podvukao Dobrica Ćosić). Od smrti govoriće moje knjige ako zaslužuju da ih ljudi čitaju.Sa zahvalnošću za druženja u Francuskoj 7 koja su nekada imala mnogo smisla. Želim vam radost i nespokojstvo stvaranja.Juna 2003.Dobrica Ćosić

Ubrzo posle očeve smrti, krajem juna, ili u julu, pozvali su me iz Akademije da ispraznim njegovu sobu. Inače, moj otac decenijama nije imao sobu nego sobičak u tavanskom prostoru blizu ateljea Miće Popovića. Verujem da mu je baš tu, u tom "ćumezu“, kako je sam govorio, bilo dobro i da je bio srećan što se i tom sobom distancirao od taštine.Bilo je u tom zahtevu, koji mi je saopštila neka anonimna službenica, nečeg meni uvredljivog. Možda sam u tim danima bila osetljivija. U redu, to je sve normalno, osim zašto se toliko žuri, a i ne znam ko žuri. Zabrinuo me je i taj posao, jer sam znala da je u očevoj sobi bila gomila knjiga iz različitih struka koje ni on, najrevnosniji čitalac poklonjenih knjiga, nije mogao da pročita, zatim razni priručnici, knjige štampane za prijem u Akademiju itd. Sve što nam je bilo interesantno i što su mu poklanjale kolege iz njegovog odelenja, donosio je kući i nudio mi da ih prelistam. Na taj način me je posredno kritikovao što ne čitam "stručnu“ literaturu i kad ne moram za rad u Institutu za književnost.Sačekala sam jedan mesec, a onda su me ponovo pozvali. Smislila sam plan. Baš nisam iz inata htela da pakujem knjige u kutije, angažujem ljude da ih iznose. Otišla sam u Akademiju kod Dobričinog najvećeg prijatelja i neformalnog sekretara, telefoniste Branka Levića. Popili smo kafu, otišli do sobe. Otvorila sam fioke njegovog stola koji je pre njega pripadao nekom važnom akademiku i izvukla hartijice, bombone, olovke, sveščice za zabeleške, nekoliko ceduljica sa zapisanim brojevima nečijih telefona. Sve te sitnice stavila sam u kesu, nepopijenu flašu rakije dala Branku, koji ju je uzeo sa suzama u očima, i predala ključ nekoj sekretarici. I gotovo. Tako je sve bilo jednostavno.Knjigu po povlašćenoj ceni od 900 dinara možete poručiti na ovom linku.Bonus video: Ljiljana Kapor o knjizi "Kaporova školica" i suprugu Momi Kaporu 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ljiljanakapornapromocijiknjigeaj-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3644658"]