Slobodan Tišma za kraj (4): Jedini put kad sam ispao đubre

Podeli:
Tišma Grupa Luna SKC.4. 1982. Beograd Foto: Goranka Matic

Ono o čemu nisam mogao da pišem, to sam prećutao, ali ovo sam u romanu priznao, kaže Tišma u poslednjem delu velikog intervjua koji je dao za Nova.rs

Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Grupa La Strada, našeg junaka Slobodana Tišme, mogla bi se nakon svega smatrati jednom od onih zlosrećnijih u nekadašnjoj SFRJ. Potpuno samonikla post-novotalasna atrakcija, La Strada je snimila svoj jedini album 1987. u studiju „M“ Radija Novog Sada, sa čuvenim Mitrom Subotićem Subom tj. Rex Ilusiviijem kao tada naj-cool producentom na ovim prostorima. Pomenuto kultno ostvarenje iz ex-YU osamdesetih upravo ovih dana izlazi u svom vinilnom reizdanju za Blind Dog Records / Šareni Dućan iz Hrvatske (distributer za Srbiju je Ammonite Records), i to je bila prilika da od Slobodana Tišme čujemo baš sve o nastanku ovog svojevrsnog remek-dela, i njegovim pesmama tihe, unutrašnje veličanstvenosti, kao i o okolnostima raspada tek naknadno voljenog novosadskog benda La Strada. Ali, pre toga bila je, naravno, Luna. U ovom, završnom nastavku razgovora sa Slobodanom Tišmom, saznajemo takođe mnogo o sadržaju novog romana „Astal tiš, riba friš“, kao i o ličnostima poput Marka Brecelja, Ljubiše Ristića i drugih, koji su na neki način povezani sa Tišminom muzičkom karijerom. A tu je i susret sa Agnetom Faltskog u Trstu!

Kako je uopšte došlo do pokretanja benda Luna?

Ko zna da li bismo išta napravili, kad smo se kao Luna okupili, da nismo svirali u Kopru i tu je došao da nas gleda Marko Brecelj – nekada u grupi Buldožer – koji nas je odmah preporučio Borisu Beleu, kolegi iz istog benda, on je tad već radio u izdavačkoj kući Helidon, u Mariboru. U Zagrebu i Ljubljani već smo imali jako dobre koncerte, tamo su nam pomogli članovi grupe Borghesia, sećam se da smo svirali u klubu K 4, u Kersnikovoj ulici. Nešto čudno je tu bilo – kao da smo mi iz benda dole u rupi, a publika gore na sceni, tako je izgledala sala. Potom smo išli u Kopar, tamo je na nastup došao Brecelj – i sad mi gledamo, a ono jedan dugokosi tip sedi na ogradi, i posle koncerta odlazimo u svlačionicu, kad odjednom – pojavljuje se on, a Firči kaže: „Jao, pa to je Marko Brecelj!“. A on ga se setio, jer je Buldožer snimao svoja prva dva albuma u studiju M, u Novom Sadu, pa je ceo bend stanovao kod Firčijeve babe, u njenoj kući na Limanu (smeh).

Marko Brecelj
Marko Brecelj Foto:Screenshot/Youtube

…to je stvarno legendarno (smeh).

I ja sam se isto tog trenutka setio Brecelja, kako sam ga jednom video zimi, a on u nekom sakojčiću, ogrnut nekim šalom, smrzava se, ide tamo da snima. Oni su dosta dugo bili u Novom Sadu dok su snimali, i obišli su celu Vojvodinu i svirali, upoznali su svako vojvođansko selo, kao što su sami kasnije pričali. Izvesni Bela im je svirao bas neko vreme, jer je Činč morao da ide u vojsku, valjda – a taj Bela, Mađar, inače je imao na početku Telepa svoju kafanu „Domino“ – tako da su oni u jednom trenutku bili maltene novosadski bend.

