Jako puno sveta je došlo mahom iz Republike Srpske. Prepoznajem ih po govoru. To su uglavnom mlađi ljudi, porodice sa decom, lovarni su. Kraj grada u kom sada stanujem, vrvi od njihove dečurlije. Ali takav je život, nema ljutnje, to je integrativna snaga života. Sve što je slabo i staro propada, a jako pobeđuje. Biće ta deca dobri Novosađani, kaže u nastavku intervjua za Nova.rs pisac Slobodan Tišma.
Prvi deo intervjua sa Slobodanom Tišmom možete pročitati OVDE.
Kultna figura srpske književne i muzičke scene, Slobodan Tišma, ima novu knjigu, romansiranu autobiografiju „Život pesnika – political nigredo“, u izdanju novosadske izdavačke kuće Nojzac. U pitanju je brutalno iskreni odnos prema sebi i prema svom životu, ali i prema drugima, pa kako ko prođe. „Pisati autobiografiju ili dnevnik je vrhunac oholosti, sam vrh individualnog ludila“, piše na početku knjige ovaj neobični novosadski pisac i nekadašnji muzičar i pevač grupa La Strada i Luna. Za sve njegove fanove, kojih nije malo, ova knjiga će biti prava poslastica, a za one koji će ga sada čitati prvi put, ovo je ulazak u jedan neobičan svet čoveka koji je svesno odabrao marginu na kojoj živi. „Život pesnika“ je prvi deo trilogije Astal tiš riba friš.
Božidar Mandić je od vaših prijatelja možda i najgore prošao u novoj knjizi. Pomenuli ste da je opterećen seksom i da je njegova komuna godinama bila opšti je…ik. Pomalo deluje iznenađujuće za vas da tako otvoreno nekoga ocrnite. Otkud to?
– Lepo, on je mene u svom romanu Pertle predstavio kao policijskog doušnika. Milo za drago, sada sam mu vratio istom merom i nisam ništa izmišljao. Inače, nisam se naljutio na njega, čak sam govorio o tom romanu na promociji u Novom Sadu. Za mene je sve to književnost i nema nikakve veze sa stvarnošću, makar da je živa istina. Kada se nešto stavi između korica, to više nije ono što jeste ili što je bilo. Velika većina čitalaca iza teksta traži ono što se stvarno dogodilo, traži stvarne ličnosti, samo ih to interesuje, a nisu svesni da su u prividu, da su njihovi životi privid. Ako neko veruje da sam radio za policiju, samo neka veruje. Književnost je bojno polje, ne treba imati nikakve iluzije. Danas u prozi naracija dominira nad esejem, a trač, dakle, anegdota je najsnažniji zamajac naracije, samo napred. Naravno, ne treba ništa uzimati zdravo za gotovo, ima tu dosta preterivanja.
Zanimljivo je kad opisujete kako ste kupovali hašiš u Beogradu, kod Konja, početkom 70-ih. To je verovatno bilo vreme kad je sve sa drogama u Srbiji počinjalo. Ko su bili ti ljudi od kojih ste kupovali? Prvi hipici ili neki banditi?
– Ne sećam se dobro, ali diler je izgledao kao neki hipik, imao je dugačku kosu i bio je u džinsu, verovatno je bio i bandit, pripadao je nekom kriminalnom društvu koje je nabavljalo i dilovalo narkotike, sad čujem da to rade policajci. Odlazio sam u neki haustor u Čika Ljubinoj ulici gde me je čovek čekao, ja njemu pare, on meni šit, kako smo zvali hašiš. Poduvamo kod mene u sobi, a onda pravac Avijatičarski klub u Vasinoj, na pitu zeljanicu i sok od crne ribizle. Ludilo.
Iako ste živeli u jednom periodu u Beogradu, stiče se utisak da niste neko ko je bio fasciniran glavnim gradom?
– Ne. Meni je Beograd strahovito važan. Živeo sam u Beogradu, kada sam imao dve-tri godine, do svoje pete ili šeste, sa roditeljima, stanovali smo u Spasićevoj zadužbini, na Kalemegdanu. Sećam se nekog plavog tricikla kojim sam giljao po haustoru. Posle sam studirao dve godine na Filološkom fakultetu, stanovao sam u Dositejevoj ulici 42. Beograd je bio strava grad, imao je nešto neopisivo, osećao sam se jako dobro, bio sam stalno nadahnut, mislim da to nije zbog hašiša koji sam konzumirao u to vreme. Živa mi je slika i dan-danas: sneži, sneg je tek malo pokrio trotoar, idem Dositejevom ulicom prema Bajlonijevoj pijaci i na desetom sam nebu. Kada si mlad, emocije su tako sveže, doživljaj je tako neponovljiv. Čar trenutka, čar nekog običnog dana, nešto je najviše, nešto najdragocenije u životu.
Kako vam danas deluje Beograd kada svratite?
– Nemam pojma. I pre korone sam dolazio jako retko, jednostavno, nema se para. Treba ti bar dve crvene za autobus i nešto da prezalogajiš, što je za mene bogatstvo, mogu od toga da se hranim nedelju dana. Samo gledam da ne komplikujem sebi život. Poslednji put sam bio na moru 2004. A i kud da idem kada niko ne želi da me vidi. Baš nekom treba deda iz Srbije. Da sam lovaran, pa da negde potrošim bogatstvo…ovako.
A Novi Sad?
– Novi Sad se strahovito promenio, teško ga je prepoznati. Mladi Novosađani su listom otišli u inostranstvo, stari koji su ostali, umiru. Jako puno sveta je došlo mahom iz Republike Srpske. Prepoznajem ih po govoru. To su uglavnom mlađi ljudi, porodice sa decom, lovarni su. Žive u novim zgradama koje su podignute na prostoru gde su nekada bile kuće trščare, dragulji stare vojvođanske arhitekture, koje su bezobzirno srušene, ali oni i ne znaju za to a i ne mare. Banatić, kraj grada u kom sada stanujem, vrvi od njihove dečurlije. Ali takav je život, nema ljutnje, to je integrativna snaga života. Sve što je slabo i staro propada, a jako pobeđuje. Biće ta deca dobri Novosađani.
Pišete u knjizi da današnju omladinu ne zanimaju pesme i pesnici, i da žele “samo da obriju tintare i učlane se u vladajuću stranku”. Da li su to normalni procesi u istoriji i društvu, godine primitivizma, pa godine uzdizanja?
– Pa, valjda. Nadajmo se da je tako. Za mog života sigurno se neće ništa promeniti, možda samo nagore. Svako vreme ima svoju estetiku i svoj moral. U moje vreme je bilo sramota ići okolo ošišan na nulericu, svi bi mislili da si izašao iz ćorke, danas je to stvar prestiža, statusni simbol. Takođe, svi preferiraju sportski način života, ali bez ferpleja, dakle, ko je brži, ko je jači, ili jači tlači. Ispod svakog retrovizora visi krst, misle da su religiozni, a nisu svesni da je to samo neka vrsta loše estetike. Očekuju da im bog oprosti njihove svinjarije ili eventualno da im kupi novi bolji džip.
Neko privatno partijsko obezbeđenje nabildovano i sa tetovažama je hapsilo i maltretiralo ljude pre neki dan na protestu povodom urbanističkog plana u Novom Sadu? Kako ste to doživeli?
– Navikli smo se na takve stvari, otupeli smo. Ne mogu da učestvujem u protestima, star sam. Video sam na televiziji kako obezbeđenje pritiska onom čoveku kolenom vrat. Da li je to Evropska prestonica kulture? Sramota.
Šta čitate ovih dana? Da li i dalje nešto novo može da vas iznenadi?
– Ne čitam ništa, jako mi je teško da se skoncentrišem, posle pola stranice, kljoknem, zaspim. Sa pisanjem je drugo, ono me razbudi, tako da uglavnom pišem. Ipak, uspeo sam nedavno da pročitam izuzetan roman “Mama Medeya”, hrvatskog pisca Damira Zlatara Freya, o kom sam imao prilike i da govorim na dve promocije u Novom Sadu. Takođe, pročitao sam sa zadovoljstvom i roman u rukopisu, “Balcanibal”, novosadskog pisca Gorana Mimice.
Pominjete na početku knjige Karla Uvea Knausgora i njegovo “brutalno” otvaranje u “Mojoj borbi”, nije vam se dopao?
– Ne. Dopalo mi se. Knausgor je majstor non-fiction proze. On je naš čovek, što bi se reklo, u mladosti je igrao fudbal i svirao rokenrol. Takođe, oženio se pesnikinjom. Ja sam samo rekao da ne bih mogao tako nezazorno da pričam o svojoj ženi, kako je on pričao o svojoj. Smešno je porediti se: on je svetski fenomen, ja sam provincijsko škrabalo. U šestom tomu “Moje borbe” imate izvanredne eseje o Paulu Celanu i o Hitleru.
“Život pesnika” je prvi deo trilogije, kada da očekujemo druga dva dela i o čemu će biti?
– Drugi deo je “Genije bas gitare”, u kom se govori o dvojici bas-gitarista i jednoj bas-gitaristkinji. Prva dvojica su pokojni a bas-gitaristkinja je živa, ali “s uma sišavša”, inače, ona je u metemsomatozi, predstavlja moje drugo telo. Takođe, tu figurira vrlo izraženo Aleksandar Tišma, ili Šaca, kako su ga zvali prijatelji, kao neka vrsta vrhunskog autoriteta kada je književnost u pitanju. Treći deo trilogije se zove “Poslastičar” i on je neka vrsta dnevnika iz doba korone, po mojoj proceni možda i najbolji deo trilogije Astal tiš riba friš. Još uvek ne znam koji ću deo prvo objaviti, možda ipak Poslastičara i to će se dogoditi sledeće godine.
Da li je “Okean” od La Strade vaša najbolja pesma koju ste ikad napravili ili možda ipak “Mlad i radostan”?
– Pa ne znam, teško je reći. Možda je najbolja pesma od La strade “Nečujni hod stranca” ili “Usamljeni vozač” koje su trebale da budu na drugom albumu. Uskoro treba da izađe na vinilu koncertni snimak iz Studija M, na kome će biti i te pesmice. U svakom, slučaju možete odmah da ih čujete na youtubu.
Bonus video -Luna park: Pouke i naravoučenija neobičnog Džonija
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare