Sonja Ćirić: Srbija i Slovenija su dvojac koji je pocepao Jugoslaviju, ali Slovenci imaju budućnost, a mi ne, nama život ide unazad

Jedan neobičan telefonski razgovor na relaciji Srbija-Slovenija razotkriće mnoštvo tajni. Posle gotovo 30 godina pričaju nekada najbolji prijatelji Vojin Ikonić i Maja Bojanić. I taj telefonski razgovor između Vojina, koji se pre rata u SFRJ preselio u Sloveniju i radi kao dokumentarista u slovenačkoj vojsci, i Maje, književnice i novinarke jednog beogradskog nedeljnika, naći će se u vidu transkripta u rukama inspektora srpske, potom i slovenačke policije. Zašto? Pa, obe strane znaju da Maja istražuje strogo čuvanu tajnu, srpsko-slovenački projekat koji je uticao na izbijanje rata u Jugoslaviji i krvavi sukob među narodima.

Bio bi to siže novog romana književnice, prevoditeljke i novinarke i urednice nedeljnika "Vreme" Sonje Ćirić "Da li i kod tebe pljušti?", koji je objavila "Laguna". Posle naslova "Osam soba naše slobode", "Glasovi Žute sveske" ili "Neću da mislim na Prag" Sonja Ćirić objašnjava u razgovoru za Nova.rs zašto su strogo čuvane tajne zbog kojih je ovo tle, i nakon tri decenije, u ranama mogle da se otkriju jedino kroz telefonski razgovor dvoje nekdašnjih prijatelja Vojina Ikonića i Maje Bojanić kako je to "izmaštala" u novom romanu "Da li i kod tebe pljušti?":

- Zato što je istina nestala. Ljudi govore ono što im je u interesu, a ne ono što stvarno jeste - mislim da za to ne treba da navodim primere, dovoljno je da prebacite daljinski na bilo koji televizijski program sa nacionalnom frekvencijom. Istina, šta se desilo sa Jugoslavijom, kome i zašto je zapravo bilo lakše da izađe iz zajednice, a ne da makar proba da reši problem, nikad nije rečeno. O devedesetim možemo da saznamo samo na osnovu medija ili svedočenja - nema pouzdanih, dokumentovanih, objektivnih analiza. Svaka tadašnja republika priča o raspadu kako joj odgovara. Jedina zajednička tema u svim verzijama je velika netrpeljivost prema drugom. Kome je odgovaralo da je neguje, širi i razvije, neće se saznati. Možda sam naivna, ali mislim da bi ta istina znatno poboljšala aktuelne međususedske odnose.

Roman "Da li i kod tebe pljušti?" je priča o svima nama čiji su životi zauvek promenjeni raspadom Jugoslavije, zapisao je Filip Švarm. Koliko se vaš život promenio, koliko ste vi ta Maja Bojanić, novinarka nezavisnog nedeljnika, koja je, zarad pokušaja da sazna istinu o raspadu SFRJ kroz feljton i knjigu, doživela štošta pa i bivala prisluškivana, hakovana...?

- Maja, jedna od dvoje likova romana, traga za istinom zbog novinarskog zadatka, ali i zbog sebe zato što uviđa da je jedna od mnogih koji su se u vreme raspada Jugoslavije ponašali kao da se oko njih ništa ne dešava. A dešavao se rat. To istraživanje je za nju neka vrsta iskupljenja za pasivnost. Jedina briga koju je ona imala zbog, na primer Slovenačkog rata, bila je - da li će moći u Rovinj na more. Vojin, s kojim razgovara o tome, kaže joj da su oni tad bili na maturi i da ništa nisu mogli da urade. I to je, recimo, tačno. Ali, ovde se pre svega, radi o svesti, o tome da treba biti svestan šta se oko tebe dešava. Maja i Vojin su odrasli u jugoslovenstvu i zajedništvu i nestanak takve udobnosti i sigurnosti je šok koji je lakše potisnuti nego prihvatiti. Međutim, mislim da je osećaj da si nekad živeo u velikoj i uvažavanoj državi - a da više ona ne postoji - i to samo zato što je neko odlučio da nam je neprijatelj svako ko nije iz našeg mesta ili misli drugačije, nemoguće ukloniti. Pisanje knjige o tome može da bude super terapija.

Da li se zaista svi oni koji nisu obavili na vreme te telefonske razgovore, a trebalo je, moraju pravdati pred sobom i svojom decom, kako je to primetio Švarm?

- Da. Naravno pod uslovom da imaju imalo savesti, odgovornosti i iskrene potrebe da deca ne žive u netrpeljivosti, podelama i mržnji kao što mi živimo.

"Roman je fikcija, pisac je gospodar sudbina svojih likova ko god da su i šta god da im se dešavalo u životu. Mogu da napišem da je Tito bio Marsovac…", govori Maja Bojanić. Ali, kako to da sve u ovom romanu, čak i za one koji nisu rođeni u doba bivše Jugoslavije, deluje tako stvarno i istinito…

- Moguće zato što, osim tajnog projekta koji je Maja otkrila, sve ostalo se zaista desilo ili meni ili svima koje znam, a i još uvek nam se dešava. Ja ne umem da pišem o nečem što ne znam. Mislim da je život krcat temama i da nema potrebe pisati o nepostojećim iskustvima. Takođe, činjenica da živimo u vreme direktnih prenosa od aktuelnih ratova i sukoba do nečijeg venčanja, dakle u vreme dostupnosti svakog i svačijeg života na planeti i to u momentu dok se dešava, obesmišljava svako izmišljanje nečeg čega nema.

Kad je umro Josip Broz neko je kraj njegovog odra u Skupštini prošaputao: "Tito je umro, sutra će rat". Junakinja Maja priznaje da je tad počela da se trese od straha. No, da li se tad zaista moglo naslutiti da je ta rečenica bolno tačna?

- Ne. Jugosloveni nisu imali iskustvo razdvajanja a još manje iskustvo rata, i nisu mogli da naslute šta ih čeka. Dok je rat bio u fazi pripreme, sećam se da je u mom krugu postojala nekakva bojazan od mogućih neprilika i manjih nepovoljnosti, ali bi sve to lako odagnalo naše uverenje da će oni koji vode državu rešiti tu stvar i da ćemo i dalje nastaviti da živimo lepo i srećno. Bila je to zabluda, ali mi to tada nismo umeli ili nismo želeli da znamo. Da li smo iz toga izvukli naravoučenije? Mislim da jesmo, ali, barem u mom slučaju, nedovoljno. Naime, i danas se iznova čudim kako je moguće da neko ko je u poziciji da upravlja državom i utiče na tuđe živote - i državu i ljude vodi u propast, u razdor i izolovanost - ako mu je nedvosmisleno ponuđena suprotna mogućnost. Da li on sam veruje u to što propagira?

Jugoslavija je od početka bila veštačka tvorevina… Slovenija nikad nije mentalno pripadala Jugoslaviji… Rata možda ne bi bilo da Slovenci nisu bili sebični, da sve neslovence, poput niže vrste, ne zovu - Bosanci… Da li u Sloveniji sme da se kaže da ti je žao Jugoslavije, ili u Srbiji, neke su od misli koje provejavaju u telefonskom razgovoru nekadašnjih drugova. Koliko one i danas stoje?

- Imam bliske rođake u Ljubljani, ali ne umem mirne duše da odgovorim na ovo pitanje. O Jugoslaviji pričaju kao o mnogo lepoj uspomeni. Oni žive u sadašnjosti. Nije im onako kako bi hteli da jeste, ali očekuju da će biti. Plus, oni su Evropa, ugledaju se na Evropu i gledaju u njenom pravcu. Oni imaju budućnost. Mi - nemamo. Nama život ide unazad. I zato je razumljivo što nam sve više i više pada na pamet Jugoslavija kad su se poštovali i zakoni i ljudi.

Za projekat rušenja Jugoslavije kriv je onaj kome je pao na pamet, ko ga nije zaustavio kad je rat bio na vidiku, a ne onaj ko ga je realizovao… Taj neko, ili više njih kriv je za rušenje Jugoslavije, čitamo, kao i da je sve počelo od predsedništva republika SFRJ čiji su članovi došli do zaključka da bi sve trebalo da se desi spontano, da ispadne kao narodna volja… Ko je taj, ili oni? I jesu li Srbija i Slovenija - dvojac koji je pocepao Jugoslaviju?

- Oni koji bi trebalo da odgovore na to pitanje, ćute, što je razumljivo, jer - zašto bi preuzimali odgovornost. Mada bi svako od nas, čim malo začačka po toj temi, mogao da, kao i Maja, dođe do tog dvojca.

Zapanjena koliko je lako uticati na javno mnjenje junakinja priča o ulozi medija u pripremi rata, posebno navodeći "Večernje novosti", "Politiku" i RTS kao glasnogovornike a i ostale, sem nekoliko nezavisnih, koji su "pristali da huškaju". Kako smo došli do toga da neko oseća, misli, radi kako se u medijima piše pa bi možda onda i "potegao nož na prvog Hrvata"?

- Bojim se da to nije zbog onoga kako i šta se objavljuje u medijima, već zbog onoga šta političari i slični autoriteti poručuju putem medija. Ne kažem da u svemu ovom mediji imaju manju ulogu, naprotiv, jer oni su ti koji pristaju i biraju šta će da prenesu javnosti i na koji način, šta da istaknu iz poruke koju objavljuju, kojim tonom i kako, ali zato kažem da sve to, ipak, polazi od političara. Oni su ti koji su u medijima videli sredstvo za menjanje svesti naroda. Sadašnjoj vlasti je mnogo lakše da šire propagandu od one koja je rušila Jugoslaviju, zato što je došla na već dobro pripremljeno tlo: mediji ovog veka su samo nastavili da rade ono što su sprovodili tokom poslednje dve decenije prošlog veka. Bilo je potrebno samo da sve to zaoštre i da direktnije i otvorenije pucaju.

"Da li će nam zbog tvoje knjige život biti bolji, da li će krivci biti kažnjeni, da li ćemo se kao narod promeniti, naučiti da živimo u ljubavi i slozi"? Odgovarajući na ova pitanja koje je postavio Maji Vojin konstatuje da - nećemo. A koji je vaš sud?

- Vojin pita Maju čemu služi istina? Da li će vratiti poginule, podići srušene gradove, izbrisati mržnju? Ja se potpuno slažem s njim da neće. Pa ipak, ne mogu da na osnovu toga zaključim da je znati istinu nepotrebno. Ubeđena sam da, kad znaš istinu, onda nemaš potrebe da pretpostavljaš šta se desilo pa ni da pretpostavku smatraš istinom, onda ne sumnjaš, i što je možda najvažnije - ne izmišljaš šta se desilo i tu izmišljotinu ne plasiraš kao istinu.

Svi misle - ako si novinar - onda si svemoćan, jedna je od rečenica koja se čuje u romanu. Kao neko ko je već dugo u novinarstvu mislite li da taj iskaz, danas, još uvek važi?

- Kaže se da su novinari sedma sila, dakle da imaju moć. Ne bih mogla da kažem da nemaju, jer tu i tamo se nakon njihovih tekstova popravi neki krov, nešto neprimereno se ukloni, ukloni se neka divlja deponija ili se ostvari neka promena poput pomenutih, i takođe ne bih mogla da kažem da takvih rezultata ima malo. Ali, na drugom tasu je sve ono što je nemoguće ostvariti a na šta novinari upozoravaju ili obelodanjuju. Na primer, nema medija koji nije pisao i svakodnevno ne piše o kršenjima zakona, o ličnom interesu koji poništava opšti, o stranačkoj pripadnosti kao glavnom kriterijumu za napredovanje i sve ostalo što vam padne na pamet: od mesta u vrtiću do sahrane u Aleji zaslužnih građana, o neopisivo zloupotrebljenoj raspodeli državnog budžeta, o vladavini strahom i ucenom, o stvaranju neprijatelja kojih nema, i da ne nabrajam više. Da li se posle svih tih silnih reči o ovim temama nešto promenilo ili makar poboljšalo? Nije. Prvo, zato što se pobrojanim temama bavi izuzetno mali broj medija a vlast se pobrinula da dopru do izuzetno malog broja ljudi. A drugo, zato što vlast sve što joj ne odgovara svrsta u nepatriotski čin, i zato što vlasti ne smeta ni to što se ne poštuju zakoni, i ni to što nema demokratije i slobode.

S obzirom da ste, pre svega novinar, pa tek onda pisac i prevodilac sa slovenačkog, i pratite kulturu u nezavisnom mediju, nedeljniku "Vreme" koliko je to danas, u ovom društvu, okrenutom svemu samo ne kulturi, nezahvalna pozicija?

- Šta reći - što bi rekli klinci. Jeste, vrlo je nezahvalno u ovom društvu pisati o kulturi kad mu je kultura nebitna. I to, nažalost, nema veze sa ovom vlašću. S njom ima veze to što ni ne pokušava da bude drugačije, što na konkursima pobeđuju samo podobni, i što uvažava kulturu samo zbog svojih poena pa je tako premijer u svom ekspozeu obećao da će za tri i po godine uraditi sve ono što je ikad planirano da će biti urađeno. Pitam se da li ministar kulture Selaković zaista veruje da će do Ekspa biti završeno šest muzeja u Beogradu a njihova gradnja i rekonstrukcija nije ni počela? Da li se još iko seća kad je najavljen početak rekonstrukcije pozorišta "Boško Buha"?
Nažalost, u Srbiji danas nije nezahvalno biti samo novinar kulture, već i bilo koje druge oblasti. Ne mogu da zamislim kako je kolegama koji su sad pratili lokalne izbore, pa su im posetioci mitinga SNS-a po Srbiji listom govorili da su došli da podrže Aleksandra Vučića, nema veze što se nije kandidovao, jer - on je predsednik. U tom kontekstu, biti novinar kulture je još uvek najbolji izbor.

Bonus video: Jelena Lengold