Vladimir Tagić: Ovoj državi nikada neću oprostiti što je mom ocu oduzela dostojanstvo kad se razboleo. I s tim sam morao da se razračunam u filmu

Jedno od najiščekivanijih ostvarenja na nedavno završenom 31. Sarajevo film festivalu bio je dugometražni prvenac cenjenog srpskog reditelja Vladimira Tagića "Yugo Florida". Ne samo što je na festivalu u Sarajevu ovaj film doživeo svetsku premijeru, i ispraćen je ovacijama, već je i glumac Andrija Kuzmanović, koji igra glavnu rolu, ovenčan Srcem Sarajeva za najbolju mušku ulogu.

U središtu ove emotivne drame je komplikovan odnos oca i sina (igraju ih Kuzmanović I Nikola Pejaković) koji na putovanju starim automobilom pokušavaju da konačno pronađu zajednički jezik, ali i da nadoknade izgubljeno vreme. I to vreme koji curi, s obzirom da je otac teško bolestan. Film, iako se fokusira na univerzalnu ljudsku potrebu za bliskošću i razumevanjem, istovremeno se osvrće i na društveni kontekst.

Reditelj Vladimir Tagić, koji se nametnuo serijama, rađenim u tandemu s Goranom Stankovićem "Jutro će promeniti sve" i "Sablja", ili "Decom zla", koju je radio s Ivanom Stefanovićem, priznaje u razgovoru za Nova.rs da je, kad je završio film imao želju da se svetska premijera "Yugo Florida" desi baš na Sarajevo film festivalu:

- I kada sam dobio poziv od Sarajeva shvatio sam - da, to je to. To je mesto kom ovaj film pripada. Moja priča sa Sarajevom počinje 2010. I traje već 15 godina. Ja sam tada kao student dobio šansu da budem na Sarajevo talent kampusu. I to je moje prvo profesionalno iskustvo, tada sam prvi put počeo da shvatam šta je industrija u koju ulazim. I od tada, maltene iz godine u godinu, vraćam se na festival. Bilo mi je potpuno prirodno i kosmički ispravno da moj prvi igrani film ima premijeru baš u Sarajevu.

https://www.youtube.com/watch?v=FPK5shGQxrQ

Prošle godine je na Sarajevo film festivalu bila premijera prve dve epizode "Sablje", koju ste radili zajedno s Goranom Stankovićem. Sada, kada ste prvi put bili sami, nezaštićeni, da li je bilo treme s obzirom da ste debitovali kao solo autor?

- Ogromna je trema bila prisutna, baš zbog svega što ste spomenuli. Mnogo je lakše kada radiš u timu. Do sada smo Goran i ja imali jedan drugog da se međusobno proveravamo, testiramo, da govorimo jedno drugome šta je dobro, a šta nije i to i popravimo. I osećao sam se mnogo relaksiranije kad su serije "Jutro će promeniti sve" i "Sablja" imale premijeru, pride znao sam da je to dobro i da će biti lepo primljeno od strane publike. Kad je film u pitanju mnogo sam nesigurniji, imam manje vere u sebe, teže mi je, bio sam nervozan pred premijeru. Ali, prošlo je sve jako dobro.

https://www.youtube.com/watch?v=KUykTTTtyUU

Iako se dotiče mnogih bolnih tema u našem društvu, vaš film ostavlja utisak neobičnog ostvarenja za recentnu srpsku kinematografiju, s obzirom da poslednjih godina stvaraoci idu za temama koje će imati "laku prođu". Koliko je onda teško bilo izgurati ga, naročito u svetlu stanja u našoj kinematografiji, i problema s konkursima Filmskog centra Srbije?

- Sa serijama sam stekao jednu vrstu sigurnosti i samopouzdanja, te kada je došao na red film, rekao sam sebi da ću napraviti onakav kakav želim i da me ne zanima koja komisija će to prepoznati, ili koja festivalska komisija ili selektor. I okej sam s tim da se ovaj film neće svideti svakome. Ima u sebi nešto specifično, radikalno, te u tom smislu nije "crowd pleaser". To je teška čaša koju morate da popijete. Nije to neki fin, lep kapućino, već jaka rakija.

Nije svakako eskapizam za kojim žudi srpska publika?

- Da, nije. Jasno mi je da će gomila ljudi imati komentare tipa: Dokle više ove mračne, teške teme, kada ćete da snimate nešto lepo, šareno, eskapistički. Ja ne želim to da radim, već da budem iskren prema sebi i pravim filmove kakve želim, i koje bih i sam gledao. Uvek polazim od toga kakve filmove i sam volim da gledam. A kad su konkursi u pitanju, situacija je zaista teška, iz godine u godinu sve teža. Mora da vam se posreći da imate blagonaklonu komisiju, koja ima sluha. Ja sam tu sreću imao. Mi smo novac dobili 2020. ili 2021. I u tom trenutku situacija je bila još uvek pristojna, a komisija bila apsolutno nezavisna, bez snažnih političkih uticaja koji su od tad na delu i prepoznala je potencijal mog filma.

Dobili ili ne novac od Filmskog centra, opet su svi stvaraoci prinuđeni na regionalne i evropske koprodukcije. Pretpostavljam da nije lako ići po fondovima i moljakati za novac za film?

- Da, sve vreme smo producentkinja i ja brinuli da li ćemo moći da isfinansiramo film. I istovremeno ste srećni kad dobijete deo novca, ali i tužni kada shvatite koliko vam još fali sredstava za realizaciju filma. I vreme prolazi, a taj novac gubi vrednost. Nema istu vrednost u trenutku kad ste ga dobili i u momentu kada ste počeli da snimate film. A od koprodukcija dobijate simboličan novac, koji je opet značajan. I prolaze godine, a stalno vam pričaju - Pa vi ste ovaj fim snimali šest ili sedam godina. Ne, nisam - snimio sam ga za 24 dana. A dugo je trajao period finansiranja. Nije to specifično samo za ovaj, već za svaki autorski film, koji pretenduje da bude umetnički, arthaus, festivalski naslov. Prosto, finansira se dugi niz godina i uvek se na kraju radi u skromnim uslovima.

Koliko je "Yugo Florida" refleksija vašeg ličnog iskustva?

- Jeste, to je apsolutno moja lična priča. Ali, mislim da to nije presudno za gledaoce. Mislim da publika treba da gleda "Yugo Floridu" kao fikciju, što u velikoj meri i jeste. Ja sam tu kombinovao i koristio životna iskustva, ali koliko je to što sam uradio proživljeno ili nije, istinito ili ne - to za publiku ne treba da bude bitno. Samo treba da ima na umu da li je to kvalitetan film, da li ih emotivno dotiče ili ne. A da li je autor to doživeo, nije presudno.

Ali, s obzirom da ste i koscenarista da li je bilo izazovno setiti se života i staviti svoju priču na papir?

- Pa jeste, jer to suočavanje sa sobom je uvek teško. Morate da budete iskreni i oštri, kritički nastrojeni prema sebi. Ne smete sebi da povlađujete. Ali, Milan Ramšak Marković, scenarista filma, mnogo mi je pomogao. Jer, da nije bilo njega taj scenario nikada ne bih mogao da završim. Bio je objektivniji, oštriji prema tom materijalu, mogao je da mi kaže da nešto od tog mog životnog iskustva nema nikakvu filmsku vrednost, dok je neki deo baš dobar i treba ga iskoristiti. Sam takvu odluku ne bih mogao nikada da donesem.

Scenario podrazumeva veoma izazovne uloge za glumce. Koliko je i izbor glumačkog ansambla takođe bio komplikovan proces?

- Za neke uloge sam od samog starta osećao ko treba da ih igra. Na primer, znao sam da je Hana Selimović ta koja treba da igra bivšu devojku glavnog junaka Tamaru, kao i za Jovanu Stojiljković. A za neke uloge baš dugo nisam mogao da odlučim ko bi trebalo da ih igra. Sam kasting nije dugo trajao, koliko je trajalo moje promišljanje o ulogama, ko su najbolji glumci da te ljude odigraju. Izuzetno su mi teške bile odluke ko treba da igra glavnog junaka, a ko oca.

A koliko u nas ima sličnih priča kakvu ste dočarali u "Yugo Floridi" - komplikovan odnos s ocem, otuđenje od razdvojenih roditelja, potraga za smislom...

- To je, mislim, skoro svačija priča. To je esencija na kojoj počiva naš život, na odnosu sa roditeljima ili decom. Porodica je osnovna ćelija društva, kako ono kažu... Kad dođete na ovaj svet počinjete da ga posmatrate kroz oči svojih roditelja, dakle ono što vam oni serviraju. I to je najbitniji odnos koji vas definiše. Od prirode tog odnosa zavisiće i vaš odnos prema ženama ili muškarcima, prema poslu, sopstvenoj sigurnosti, ili manjku sigurnosti, spram bilo čega. Svako ima svoju priču i svako, na ovaj ili onaj način, može s njom da se identifikuje. Meni je bilo zanimljivo da gledaocima predstavim priču koja nije u osnovi ekstremna, u smislu da se nikada pre nikome nije desila. Ne, upravo je poenta u tome da se ovo zapravo maltene svima nama desilo. Ovo je, naizgled, najobičnija priča na svetu i u toj svojoj običnosti je njena vrednost za film.

