Srđan Valjarević: Odjebi ono što je u prvom planu, nego kopaj

Srđan Valjarević (Beograd, 1967) je uvek zanimljiv i aktuelan, makar ništa ne pisao. To je retka privilegija, ali to je u njegovom slučaju jednostavno tako. Za razgovor s njim nije potreban povod, ali Srđan ga je ipak čekao. Upravo mu je izašla knjiga priča “Fric i Dobrila” (Laguna), zbirka kolumni koje redovno piše za “Nedeljnik”.Valjarević je u dobroj formi iako je prošle godine u ovo vreme imao koronu, a posledice su ostale, sada ima insomniju. Međutim, pisca “Džoa Frejzera”, “Koma”, “Zimskog dnevnika” i drugih kultnih dela, dugačke jutarnje šetnje održavaju u dobrom raspoloženju, snaga mu se vraća i veruje da će uskoro sve doći na svoje mesto.Priče “Fric i Dobrila” su kao neki teatar apsurda, likovi koji pričaju o naizgled apsurdnim stvarima. Kao Beket i Jonesko?- Pisanje za novine je ipak drugačije, moraš da objavljuješ svake nedelje, i onda kako se pustiš u prvom tekstu to te vuče već u sledeći. Neke stvari koje sam imao u početku ostale su i dalje, ali se u hodu menjaju. Svašta utiče, Beket, Ludvig Vitgenštajn i Čarli Čaplin, sveta trojka, i sve što sam upijao tokom života, što mi je važno. A ova trojica su mi verovatno među najvažnijim ličnostima u životu. I moram da postavim nekako te likove u pričama koji izgovaraju ono što želim da napišem.

Kakve su reakcije ljudi na “Frica i Dobrilu”?- Najlepše reakcije sam dobijao od ljudi koji mi šalju crteže kako oni zamišljaju stan Frica i Dobrile. To mi je fenomenalno. Shvatiš da svako zamišlja na svoj način njihov stan ili sobu… Ali najlepše od svega je kako je glumica Vladica Milosavljević nacrtala stan i to mi poslala, bukvalno je pogodila kako izgleda njihov stan u mojoj glavi. Jer kad pišeš, ovaj ulazi u sobu, ovaj izlazi iz sobe, nekakav stan imaš u glavi. Ja sam zamišljao stan jednog mog prijatelja sa Konjarnika kombinovano sa stanom u kojem su živeli moji roditelji. Vladica Milosavljević je pogodila sve, možda samo jedna vrata nisu tamo gde sam zamišljao.I novi roman treba da ti izađe uskoro, dugo ga najavljuješ. Šta se dešava sa tim? Neki kažu da imaš tremu nakon “Koma”, da nećeš uspeti da napišeš opet nešto tako dobro.- To će biti tokom sledeće godine. Imao sam baš dugu pauzu. Nisam dugo pisao iz nekih privatnih razloga. Nemam tu vrstu pritiska sa strane. Ali imam uvek pritisak koji čovek sam sebi pravi. Pogotovo kad znaš šta hoćeš da uradiš. I onda kako se približavaš cilju i cilj se približava tebi, tako pravim sebi nepotreban pritisak. Navikneš se i na to. Tako da tremu zaista nemam, ali imam tu potrebu da ja sa tim budem potpuno zadovoljan.Pravio sam priču skoro o tome kako si uvek aktuelan, čak i kad te dugo nema. Miljenko Jergović te tada ishvalio, kritičar Vlada Arsenić takođe… Koliko ti takve stvari znače ili si jednostavno miran i znaš gde pripadaš bez spoljnih uticaja?- To uvek prija. Pogotovo od ljudi prema kojima imam puno poštovanja. To su ljudi čiji rad pratim, volim i poštujem. Naravno da prija. Bilo bi zaista foliranje reći da me ne zanima. Sa druge strane, ima ljudi čije me mišljenje ne interesuje, mišljenje o bilo čemu, a ne samo o onome što ja radim. Čak i kad te pljune neko koga ne poštuješ, to je, druže, blagoslov.Kao što sad ovi iz vlasti napadaju Gorana Markovića?- Tako je. To čovek treba da shvati kao blagoslov. Šta bi on radio da ga neko od tih ljudi obožava?Kad pomislim na Beograd, uvek su mi u glavi slike iz romana “Kad su cvetale tikve”, ali i iz mnogih tvojih knjiga. Pogotovo “Džo Frejzer i 49 pesama” i “Ljudi za stolom” imaju taj duh. Koliko se promenio Beograd od trenutka kada si počeo da pišeš pre tridesetak godina?

- Beograd se puno promenio, kao što se sve mnogo promenilo. I koliko god ti danas nešto smetalo, za pet dana ćeš se na to navići. Mogu da se setim mojih roditelja koji su bili užasno besni na “Beograđanku”. Kao, čemu ta zgradurina u centru grada? Isto kao što mi kukamo danas. Ali taj bes traje par meseci. Pošto puno hodam i gledam oko sebe, promenio sam rute, i gledam… Navikneš se. Juče sam bio u Beogradu na vodi, da vidim da li ću moći na to da se naviknem. Ne verujem, odvratan je. Nemam razloga da idem više tamo. Ali neki će ljudi živeti tamo.Kad šetaš po gradu, koje su tvoje rute, gde voliš da ideš?- Pre preležane korone, omiljena ruta mi je bila od mog ulaza do Zemuna, do “Šarana”, to je tačno 10 kilometara. Preko Brankovog mosta, pa pored Dunava. To traje dva sata. To je čitav jedan film koji mi se odvija u glavi za to vreme. Tamo na Gardošu ima jedna kafanica, i konobar Neša, sad se već poznajemo, popričamo malo, on je bivši golman, tako da imamo teme. A druga ruta, posle korone, mi je donji Dorćol, Dunav, a onda se popnem do Kalemegdana, stepenicama pored Svete Petke, pa do Pobednika, i polako se vratim kući.Da li ti se dešava da u tim šetnjama prvi put vidiš neke zgrade, ulice, mesta…?- Naravno, ali može da se desi da sam već bio, ali davno, pa zaboravio. Evo recimo pre neki na Kalemegdanu, taj Vojni muzej gore, mislim da je to nekad bio zatvor, ta zgrada je predivna. Kalemegdan je jedna od retkih stvari koja se održava odlično, i treba pohvaliti onoga ko brine o tome. Čak sam upoznao neke mlade ljude koji održavaju te biljke, na Kalemegdanu. Kalemegdan i groblja su najlepša mesta za šetnju i dalje. Novo groblje, Centralno groblje ili već bilo koje…Prolazim često tvojim krajem na Konjarniku gde si odrastao, raskrsnica Ustaničke i Vojislava Ilića. Šta ti pada na pamet danas kada se setiš detinjstva?- Mi smo se tamo doselili ‘73, a pre toga smo bili u Siminoj. I sećam se da je moja sestra koja je bila pet godina starija od mene bila očajna, naravno. A meni je bilo fenomenalno. Imao sam 6-7 godina, bilo je prostora za fudbal koliko hoćeš. I dan-danas imam prijatelje tamo i viđamo se. Meni je ta priča sa Konjarnikom zaokružena, jer taj moj prozor u stanu gde smo živeli je bukvalno imao najbolji pogled na raskrsnicu, tu je bila moja soba. Međutim, moja majka je poginula na toj raskrsnici. I nemam problem da odem tamo, ali se zatvorio taj krug. Nekako mi je ceo život bila ta raskrsnica. Ali puno lepih stvari me vezuje za nju. Sećam se da je tu bio kiosk “Musketar”. I tu smo dolazili, sedeli i pili pivo sredinom 90-ih. Jedne večeri, sećam se, bili smo dobro raspoloženi, ali nam se smučio inventar tog kioska. I onda smo se spakovali u dva automobila, posle ponoći, i otišli na Adu. Pokupili smo stolice, stolove i suncobrane iz nekog kafića koji je bio zatvoren. I onda smo renovirali naš kiosk, sve smo ulepšali novim stvarima, nameštajem. I vlasnica tog kioska kad je došla ujutru je bila zahvalna, ali prilično zbunjena.Nisi sklon društvenim mrežama, nimalo te nije dotakla ta nova moda u komunikaciji.- Nije me ni pipnulo. Inače mislim da imam više informacija nego što meni treba, a sa ovim bih poludeo skroz. Problem je što te to navlači na reakciju, a ne na akciju. Reakcionizam je veliki problem i ovde u Srbiji, ali i inače. Na sve se reaguje, a ništa da preduzmeš. Mislim politički, ali to je isto važno za lični život. Ceo dan provodiš u reakciji, na ovo, na ono… A šta ti u stvari radiš za sebe. Ali da ne generalizujemo, ima ljudi koji to dobro hendluju. Ne mogu da kažem da je to loše samo po sebi, jer ništa nije loše, mi smo loši, a ne društvene mreže. Moram da ti ispričam nešto što mi je bilo smešno. Pre dve godine igrao sam svoju oproštajnu fudbalsku utakmicu. I onda smo se slikali, a jedan moj prijatelj je sa telefona postavljao te fotografije na Fejsbuk. I onda su se javljali ljudi iz kraja koji to prate, i on mi to pokaže, i ja vidim ime drugara kojeg znam i pogledam njegovu profilnu fotografiju kako drži u krilu nekog predivnog psa. A on u životu nije imao psa. I ja uzmem i okrenem ga: „Šta ti znači ovo glupiranje sa psom?“. Kaže on: „To mi je profil, Srki, da vide ribe da imam psa.“ On nema nerava, burazeru, da ima automobil, a kamoli psa.

Ekologija je konačno postala tema i u Srbiji. Da li to znači da smo napredovali kao nacija, da nam nije sve samo suva politika?- Čini mi se da opet preskačemo ono glavno. Ovo je jedna užasno konzervativna sredina koja je teško obolela od nacionalizma. Jedna od glavnih ličnosti ovih protesta je osoba koja se pre dvadesetak godina predstavljala kao veliki protivnik Semjuela Beketa. To je valjda bio neki angažman. Sad je drugi, ekološki. Ja u to ne verujem. To je taj nacionalistički i konzervativni užas iz pozorišnih bifea i književnih kafana. Nemam ništa protiv tih ekoloških stvari, i sigurno da to i ima smisla i nešto će se verovatno i rešiti… Ali šta onda? To nije glavni problem. To je kao kad imaš alkoholičara koji je otišao da se leči od zavisnosti od interneta. A kad mu pomeneš alkoholizam, e to, jbg… Ne diraj me. Kao narkoman koji je prešao na električne cigarete. Ovde uopšte ne postoji svest da smo mi 90-ih potpuno poraženi. I taj poraz nije priznat. Nije prihvaćen. Ovi koji su sve to prouzrokovali, vratili su se na vlast. A jako je česta pojava da ljudi govore kako im je dosta tih tema iz 90-ih. Ok, druže, ako ti je dosta tih priča, evo ti ga onda Beograd na vodi i soliteri na Kalemegdanu.Misliš li da je realno da će to da se desi, da će ljudi tek tako da se suočavaju sa zločinima?- U redu, onda neka ti ljudi zaobilaze “Srebrenice” i granatiranje Sarajeva i neka i dalje kukaju i ne daju svoje potoke, a na vlasti će da bude Vučić.Koliko će Aleksandar Vučić još da vlada, on je relativno mlad čovek, može još jako dugo?- Jednu stvar ne mogu da shvatim za koju sadašnji predsednik više nije ni bitan. Konstatno vidiš, troje ljudi sede negde i pričaju, jedan je član jedne inicijative, drugi je član druge inicijative, treći neke skupštine. I stalno pričaju o tome kako bi morali da se ujedine. I kad si me već pitao za Beketa, to ti je kao Beket u politici, kao Godo. Stalno sediš, i pričaš moramo da se ujedinimo. A što se ne ujedinite? Kako da srušiš jednu dobro organizovanu političku stranku bez jedne isto tako dobro organizovane političke stranke? Meni to nije jasno. Gledaj ovu vlast, oni toliko imaju afera, krađa, već učinjenih užasa, toliko lažu i gluposti pričaju, da je to nenormalno. Treba jedna dobro organizovana stranka koja će da ih gurne u provaliju.Putovao si negde poslednjih godina?- Na Korčulu sad idem redovno. Tamo sam pre tri godine otišao prvi put posle 29 godina i to je nešto što mi je najviše prijalo u poslednjem periodu. Tamo sam kod rođaka provodio vreme u mladosti, detinjstvu. To me je sad renoviralo totalno. Kada sam prvi put otišao, naravno da sam imao u glavi kakve će da budu reakcije ljudi koje poznajem, i onih koje ne poznajem. Međutim, sve je bilo fenomenalno. Čim sam došao na ostrvo, otišao sam da vidim šta radi moj drugar Siniša, s kojim sam bio u kontaktu, ali ipak poslednjih godina slabije. Zakucam na njegova vrata i otvori njegova majka. I ja joj kažem: “Teta Mare, ja sam Srđan, nismo se videli 29 godina”. I ona kaže: “Ajme, ajde brzo ulazi unutra da jedeš punjene paprike”. Pošto je ona mene redovno kao klinca jurila da jedem. Posle sretnem Ljubu Tulića, koji je isti Mišo Kovač, sve sa brkovima i crnom kosom, samo je sad u negativu, bela kosa i brkovi. I ja mu priđem. “Ljubo, ja sam Srđan, ne znam da li me sećaš”, a on će: “Ajme, nisi mi nikad vratio sidro.” To je odlično u tim manjim mestima, odmah se sve nastavlja tamo gde ste stali. Preskoče se prazne priče. Trebalo mi je bukvalno pet minuta da se osećam kao kod kuće.

Šta čitaš u poslednje vreme?- Teško čitam sad prozu, ali sam pre neki dan uzeo prvi put kod nas objavljenu knjigu Čarlsa Dikensa “Sumorna kuća”. O toj knjizi sam čitao, pominjala se u literaturi, ali nisam čitao Dikensa. To je možda najlepših par uvodnih strana koje sam u životu pročitao. Sad sam u to zagnjurio, to mi je odlično.Da li si optimista? Da li si neko ko kaže, ma biće dobro, ili gledaš na stvari kao da je sve bezveze i sve propada?- Biće sve isto, ali biće dobro. Ne menja se to baš puno. Koliko god promena bude, uvek je isto. Hiljadama godina je isto. Da citiram Ludviga Vintgeštajna: “Moj život nema nikakve veze sa istorijom.” Moj svet je moj svet. Ja ga pravim. Životna iskustva su usputna, ti ih čuješ od dede, od ovog, od onog, pisca nekog, ali to je usputno. Ali ti imaš potrebu da ti vidiš ovaj svet, da ga ti prosudiš. To je ta potreba u nama. Ovo volim, ovo ne volim. Je l’ tako?Odrastao si u neskladu, između problematičnog društva u mladosti, loših ocena, fudbala i nekog svog paralelnog sveta koji te je vodio ka umetnosti. Zato si između ostalog retka pojava u našoj kulturi.- Ja sam sasvim slučajno ušao u Kinoteku sa 16-17 godina, po nagovoru sestre, kao “idi probaj”. Sećam se prvog filma koji sam gledao u Kinoteci. To je bio film “Čudotvorka” Artura Pena. To je film o Helen Keler. Druže, ja nisam imao pojma da takvi filmovi uopšte postoje. A sledeći je bio “Divlja reka” sa Montgomeri Kliftom, Elija Kazan je režirao. Kasnije sam ih gledao na stotine, svaki dan sam išao u Kinoteku dve-tri godine. To me je kupilo sto posto, tako sam ušao u umetnost. Posle toga sam počeo da čitam knjige i da slušam muziku. Ali zahvaljujući Kinoteci ja sam stekao uvid u istoriju filmske umetnosti. Dziga Vertov, Žan Vigo, Fric Lang, Ejzenštajn, Hičkok, Čarli Čaplin, Godar… To su bili genijalni autori, velika umetnost. Na žalost, to više nema važnost, sve se menja.Kultura je bila jako važna u 20. veku, danas više nije. Sad masovna kultura dominira.- Da, ali ja mislim da je umetnost uvek nešto mnogo veće od kulture. To je moj doživljaj. Kultura je sve i svašta, a umetnost je nešto veliko, mnogo veće. Ne možeš da je kontrolišeš, uvek je bilo fantastične umetnosti. Problem je što mi ne znamo baš uvek za ono što se radi, na primer u ovoj zemlji ili ovom gradu. Malo ljudi zanima šta rade Miša Savić, Nada Kolundžija, Branka Parlić i njihovi prijatelji, "Ansambl za drugu novu muziku". To je predivno šta ti ljudi rade. Tako da ima. Odjebi ono što je u prvom planu, nego kopaj.Bonus video - Marčelo: Kljukani smo idejom da se ne podržavamo

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=marelokljukanismoidejomdasenepodravamo-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2889352"]