Zašto je Radomir Koković sve ono što srpski treneri nisu

Svojim pristupom i radom u pančevačkom Železničaru, Radomir Koković izrastao je u potpunu suprotnost svemu na šta nas je prosečan domaći trener decenijama navikavao.

Koković je strateg koji je shvatio da je vreme za radikalne rezove i raskid sa prevaziđenim fudbalskim šablonima.

Srpski klupski fudbal godinama patološki boluje od iste bolesti: čim lopta dođe u posed, gleda se kako da se što pre lansira na protivničku polovinu — samo da bude što dalje od sopstvenog gola. Koković je svojoj ekipi nametnuo potpuno suprotan kodeks.

Njegova filozofija ne počiva na panici i preživljavanju, već na potpunoj kontroli utakmice kroz posed. Od golmana Popovića, preko defanzivaca Milikića i Vidojevića, pa sve do bekova Tegeltije i Đuričića, svaki pojedinac u timu morao je da prođe kroz temeljnu promenu svesti. Osnovno pravilo glasi: lopta je saveznik, a ne pretnja.

Da li takva igra nosi rizik? I te kako. Ali to je proračunat rizik sa jasnom vizijom. Najbolji dokaz delotvornosti te ideje jeste meč protiv moćne Brage, koja je tokom čitavih 90 minuta uspela da uputi svega dva šuta u okvir Železničarovog gola, dok je u prvom poluvremenu ostala bez ijednog udarca.

Ono što Kokovića dodatno odvaja od većine kolega jeste nivo intelektualnog zahteva koji stavlja pred ekipu. U domaćem šampionatu i dalje dominira rad po principu „trči i ne razmišljaj“. Kod Kokovića - opcija odrađivanja posla jednostavno ne postoji. U njegovom timu fudbal se igra nogama, ali se još više igra glavom.

Konstantne rotacije, spuštanje vezista poput Jevremovića i Šekularca duboko u poslednju liniju, kao i smeli izlasci štopera napred, zahtevaju da igrači budu konstanto prisutni svakog sekunda. Ako mozak zakaže, Kokovićev sistem se ruši. Ovo nisu trikovi koji se uče za dve nedelje priprema.

Ovo je ozbiljan i dugotrajan obrazovni proces. Ali kada tim savlada to gradivo, dobijete Železničar koji se potpuno ravnopravno nosi sa polufinalistom Lige Evrope.

Možda i najveća razlika između Kokovića i tabora prosečnih domaćih stratega leži u odnosu prema problemima. Prosečan trener u Srbiji uvek ima spreman alibi.

Rasprodat tim, neiskusna deca i loši uslovi... Koković, s druge strane, prihvata surovu realnost Železničara kao razvojnog kluba gde je prodaja najboljih igrača uslov opstanka.

Pančevo su napustila četiri ključna igrača, među njima i Stefan Pirgić, koga je Koković sjajnim taktičkim manevrom prekomponovao iz napadača u zadnjeg veznog. Gubitak nosilaca igre za većinu bi bio idealan izgovor za seriju loših rezultata. Za Kokovića, to je jednostavno bio signal za početak novog školskog časa, iako je svestan da novajlije ne mogu preko noći usvojiti tako kompleksne zahteve.

Vreme slučajnih uspeha i pouzdavanja u srećne okolnosti u našem fudbalu je prošlo. Domaća struka zahteva temeljnu rekonstrukciju i modernizaciju, a Radomir Koković je ponudio konkretan obrazac i uspešno ga prezentovao pred evropskom publikom. Pokazao je kako izgleda moderan stručnjak koji ne traži opravdanja, ne plaši se sopstvene ideje i ne beži od odgovornosti.

Sada je red na ostale. Pitanje je samo da li u srpskom fudbalu ima dovoljno hrabrosti da se ovaj model prihvati i primeni.