Slobodan Tišma: Niko ne sme da pipne Duška Kovačevića i šopadžiju Đokovića (1)

Kultura 29. jul 202220:39 > 30. jul 2022 21:4435 komentara
Podeli:
Slobodan Tisma
Slobodan Tišma Foto:Vladislav Mitić

Duško Kovačević se svojim komedijama dodvoravao određenom mentalitetu, razobličavao je naše mane ali još više ih uzdizao, davao im ljudsku crtu, ljudski lik, kao dobar smo mi narod, duhovit, veseo, društvo opasnih zajebanata. Što ne napiše komediju gde bi glavni likovi bili Karadžić i Mladić, pita se pisac Slobodan Tišma u velikom intervjuu za Nova.rs.

Kultna figura srpske književne i muzičke scene, Slobodan Tišma, ima novu knjigu, romansiranu autobiografiju „Život pesnika – political nigredo“, u izdanju novosadske izdavačke kuće Nojzac. U pitanju je brutalno iskreni odnos prema sebi i životu, ali i prema drugima, pa kako ko prođe. „Pisati autobiografiju ili dnevnik je vrhunac oholosti, sam vrh individualnog ludila“, piše na početku knjige ovaj novosadski pisac i nekadašnji muzičar i pevač grupa La Strada i Luna. Za sve njegove poklonike ova knjiga će biti prava poslastica, a za one koji će ga čitati prvi put ulazak u jedan neobičan svet čoveka koji je svesno odabrao marginu na kojoj živi. „Život pesnika“ je inače prvi deo trilogije Astal tiš riba friš.

Foto: Promo

“Život pesnika” uglavnom deluje kao autobiografija, a onda iskoče stvari koje pomalo poremete tok, kao slučaj na ivici Etne, ili Miroslav Mandić koji vam daje koverte sa novcem za put i živi sa tri žene… Neki neverovatni detalji. 

- “Život pesnika” je neka vrsta autofikcije, dakle, mešaju se stvarnosno, tj. iskustveno i fiktivno. Pre bih to nazvao autografijom, nego autobiografijom, radi se o ostavljanju traga, krvavog traga. Ta epizoda sa Rizlingom je izmišljotina. Naravno, Rizling je Jovica Aćin, stvarni lik, ali stavljen je u fiktivni kontekst, situacija je izmišljena. Ovo sa Miroslavom Mandićem je pak živa istina.

U knjizi otvoreno pričate o svom snobizmu u mladosti, osećanju plemstva zbog svog ukusa i stila. To retko ko radi, ljudi obično vole da sebe predstave suprotno od toga. Kao da ste hteli ovom knjigom da budete radikalno iskreni, bez pardona prema sebi i drugima?

- U mladosti sam bio ohol, prezirao sam puk. Ili komuniste, ne bih se učlanio u Partiju za živu glavu. Za mene su oni bili teške prostačine. Iako za ove današnje vlastodršce, bili su gospoda. Ja sam bio esteta, umetnost je bila moj svet, pre svega poezija i muzika. Ali kasnije se to promenilo, što sam bivao stariji, bio sam sve skromniji. Bio sam svestan svoje ljudske mizerije, svog kukavičluka, intelektualne i moralne uniženosti. I o tome sam i pisao, nije bilo opravdano da se uznosim.

Slobodan Tišma, pisac, intervju
Slobodan Tišma Foto: Nenad Mihajlović/Nova.rs

Pominjete nekoliko puta u knjizi, da su vas u mladosti neki ljudi doživljavali kao Austrougara i Mađarona … Da li je to deo one priče koja se provlači kroz knjigu da ste anacionalni ateista, a opet da ste uvek težili Zapadu?

- Pa teško je to reći, ja sam uvek bio vrlo nestabilan, okretao sam se čas na jednu, čas na drugu stranu, bio sam vrdalama, to je bio moj princip, nikada se nikom ne obećati. Za mene je mnogo bitnija transverzala sever-jug. To znači nemačka kultura, Alpi i Mediteran, pre svega Mediteran, koji je moj zavičaj. Naravno, Evropa je uvek bila moj svet, pre svega preko umetnosti, preko književnosti i muzike. Već kao dečak obožavao sam baroknu muziku. Nemački jezik sam počeo da učim kada mi je bilo pet godina, kod čuvene tante Jelke Hadži, u ulici Matice srpske. Moji preci su dugo živeli u Austrougarskoj, još sredinom osamnaestog veka, iz Dalmacije su se doselili u Vojvodinu.

Ovo moje opredeljenje je i otklon prema narodnjaštvu i nacionalizmu koji sam uvek prezirao. Naravno, iza svega je uvek stajao taj grozni patrijarhat, svet muškaraca, ali i njihovih žena, koji je i stvorio nacije, a nacije ne postoje bez rata, ako ne ratuju, jednostavno, nema ih. Vojvodina je uvek bila podeljena na one koji su gledali prema Srbiji i one koji su gledali prema Evropi. Moji preci nisu osećali Austrougarsku kao “tamnicu naroda”, bili su zadovoljni životom u njoj. Čitajte romane Jozefa Rota pa ćete videti da Austrugarska nije bila baš takva kakvom žele da je predstave današnje srpske patriote.

Zanimljivo je koliko ste otvoreni u tome i da priznate da ste potpuno zavisili od roditelja do 30-ih godina svog života. Ne samo finansijski, već u svakom drugom smislu. Da li vam se sada čini da je to bila jedna od negativnih strana socijalističke Jugoslavije, da su bili normalni takvi odnosi i da se studira unedogled? Vi ste sebe predstavili kao neku vrstu parazita.

- Jeste, bio sam parazit, ali ja sam bio predodređen za umetnost. Jedan moj rođak koji me je smatrao propalicom zato što nisam hteo da se zaposlim, što sam živeo na grbači roditelja, kada sam dobio Ninovu nagradu, rekao mi je: Izvini, bio si u pravu. A danas, deca i sa četrdeset i više godina žive sa roditeljima, jer nemaju drugog rešenja, država im ne pruža ništa, ucenjuju ih partijskom knjižicom. Otac me je zvao Oblomov, po poznatom liku iz romana Gončarova. Bio sam nemotivisan, patio sam od melanholije, od splina, ali da sam hteo da radim, da se zaposlim, u Jugoslaviji nije bilo problema. Jugoslavija je bila u svakom pogledu bolja i socijalno tolerantnija država. Danas se studiranje plaća, pa studiraj u nedogled.

Slobodan Tišma iz vremena grupe Luna Foto: Predrag Popović

Napisali ste da više nemate kontakt sa Slavkom Bogdanovićem i Miroslavom Mandićem, nekadašnjim bliskim prijateljima. Kako se to desilo?

- Pa jednostavno se potrošilo. Nismo se posvađali. Samo smo se udaljili, ali ljubav je ostala. I danas mi se volimo kao braća. Imali smo herojsku mladost, nezaboravnu, i to se ne može izbrisati. O tome svedoči naša umetnost.

Duško Kovačević, kojem ste posvetili jedan segment knjige, nije baš sjajno prošao kod vas. Nije vam nikad odgovarao njegov senzibilitet i humor ili vam se jednostavno tada u mladosti nije dopao? Kao da je u Srbiji tabu dirati Kovačevića? Vi ste retki u tome.

- Jeste, niko ne sme da ga pipne. Zašto? On je nacionalna veličina, kao onaj šopadžija Đoković. On je najviše citirani srpski pisac za skupštinskom govornicom, što samo po sebi dovoljno govori. Blago njemu! Svojim komedijama se dodvoravao određenom mentalitetu, razobličavao je naše mane ali još više ih uzdizao, davao im ljudsku crtu, ljudski lik, kao dobar smo mi narod, duhovit, veseo, društvo opasnih zajebanata. Što ne napiše komediju gde bi glavni likovi bili Karadžić i Mladić?

Sve to što je on pisao su “naša srpska posla” koja mene baš i ne zanimaju. Poznato je da je njega oblikovao Mihiz, da ga nije sreo, ništa ne bi bilo od njegove umetnosti. Po meni Aca Popović je neuporedivo veći komediograf. Zašto? Zato što u njegovim komadima ima poezije, čega kod Kovačevića nema. Već sama činjenica da je akademik dovoljno govori o njemu. A i spasi nas bože od dece poznatih. Degute.

Slobodan Tišma, pisac, intervju
Slobodan Tišma Foto: Nenad Mihajlović/Nova.rs

Urnebesne su scene u knjizi kako vas ljudi često mešaju sa Aleksandrom Tišmom. Kakav odnos imate prema njemu i njegovoj književnosti?

- Najsmešnija je ona scena sa gospodinom Milanom Rakovcem, starim istarskim piscem, kada smo pričali skoro jedan sat i on je bio od početka ubeđen da sam ja Aleksandar Tišma, meni je to odmah bilo jasno ali nisam hteo da ga razuveravam. Međutim on je zabrazdio, doveo me je u situaciju da sam morao da otkrijem lični identitet. Rekao mi je: Kada smo razgovarali pre desetak godina, izgledali ste mi mnogo starije. E, tu sam pukao. Tišma je bio stariji od mene dvadeset dve godine. Bio je dosta dobronameran, čak mi je objavio prve pesme u Letopisu Matice srpske, gde je radio kao urednik.

Da je bio živ kada sam dobio Ninovu nagradu, nisam siguran kako bi gledao na to, možda mu ne bi prijalo, kao što mnogima u Novom Sadu nije prijalo, pouzdano znam to. Inače, mi kao pisci smo potpuno različiti, iako je smešno da se poredim, on je realista, a ja sam tekstualista. Povezuje nas Novi Sad kao nekakva scenografija, iako moj Novi Sad se zove Urvidek, grad koji je potonuo na kulisama večne večeri. Pročitao sam samo dva Tišmina romana, prvi, “Za crnom devojkom” i “Sečaj se večkret na Vali”. Oba su mi se izuzetno dopala, vrhunska proza. Ovom prilikom dajem svima na znanje da nismo ni u kakvim rodbinskim odnosima.

Rekao sam nedavno Srđanu Valjareviću da vam je sjajna ova poslednja knjiga, momentalno je reagovao da mora da je nabavi. Kako vam “leži” Valjarević?

- Roman “Komo” je verovatno najbolji domaći roman koji je napisan u 21. veku. Apsolutno je trebalo da dobije Ninovu nagradu. Valjarević je za mene naš najbolji pisac, bolji i od Basare i od Albaharija. On ima vrlo redak senzibilitet, ima otklon u pisanju, suptilnu distancu, nešto kao Robert Valzer. Ume da izbegava direktan govor, da sakrije temu, što je odlika vrhunskih majstora. Inače spaja nas i prijateljstvo sa velikim magom Miroslavom Mandićem koji je u svojoj ediciji Ruža lutanja objavio naše prve zbirke pesama, “Džo Frejzer i 49 pesama” i “Marinizme”.

Nastavak: Slobodan Tišma za Nova.rs: Sramota ako je to Evropska prestonica kulture (2)

Bonus video: Jergović o Jugoslaviji

Komentari

Vaš komentar