0
Glogovac je bio slika i prilika mojih karaktera u filmovima. Uvek je ispadalo kao da su baš po njegovoj meri, a u stvari, on je bio takav glumac da je mogao da na fantastičan način oteletvoruje te likove koje sam pisao. Drugu reč za njega nemam osim - divan i neponovljiv, kaže za Nova.rs scenarista i reditelj Srđan Koljević.
Pišući scenarije za koje je zasluženo dobijao brojne nagrade, Koljević je u svojim filmovima, koje je i bezmalo puta režirao, predstavljao male ljude koje smo prepoznavali i prepoznajemo ih i dan-danas, u kraju, u zgradi, na ulici, pored nas u bioskopskoj sali…
Filmovi poput „Sivi kamion crvene boje“, „Klopka“, „Devojka sa slomljenim nosem“, „Ljubav i drugi zločini“ ili „Branio sam Mladu Bosnu“ uvek su predstavljali ono što živimo bez „ružičastih naočara“ ali sa dozom crnog humara i zrncem nade u svetlost na kraju tunela.
Zato nije ni čudno što je na nedavno završenom festivalu u Vrnjačkoj banji poneo priznanje „Zlatno pero Gordana Mihića“ za izuzetan doprinos scenariju u nacionalnoj kinematografiji.
– Gordan Mihić je sinonim za filmski scenario. U zlatno doba, u doba crnog talasa uspostavio je profil profesionalnog scenariste u domaćoj kinematografiji. Ova nagrada mi je intimno važna zato što mi je bio profesor. Bio sam njegova prva generacija. Imao sam sreću da od Gordana učim i da dobijem veliku podršku. U svojim filmovima, prirodno sam dosta toga od njega prisvojio – kaže na početku Koljević.
Na pitanje koji savet će uvek pamtiti, kaže:
– U jednom od poslednjih susreta Mihić mi je otkrio rečenicu koja mu je pomagala u teškim vremenima, a to je: „Naš jedini spas je u tome, što nam pisanje niko ne može oduzeti“. To je zaista bila uteha i spasonosna rečenica koju ću sa sobom nositi ceo život.
Veli da je srećan što njegovi filmovi i dalje komuniciraju sa publikom i mlađim generacijama.
– „Čovek po sredini“ što bi rekao Aristotel. Uvek sam se trudio da balansiram, da se suočavam sa stvarnošću kakva ona zaista jeste, bez ulepšavanja, ali opet sa nekom dozom humora i autoironije, ali najvažnije – sa nadom u svetlost na kraju tunela.
Na pitanje koliko je bilo teško da kao stvaralac nađe tu nadu u sebi i potom je prenese na platno kaže da nije bilo uvek lako ali je to dužnost svakog stvaraoca.
– Ako se suočavamo sa stvarnošću koja nije laka, ni lepa, dužnost nam je da osim tog portreta jednog društva u tamnim tonovima, ponudimo i zrnce te skrivene svetlosti koja balansira sliku sveta oko nas. Možda su ta vremena bila teža, ali s druge strane jednostavnija. Sistem vrednosti ipak je bio bolje ocrtan i izdvajale su se stvari, znao si šta je šta. Danas živimo u jednoj kakofoniji. Mnoštvo je informacija, pobrljanih vrednosti, gde je za običnog čoveka teško da uopšte razlučuje. Mi smo imali jasniju sliku šta je pozitivno, šta negativno, šta je svetlost šta je tama, šta zlo, a šta dobro. Danas imam utisak da je najveći problem što je sve sivo, što ništa nije razdvojeno jedno od drugog i zato gubi smisao.
Projekat koji ga trenutno zaokuplja je mini-serija koju radi sa kolegama iz Slovenije, a bavi se temom epidemije variole vere u Jugoslaviji 1972. godine.
– Plan je da serija bude evropske produkcije. Pandemija variole vere je velika tema kroz koju se vidi mnogo toga i u sociološkom i u dramskom, filozofskom smislu. Ta država Jugoslavija je praktično zaustavila epidemiju koja je mogla da bude evropska katastrofa kakva je korona, čak i mnogo gora. Zaustavljena je na pragu Evrope i to je veliki događaj koji je nepoznat u evropskom kontekstu i zato pravimo seriju za to područje.
I „ta država Jugoslavija“ i ova danas Srbija pretrpele su pandemiju, te pitamo u čemu se može porediti način na koji su se suočavale sa njom.
– Tada je bilo šest republika i krizni štab je bio rastrzan i to su bili prvi znaci da teško može da funkcioniše takva zemlja, S druge strane, nesuglasice su veoma brzo rešene pod pritiskom opasnosti. Čak je i predsednik svetske zdravstvene organizacije tog trenutka dao izjavu da nikada nije video takvu saradnju i požrtvovanost oko zajedničkog cilja kakvu je video u Jugoslaviji i da je dobar primer za ceo svet. Ono što je zanimljivo je da tema obuhvata i probleme i prevazilaženje istog što smatram da može biti vrlo poučno i za današnje prilike.
Pre 15 godina Koljević je bio koscenarista sa Melinom Potom Koljević u ostvarenju „Klopka“, prvog srpskog scenarija čija su prava za rimejk otkupljena u Holivodu. Taj film je između ostalog obeležio Nebojša Glogovac kao i mnoga druga Koljevićeva ostvarenja. Srđanu je i danas jako teško da govori o Glogovcu bez knedle u grlu.
– Glogovac je bio slika i prilika mojih karaktera u filmovima. Uvek je ispadalo kao da su baš po njegovoj meri, a u stvari, on je bio takav glumac da je mogao da na fantastičan način oteletvoruje te likove koje sam pisao. Drugu reč za Glogovca nemam osim – divan. Bili smo na istim talasnim dužinama. Imao je zaista fascinantan glumački talenat. Način na koji je on uspevao minimalnim sredstvima da drži kadar, da utiče na publiku, da donese emociju na platno to je bilo nestvarno i hipnotišuće. Teško da može da se poredi sa bilo kim. Možda ako ćemo da gledamo starije generacije, sa Pajom Vuisićem. Takva pojava i energija bila je snažna i neponovljiva. Nebojša je zaista bio poseban. Ta specifičnost teško da će se ponoviti.
Dodaje, da s druge strane imamo mlade glumce koji će biti veliki ali na drugačiji način.
– Imao sam sreću da je jednu od prvih malih uloga kod mene u „Branio sam mladu Bosnu“ odigrao Milan Marić. Kada sam snimio tu jednu scenu sa njim odmah sam znao da je veliki talenat. Rekao sam direktoru fotografije: „Ovaj dečko će biti ogroman“, a sada se to i dešava. Između njega i Glogovca tu je i Nikola Rakočević koji je odličan glumac. Izvrsnih glumaca neće nedostajati, ali će nam uvek nedostajati Nebojša Glogovac. To je možda paradoksalno jer koliko god fantastični oni bili, to mesto će ostati upražnjeno. Što je nekako i u redu. To je njegovo.
Bonus video: Intervju – Milan Marić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare