"Ana hoćeš da piješ kafu, a tata ti je umro, leži mrtav u svom krevetu!"

Moj otac se oporavljao od poslednjeg boravka na urgentnom odeljenju VMA zbog problema sa bubrezima. Prošlo je desetak dana i dvoumili smo se da li da prvi put posle bolnice odemo u kratku šetnju na Dunavski kej. Odustali smo na moju blagu sugestiju da izlazak, ipak, odložimo za sutra. Seo je za pisaći sto, a ja sam otišla u svoju radnu sobu. Sasvim uobičajeno veče.Oko 23 časa čula sam da me zove i požurila u njegovu sobu. Ležao je na podu i pokušavao da ustane. Bio je zaglavljen između police za knjige i pisaćeg stola, nije imao oslonca da ustane sam. Položaj tela bio mu je takav da ni ja nisam imala snage da ga podignem. Bila sam i ljuta i žalosna jer sam znala koliko ga je ta situacija činila svesnim njegove fizičke slabosti.Pozvala sam telefonom Nikolu koji je došao za deset minuta i podigao ga.

Otac se, ćuteći, vratio za pisaći sto, a ja sam potom razgovarala sa sinom koji je sasvim neuobičajeno odlučio da provede noć u mom stanu. Gledajući televiziju zaspao je u dnevnoj sobi na kanabeu – kao što je voleo da radi u detinjstvu. Pokrila sam ga, bilo je već prošlo dva sata po ponoći i otišla do oca da ga zamolim da legne i da mu pomognem u pripremama za noć.Odugovlačio je.Spremna za spavanje, čekala sam da "završi poslednju rečenicu“. "Rečenica“ mu se odužila i ja sam umorna legla u njegov krevet. Zamolila sam ga da okončamo dnevne aktivnosti i odmorimo se. Te noći on je oko tri legao i ja sam ga zagrlila. Bila sam tužna što je pao i znala sam da je fizičku nemoć teško podnosio. Htela sam da ga tešim, a on je ćuteći, verovatno i sam tužan, uzeo moju ruku u svoju, uvek toplu ruku, i ugasili smo svetlo. Ćutali smo i zaspali. U osam sam se probudila i polako ustala da mu ne prekinem san. Ležao je na leđima, usnuo.U kuhinji sam zapalila cigaretu i prelila kafu vrelom vodom.Tek tada proletela mi je misao: Ana hoćeš da piješ kafu, a tata ti je umro, leži mrtav u svom krevetu! Nisam jauknula. Bila sam potpuno mirna. Ne pribrana, već mirna. Nisam ga dozivala ni dodirnula. Htela sam da licem osetim njegov dah. Nije ga bilo. Pozvala sam Nikolu i zapalili smo sveću iz Hilandara. Sve je bilo obično kao da među nama nije smrt. Možda još uvek u sobi. I tišina.Potom su se nizali događaji oko sahrane.

Kada je otišao čovek iz pogrebne službe, prišla sam očevom pisaćem stolu i otvorila fijoku u kojoj znam da se nalazi njegov testament. Bio je godinama tu, povremeno bi me otac podsećao gde se nalazi. Nikad nisam poželela da ga pročitam. Nisam imala takvu vrstu radoznalosti. Nisam želela da dok je živ delimo takvo znanje. Uostalom, nije u njemu moglo biti nikakvih iznenađenja, tajni, obrta. Autorska prava mi je poklonio nekoliko godina ranije. Rekao mi je desetak godina pre smrti da ga je napisao, povremeno ga dopisivao i kada je to činio savesno me je obaveštavao.Njegov testament ima naslov: "Poslednja molba mom jedinom detetu“. Pismo meni nazivao je testamentom!Preletela sam preko teksta i zadržala se na poslednjim rečenicama koje su se odnosile na njegovu za sahranu. Za mene ni tu nije moglo biti ničeg novog. Sahranili bismo ga Milena i Nikola i ja onako kako se sahranjuje svaki pravoslavni hrišćanin, a da to nije napisao. Taj deo molbe meni pisao je pisac, a ne otac. Ali, otac-pisac je u najvećem delu pisma ipak bio moj otac.Otvarajući tog jutra fasciklu sa "testamentom“, jedino što me je potreslo bila su dva pisma upućena SANU i Udruženju pisaca Srbije u kojima ih moli da posle njegove smrti ne održe komemoracije. Znala sam – ta pisma su bila poslednji dar meni, poslednji očev trud da me liši u tom trenutku tegobnog telefoniranja, objašnjavanja i spase od ljudske upornosti, koja nas je oboje, i onda kad je bila dobronamerna, najčešće umarala. Kao da mi je rekao: i ovaj posao će tvoj otac da uradi umesto tebe.Kasnije, već u prepodnevnim časovima, počeli su da dolaze zajednički prijatelji i ja nisam imala osećanje njegove stvarne smrti. Spremale su moje prijateljice posluženje, služile, ja sam pričala sa ljudima, valjda kao da je taj dan isti kao svaki drugi. Ali govor ljudi mi je odjekivao, bio udaljen i ja se, u stvari, malo čega sećam. Bila sam nekako razdvojena od bola i žalosti.U kapeli su mi otvorili kovčeg, poljubila sam oca i osetila na njegovom licu zimsku hladnoću. Ta hladnoća bila je prvi stvarni osećaj njegove smrti. Lice mu je bilo isto kao dva jutra pre toga – mirno i usnulo. Sećam se da sam izgovorila, pitala ga: "Tata zašto si tako hladan?“Kasnije sam razmišljala u čemu je smisao činjenice da sam fizički bila u dodiru sa smrću svojih roditelja, i to sama. Sećam se njihovih lica. Nikakva drama se nije zbivala. Bila sam mirna i to osećanje nisam mogla da nazovem sabranost, bilo je to nešto drugo. Neprihvatanje, samoodbrana od bola gubitka koji bi možda za moje biće bio užasan? Taj mir me je čvrsto držao u zagrljaju.Smrt oca u meni se osvestila kao njegov novi život. Da li je bolji, bez mene, bez dece, sa brigama za nas i za, iako patetično zvuči, srpski narod? Ne mogu da u to ne verujem.Knjigu po povlašćenoj ceni od 900 dinara možete poručiti na ovom linku.Bonus video: Beogradske adrese naših pisaca

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortibeogradskeadresesrpskihpisacadzplatf-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2120186"]