Kad smo mi snimali album La Strade, Radio Novi Sad upravo je dobio novu opremu – čuveni „Atari“ magnetofon, što je bila poslednja reč tehnike u to vreme – međutim, problem je bio što oni nisu imali kvalifikovane ljude da koriste tu opremu. Onda nismo mogli sa tom opremom da radimo, jer se čekalo da se tonci obuče kako bi umeli da se služe njom, nisu znali da je upotrebe. Ja mislim da oni tu opremu i sad koriste, mada je tamo sve u kršu, na Radiju, ali čuli smo da će se Studio M obnoviti, i  sala i studio tonski, u okviru projekta „Novi Sad – prestonica kulture“.

Ali, da se vratim prvo na Lunu – mi smo snimali „Nestvarne stvari“ u Beogradu, u studiju „Aquarius“ kod Ratka Ostojića, na Zelenom vencu. To je bio najbolji studio, u kome su radili Saša Habić kao producent, i Đorđe Petrović kao snimatelj, dakle – tandem najboljih stručnjaka. Mene je Boris Bele, kao naš izdavač pitao koga hoćemo za producenta i ja kažem: Sašu Habića. Saša je bio razgrabljen, tad je bio veoma popularan, ali mi smo se dogovorili da snimamo u jesen 1983. – to je bilo posle te pomenute turneje, kad smo svirali u Kopru i upoznali Brecelja, i na kraju u Rijeci imali odličan koncert: tamo su bili i Parafi, a organizator je bio Koraljko Pasarić, inače mendažer grupe Xenia. Ukratko, svi u tom beogradskom studiju su bili oduševljeni Firčijem, Minom i Baletom – Firči je na snimanju tako dobro lupao bubnjeve da su mu Saša i Đorđe aplaudirali i vikali: “Bravo majstore!”, kad odvali virblu preko timpana i doboša, ta vožnja je bila stravična. Onda, Bale je bio pojava, sa tim njegovim efektima – malo ko je umeo tako da svira, a on je još bio jako dobro tehnički potkovan, imao je u prstima tu gimnastiku, a sama gitara – Korus Flendžer, pa znaš kakva je gitara kod Lune… Mina je bila posebna priča sa svojim pevanjem – u jednom trenutku se pojavio onaj čuveni Zahar, od svih ljudi, jer je čuo kako ona tremolo radi, pa je rekao da će dovesti sve da čuju kako to treba da se peva. Međutim, kad sam ja došao na red – e tu je pukla stvar. Katastrofa. Opao mi je ugled skroz. Falširao sam stravično, a tonski studio je surov i sve se čuje. “Okean” nisam uspevao nikako, morala je Mina umesto mene da ga otpeva, a Bale je hteo da on to uradi – pošto peva bolje od mene – ali ja to nisam dozvolio, tražio sam da ipak Mina peva – i tu smo se već zakačili. Na kraju, sve je to bilo urađeno i ispeglano kako treba. A sve vreme je bio defile u studiju, stalno su dovodili neke goste – Slađana Milošević, braća Vejvoda su dolazili, Bebi Dol, grupa Džakarta. Slađana kad je došla, povela sa sobom nekog tigrastog boksera, on šparta po studiju, a ja se bojim pasa (smeh)… Saša Habić je, opet, mene predstavljao kao nekog novog Lazu Kostića. Bilo je smešnih situacija. Kad smo završili snimanje, Bale je hteo da uzme trake, ja sam rekao da ne dolazi u obzir, mi smo se tu nešto posvađali i Ratko je presekao – e, neće niko uzeti trake, biće zaključane ovde i ja ću ih dati Borisu Beleu. Posle toga sam saznao da sam izbačen iz grupe. Bilo je jasno da ja inače nemam šta tu da tražim.

Bale i Firči su hteli da nastave dalje, a Mina je htela sa mnom da ponovo pravimo La Stradu. Njih dvojica su prvo odslužili vojsku, pa su našli tog Peru Amerikanca i otišli u Ameriku. Mina i ja smo sastavili onda novu La Stradu: tu je bio Danijel Stari opet kao basista, Robert Radić je bio bubnjar i Horvat Žolt gitarista. Kad smo snimali album, Rex Ilusivii (Mitar Subotić Suba – prim aut.) nam je bio producent, a Vitomir Simurdić nam je otvorio studio da radimo koliko god hoćemo, pošto je uglavnom poslepodne bio prazan – međutim, to je ispalo katastrofa. Rex je rekao da on nema vremena, da žuri da ide u Zagreb, gde je producirao novi Haustor (album “Bolero” – prim.aut.), pa se trudio da sa nama što pre završi. Milan Mladenović je bio takođe prisutan, on je recimo bio oduševljen kad je čuo “Okean”: rekao mi je da je to fenomenalna pesma, i da hoće da bude tu kad bude miks, da nešto ne zeznemo. Ja sam se na kraju podžapao i sa Reksom – rekao sam mu da treba ponovo uraditi matricu, jer je Robert jako loše lupao, tajming mu je bio loš, ubrzavao je i usporavao. Ma kakvi, Reks neće da čuje, nema on vremena ponovo da postavlja bubnjeve… Meni je onda bilo već svega dosta, samo sam gledao da se to završi.

Da li je bilo više od onih sedam pesama koje su na kraju izašle na ploči?

Da, bila je jedna pesma koja nije mogla iz nekih razloga da uđe na album: “Vrtoglavica”. 

Ta ploča La Strade je potom postala jako uticajna, jer je na njoj zabeležen jedan “post-novotalasni” zvuk, pa je uticala na neki način i na Obojeni program, Boye, i dosta kasnijih bendova.

Možda je Obojeni program uticao na mene (smeh). Prvo, ja sam tu radio tekstove drugačije nego za Lunu. To je neko iskustvo tog gradskog gluvarenja, ja i Čeda Drča se zajebavamo. Za Lunu sam tačno znao da je to Baletova muzika, mada sam i ja doneo poneku stvar, ali je on sve transponovao aranžerski toliko da je to praktično skroz njegov projekat. Ja sam tu bio uglavnom tekstopisac, pa sam i pisao stihove koji su odgovarali takvoj muzici. A La Strada je nešto sasvim drugačije.

To je mnogo ličniji projekat, više tvoj.

Tu sam ja radio i muziku, svirao na gitari i pravio aranžmane, uz Danijelovu pomoć. Uz Minin doprinos, takođe, ona je na više mesta odlično sama osmislila klavijature. Ali, La Strada je moj autorski rad.

Kako je Mitar Subotić Suba tj. Rex Ilusivii zapravo doprineo ovom albumu La Strade kao producent?

On je pre svega uneo dah te ambijentalne muzike, on je ta škola. Rex je bio Bručijev student, završio je Akademiju umetnosti u Novom Sadu u njegovoj klasi, Rudolf Bruči je taj naš modernista, vrlo značajan kompozitor. Mina je isto završila Akademiju. Sve to ima neke veze.

To se sve veoma dobro čuje, jer za razliku od Lune koja je onako rokerskija i u kojoj tvoj glas ipak boji muziku nekom drugačijom nijansom, kod La Strade je prisutan mnogo suptilniji zvučni ambijent, onako začudan, pa ta poezija na finiji način dolazi do izražaja…

Dobro, iskreniji su tekstovi – mada, ja sam modernista i znam da iskrenost u poeziji nema mnogo veze, mi smo to prevazišli – ali ovde je to ipak važno, jer je u pitanju muzika, emocije, tako da je taj pristup bitan, a La Strada je imala emociju. I Luna je isto proživljena, ali ipak tu ima mnogo više te nameštenosti, orkestriranosti…

… dok je ovo nekako delikatnije koncipirano, više spontano izašlo iz vas. Zvuk La Strade, međutim, meni ne liči ni na šta drugo kod nas. Taj neki pevač kao propovednik, to imamo kod Džima Morisona, pa onda kod Nika Kejva, ali da li si ti imao neki uzor? Koji zvuk je uticao na La Stradu?