Pominjali smo težinu, a osim tog, za film, ključnog motiva - komplikovanog, intimnog odnosa oca i sina "Yugo Florida" se, bar u drugom planu, može čitati i kao kritika srpskog društva? Dakle kako se naše društvo odnosi spram bolesnih, koliko su mladi prinuđeni da rade i ono što im je odurno, tipa rijalitije, da bi imali za hleb… Koliko vam je bilo važno da film, donekle, bude i ogledalo srpskog društva?

- Naravno. To su sve slojevi kojima priču produbljujete. Ne možete je svesti samo na jedan sloj, niti se možete praviti da ne živite u društvu u kom živite. Morate da nađete način da raslojite film i da nema jedan nivo. Bilo je neophodno pružiti nivoe koji se tiču kolektiva, i toga u kakvom društvu živimo. I to je važan deo filma. Umorio sam se malo od filmova koji se samo time bave - koliko je naše društvo grozno, kad samo kukamo a ništa ne preduzimamo. Nisam želeo da to bude prvi plan, ali nisam hteo ni od toga da bežim. Nisam hteo da se pravim da se ovde živi kao u Švedskoj. Pa ne, živimo u Srbiji. Ja Srbiju volim ali baš zato što je volim, moram da je kritikujem da bi bila bolja. Daleko od toga da je savršena, pogotovo kad dođete u situaciju da ste bespomoćni. Nešto što ovom društvu nikada neću oprostiti jeste činjenica da u trenutku kada se moj otac razboleo, ova država mu je, po mom mišljenju, oduzela dostojanstvo. Nisam mislio da će ga izlečiti. Jer ako čovek boluje od neizlečive bolesti, naravno da će umreti, i tu ne može niko da vam pomogne. Ali ovaj sistem je mom ocu oduzeo dostojanstvo, nije ga ispratio na način koji je zaslužio. I to je nešto s čim sam želeo da se razračunam u ovom filmu, jer smatram da je to nedopustivo na ljudskom nivou. Pogotovo ako je u pitanju čovek koji je svoj život proveo vredno, marljivo, koji je verovao u svoju državu i zajednicu a ta ista država ga je na kraju potpuno izneverila. To ovom sistemu neću oprostiti i bilo mi je važno da i o tome govorim u filmu.

Kad već govorimo o malignitetu srpskog društva, toliko je da od prošlog novembra imamo konstantne proteste koje podržavate. Ali, rezultat društveno-političke krize jeste i odlaganje Ili otkazivanje kulturnih manifestacija, naročito filmskih festivala. Kuda i kako dalje onda sa flilmom, posle Sarajeva, bar u Srbiji? I vidite li razrešenje ove mučne situacije?

- Dok god ne budemo znali u kakvom društvu želimo da živimo, da li možemo da živimo u iole prihvatljivom sistemu, dok ne budemo uspostavili najosnovnije poštovanje institucija, prava i sloboda pojedinca, dokle god budemo živeli u duboko korumpiranom, mafijaškom društvu koje je jedna uska, mala grupa ljudi zaposela kao da su ga nasledili od svog ćaće i s tim rade šta god hoće, a nas doživljavaju kao robove s kojima mogu da se ponašaju kako žele - ne znam šta će biti s mojim filmom. Ne znam ni gde će biti prikazan, jer pitanje da li će biti nekog normalnog festivala. Kad kažem normalnog, mislim na Fest za koji ne znam da li će uopšte biti održan, ili na Festival autorskog filma, i Slobodnu zonu. To su sve festivali koji imaju tradiciju, renome, ugled. Neki festivali, koji su takođe imali tradiciju i renome, upropašćeni su, srozani, privatizovani. Pa Festival u Vrnjačkoj Banji je privatizovao Željko Mitrović.

Ali, pokreće se zato sledeće nedelje Nacionalni festival filma i televizije na Zlatiboru…

- Da, pokreću ga isti oni ljudi koji na televiziji Pink govore kako FDU treba ukinuti jer ne služi ničemu. Simultano sa sukobima na ulicama ovde se odigrava jedan kulturni rat. Studentima, građanima ovog društva, čitavom narodu je prekipelo i ne mogu više da trpe teror. Ne znam kako će se sve ovo završiti. Zaista, nemam ideju…

https://www.youtube.com/watch?v=ZUIm-Uu8ezg