Tiha pretnja iz dubina: Olupina ruske nuklearne podmornice je tempirana bomba - leži na dnu mora već 35 godina

Podmornica danas nije samo grobnica za 42 člana posade koja su izgubila život u katastrofi, već i predmet stalnog nadzora zbog mogućih posledica po životnu sredinu.

Podmornica koja je pomerala granice tehnologije

Kada je porinuta 1983. godine, Komsomolets je predstavljala vrhunac sovjetske vojne brodogradnje i podmorničke tehnologije. Bila je jedini primerak Projekta 685, koji je NATO označio kao klasu „Mike“.

Njena najveća prednost bio je unutrašnji čvrsti trup izrađen od titanijuma, izuzetno skupog i tehnološki zahtevnog materijala koji joj je omogućio da zaroni mnogo dublje od svih tadašnjih vojnih podmornica.

Već 1984. godine postavila je svetski rekord zaronivši na više od 1.020 metara dubine, gotovo dvostruko više od operativnih mogućnosti najboljih američkih podmornica tog vremena. Zahvaljujući tome, bila je znatno teža za otkrivanje neprijateljskim sonarima, što je Sovjetskom Savezu davalo važnu stratešku prednost u podvodnom ratovanju.

Pored konvencionalnog naoružanja, nosila je i dva torpeda sa nuklearnim bojevim glavama, dok je veliki broj automatizovanih sistema omogućavao da njome upravlja posada od svega 69 ljudi.

Požar koji je uništio jednu od najnaprednijih podmornica

Kobnog 7. aprila 1989. godine Komsomolets se nalazila na svojoj prvoj operativnoj misiji, na dubini od oko 335 metara, kada je u krmenom delu podmornice izbio požar.

Prema kasnijoj istrazi, kratki spoj izazvao je varnicu koja je zapalila ulje, a vatra se, potpomognuta kiseonikom iz sistema komprimovanog vazduha, munjevito proširila kroz unutrašnjost podmornice.

Iako su vodonepropusna vrata bila zatvorena, plamen se širio kroz prolaze za električne kablove. Na pojedinim mestima temperatura je dostizala čak 1.000 stepeni Celzijusa.

Automatski sistem za gašenje nije uspeo da obuzda požar, a ubrzo je došlo do otkazivanja glavnog elektroenergetskog sistema. Nuklearni reaktor se automatski ugasio, ostavljajući podmornicu bez pogona duboko ispod površine mora.

Komandant Jevgenij Vanin naredio je hitno izranjanje pomoću balastnih tankova. Samo jedanaest minuta nakon izbijanja požara podmornica je uspela da izroni na površinu uzburkanog Norveškog mora, ali je prava borba tek počinjala.

Većina mornara nije stradala u požaru

Vatra se nije gasila ni nakon izranjanja. Gust dim ispunio je unutrašnjost, a veliki broj članova posade izgubio je svest zbog udisanja ugljen-monoksida.

Posle višečasovne borbe postalo je jasno da podmornicu više nije moguće spasiti. Počela je da tone.

Sovjetska akcija spasavanja kasnila je, a ledeno more, čija je temperatura bila svega dva stepena, pokazalo se smrtonosnijim od samog požara. Većina poginulih mornara nije stradala u požaru, već od hipotermije u ledenom moru, pre nego što je pomoć stigla.

Preživele je tek nekoliko sati kasnije izvukao ribarski brod Aleksej Hlobistov.

Od ukupno 69 članova posade spaslo se samo 27.

Dramatičan pokušaj bekstva

Posebno tragična ostala je priča o kapetanu Vaninu i još četvorici mornara koji su ostali na podmornici do poslednjeg trenutka pokušavajući da se spasu kapsulom za evakuaciju ugrađenom u komandni toranj.

Dok su ulazili u kapsulu, čuli su kucanje spolja, ali zbog okolnosti nisu mogli da otvore vrata.

Kapsula u početku nije uspela da se odvoji od podmornice. Tek nakon podvodne eksplozije izbila je na površinu, ali je nagla promena pritiska odbacila njen poklopac i usmrtila jednog mornara.

Jedino je Viktor Sljusorenko uspeo da izađe živ. Tela kapetana Vanina i trojice njegovih saboraca ostala su zarobljena u kapsuli koja je potom ponovo potonula na morsko dno.

Nuklearni teret i danas izaziva zabrinutost

Na morskom dnu zajedno sa podmornicom ostali su nuklearni reaktor i dva torpeda sa bojevim glavama koje sadrže plutonijum.

Za razliku od ranijih vojnih nesreća, tragedija nije mogla da bude sakrivena od javnosti jer se dogodila u vreme Gorbačovljeve politike glasnosti. Postala je simbol propadanja sovjetske vojne moći.

Već nekoliko meseci nakon nesreće Sovjetski Savez je, pod pritiskom Norveške, organizovao prve ekspedicije koje su istraživale olupinu.

Tokom devedesetih godina ruski i međunarodni timovi ustanovili su da iz oštećenog trupa curi radioaktivni cezij. Najveću zabrinutost izazivala su upravo dva nuklearna torpeda u pramčanom delu podmornice.

Kako bi smanjili rizik, ruski stručnjaci su 1995. i 1996. godine specijalnom želatinastom smesom zapečatili pukotine na odeljku u kojem se nalaze torpeda. Procena je tada bila da će zaštita trajati između 20 i 30 godina.

Taj rok danas praktično ističe.

Radioaktivni oblak ispod mora

Norveška od tada gotovo svake godine prati stanje olupine.

Posebnu pažnju izazvala je zajednička norveško-ruska ekspedicija iz 2019. godine, kada je daljinski upravljano podvodno vozilo prišlo olupini bliže nego ikada ranije.

Istraživači su tada zabeležili kako je iz jedne ventilacione cevi izlazio oblak radioaktivnih čestica.

Analize su pokazale da je koncentracija radioaktivnog cezija-137 u tom oblaku bila i do 800.000 puta veća od uobičajenih vrednosti u okolnom moru.

„Pronašli smo nivoe radioaktivnog cezija koji su bili gotovo milion puta viši nego u nezagađenoj morskoj vodi“, izjavila je Hilde Elize Heldal iz Norveškog instituta za istraživanje mora za Radio Slobodna Evropa.

Za sada nema neposredne opasnosti

Uprkos dramatičnim merenjima, naučnici naglašavaju da nema razloga za paniku.

Zbog velike dubine radioaktivne čestice se veoma brzo razblažuju u morskoj vodi i trenutno ne predstavljaju ozbiljnu pretnju za riblji fond niti za morski ekosistem.

Ipak, dugoročna situacija ostaje neizvesna. Stručnjaci upozoravaju da nuklearni reaktor nastavlja da propada, dok se radioaktivni materijal povremeno oslobađa u naletima čiji mehanizam još nije potpuno razjašnjen.

Podizanje olupine teške oko 6.000 tona sa dubine od 1,7 kilometara smatra se izuzetno rizičnim i tehnički gotovo neizvodljivim poduhvatom. Stručnjaci smatraju da bi takva operacija mogla da izazove mnogo ozbiljnije posledice od sadašnjeg lokalizovanog curenja radioaktivnog materijala.

Zbog toga K-278 Komsomolets i dalje ostaje na dnu Norveškog mora – kao podsetnik na jednu od najvećih tragedija sovjetske mornarice i trajni izazov za naučnike koji prate njeno stanje.