– Bio sam okrenut popu 1960-ih, Del Shannon, “Runaway” i “Keep Searchin’”, ja sam sa tim odrastao. To sigurno ima veze. A od novog rokenrola, nismo kopirali, ali ja sam voleo The Mekons. Onu pesmu “After 6” umeo sam da sviram i da pevam, i mi smo to tako lepo uradili, ali smo se raspali kad je Danijel slomio nogu, pa nismo stigli da je izvodimo na koncertima. Bilo je tu još bendova u vreme “novog talasa”, recimo Modern Eon i njihov “Fiction Tales”. Grupa koju sam jako voleo bila je The Sound, te albume smo slušali. 

Interesantan je taj gitarski zvuk La Strade, kao da najavljuje kasnije gitarske sastave u Engleskoj, koji se tad upravo formiraju, kao što su The House of Love ili The Stone Roses.

Ja nisam to još znao, ali sam svojevremeno napravio malu kolekciju od 30 probranih “new wave” albuma. The Jam sam voleo. A Young Marble Giants baš mnogo. Imao sam i The Raincoats, The Slits, te ženske bendove. Magazine posebno, oni su bili važni, Hauard Devoto. To i Kebra obožava, to je onaj Mančester, a ja sam odatle kasnije voleo i Morisija i The Smiths, a ovi ostali nisu.

The Smiths su se baš pojavili 1983. sa jakim gitarskim pesmama, to je taj “post-novotalasni” zvuk s kojim ima veze i La Strada… 

…i to je taj isti poetski zanos…

U novom romanu ima jedna scena – vozim i slušam Morrisija kako peva “Everyday Is Like Sunday” i plačem.

I zašto se na kraju raspala La Strada?

Znaš šta, i to je opisano u novom romanu (smeh). 

Pa mi prepričasmo ovde ceo roman (smeh).

Žolt je već postao nezainteresovan. Danijel je pao sa bicikla i povredio nogu, pa smo morali da stanemo. Mina nešto hoće-neće. Robert je počeo da svira sa drugim bendovima. I mi smo se razišli. Na kraju smo ostali ja, Danijel, Robert, tu se pojavio Zoran Lekić Leki, koji sad svira sa Atheist Rap, pa Bebec koji je bio u Boyama, a sad je u Obojenom programu, to je bila ta finalna postava. Svirali smo jedan od poslednjih koncerata u Studiju M sa grupom Arhangel, i on je snimljen. Bebec mi je rekao da postoji ideja da se taj snimak isto objavi na vinilu. Da li ste vi čuli negde pesme “Nečujni hod stranca” i “Usamljeni vozač”? To će biti na tom albumu, uživo u Studiju M. Nije u pitanju reizdanje prvog albuma, kao što je ovo što su pripremili u Koprivnici, nego neobjavljen materijal.

Je l’ ste to svirali u Domu omladine Beograda, kad ste tamo nastupali 1987, sa Cacadou Look kao predgrupom?

Da, pa to je bio jedan od poslednjih koncerata. Ali, nije bio poslednji: poslednji je bio u Subotici u ondašnjem KPGT-u, kod Ljubiše Ristića. I to je opisano u romanu (smeh). Idemo mi u Suboticu u neko nedeljno popodne, a novembar, kiša, nema nigde ‘mrtva kera’. Odlazimo u pozorište, a ono zatvoreno, nigde nikog. Odemo u poslastičarnicu – to je Kojin savet, uvek ideš u poslastičarnicu pred koncert. Jedemo neke torte i posle sat i po odemo opet, a u međuvremenu gledamo – nema nijedan plakat po gradu kojim se najavljuje koncert. I tu nas u pozorištu dočeka neka devojka i kaže – izvolite, sve je spremno, biće koncert, a Ljubiša? On će doći kasnije. Meni nešto odmah bilo sumnjivo, nema nikakve najave koncerta. Mi se tu spremili, tonska proba, na kraju izlazimo na binu i izbrojim ja – samo sedam ljudi u publici. Popizdeli smo skroz. Svirali smo, bilo je teško, ali je tih sedmoro bilo u takvoj euforiji da su nas podigli, nisu hteli da nas puste, pa smo svirali tri bisa na kraju! Ja sam znao posle toga da je to poslednji koncert, nemaš publiku, niko te ne zarezuje, već nam se slično desilo i na Akademiji u Beogradu. I odjednom, mi sedimo tako mokri od znoja posle nastupa, kad – pojavljuje se stvarno Ljubiša Ristić. Uzme neku gajbu, dovuče je i sedne ispred mene, sedne i gleda me ovako (pokazuje, prim. aut.). Kaže: šta ćemo da radimo? Ja znam o čemu je reč. Mislim, prodao je verovatno samo 5 karata i o novcu se radi. To je poker jedan težak bio. Ako mu kažem ono: šta ja imam s tim, ti nisi oglašavao koncert, nisi reklamirao, nisam ja kriv što niko nije došao, tvoja greška – neće ništa biti, otkačiće me odmah, neću dobiti ni dinara ako budem drzak. I zato kažem ja njemu: znaš šta, ako misliš na pare – ne treba ništa, ovo je kraj, La Strada više ne postoji. E sad, on me gleda onako – to je njega izgleda kao umetnika malo pogodilo, ipak je on živ čovek, i on meni kaže: dobro, koliko ste dobili kad ste nastupali u Domu omladine sa Cacadou Look? Kažem: tri miliona dinara. I on meni: ok, ništa ne brini, ja ću ti uplatiti te pare. Sad, mi odemo, mislim se ja – ma kakvi, neće mi uplatiti nikad ništa – svi smo bili sigurni da nema tu nikakvih para. Međutim, posle nedelju dana, odem ja u banku, kad tamo – stigla uplata, tri miliona.

I sad vidite, ja sam jedini put tad u životu ispao đubre – a i to sam u romanu sve napisao – prećutao sam svima da sam dobio te pare, i ja i Jasna smo išli na more sa tom kintom, nisam je dao nikom. Sramota. Ali, ja tako pišem, roman je otvaranje. Ono o čemu nisam mogao da pišem, to sam prećutao, ali ovo sam u romanu priznao. Inače smo sve uvek u bendu delili, sve pare na jednake delove, a u to vreme je bilo koncerata, pa smo imali šta da delimo – tako da sam ovde ispao šljam. 

Dobro, ali si bar odveo devojku na more (smeh). A gde ste bili?

Bili smo u Poreču u kampu Solaris, išli smo nekoliko puta u Trst i jednom videli Agnetu Faltskog, nekada pevačicu iz grupe ABBA.

To su ti onda najbolje uložene pare u životu (smeh).

Zorica Kojić, Slobodan Tišma, pisac, Dragan Ambrozić, intervju
Zorica Kojić, Slobodan Tišma i Dragan Ambrozić Foto: Nenad Mihajlović/Nova.rs

P. S.

Priča o jedinom albumu La Strade tu ne prestaje, nego tek počinje, jer ostaje na slušaocima. U vremenima posle “novog talasa”, EKV i Luna stvarali su jednu visoko-stilizovanu pop mistiku, a La Strada je na stvaran, poetski način, opisivala usamljenost velikih gradova. Slobodan Tišma nije ni mogao drugačije, jer je celog života bio “sam i radostan na ulici”. Međutim, publike za “stvarnu muziku” mimo pop formi više nije bilo – tokom šarenih 1980-ih svi su poverovali da je svet jedno mnogo zabavnije mesto nego što se ubrzo ispostavilo da jeste, posebno za nas, koje je iza ćoška očekivalo rasulo. Tek je alternativna rok generacija naših bendova tokom 1990-ih u La Stradi našla svoj moralni uzor i model pesničkog pristupa rokenrolu, kog još uvek čini divna poezija, ali koji je i dalje snažno rokenrol iskustvo. Izgubljeni biser.

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Kraj

Komentari

Vaš komentar