Očigledno postoji nešto zavodljivo u prikazivanju kraja sveta - posebno ako je van našeg domašaja... Nakon kultnog "God of War", najveći adut kompanije Sony i gejming platforme Sony playstation, video-igra "The last of Us" od 15. januara na HBO stiže u novom ruhu - kao serija.
Kritičari svetskih magazina su već „poludeli“ za ovom adaptacijom hit igrice o čoveku i tinejdžerki koji putuju kroz SAD tokom zombi apokalipse, u izvođenju Pedra Paskala i Bele Remzi u glavnim ulogama.
Adaptacije video-igara jedva da su poznate kao ozbiljna umetnička dela. U najboljem slučaju, poslednja decenija je proizvela dobro osmišljenog „Sonika“ i „Pikačua“; u najgorem slučaju, žanr se našao definisan nizom ciničnih osrednjosti i neuspešnih pokušaja. Izazov je veliki jer same video igre – iako su sposobne da ispričaju ubedljive priče ali pod sopstvenim uslovima – ne prevode se prirodno na filmove i TV serije; dok je poznato da ljudi zaduženi za finansiranje ili pravljenje tih filmova i TV serija imaju malo poštovanja prema onome što ih čini vrednim prilagođavanja. Ovo, srećom, nije slučaj sa HBO-ovom izvanrednom devetodelnom adaptacijom „The last of us“, koja se generalno smatra jednom od najvećih priča o video-igricama ikada ispričanim, piše „BBC culture“.
„The Last of Us“ je smeštena usred postapokaliptičnih SAD, 20 godina nakon što je parazitska gljiva „kordiceps“ pretvorila većinu stanovništva u bezumna čudovišta. Priča prati okorelog švercera po imenu Džoel, koga u seriji igra Pedro Paskal, koji je dobio zadatak da prati Eli (Bela Remzi), tinejdžerku sa očigledno retkim imunitetom na infekciju. Iako ima dosta nasilja u sukobima za ograničene resurse, likovi koje srećemo često su predstavljeni kao žrtve okolnosti, prokleti u nemogućnosti da se sete šta su nekada imali.
Ovo glavni lik Eli čini posebno snažnom figurom. U sjajnom izvedbi Bele Remzi (nezaboravna u „Igri prestola“), Eli je tinejdžerka koja nikada nije poznavala ništa osim sveta posle pada. Kroz njene oči, mi vidimo svet kao izvrnutu sliku normalnog: Odgajana od detinjstva da bude deo odbrane od sve veće pretnje mrtvih, Eli se plaši zaraženih ljudi, ali nije šokirana njima. Ova dinamika i njen odnos sa njenim zaštitnikom Džoelom je ono što podstiče priču serije. Kroz Paskalove i Remzijeve uloge i vešto snažnog pisanja, dinamika njihovog odnosa blista emocijama i životom, smatra kritičar „Varajetija“.
Eli i Džoel doživljavaju različite vrste tuge. Eli je radoznala kada je reč o vremenu koje nije doživela, ali teško da može da se iznenadi što su joj oni koje je volela oduzeti u svetu koji je oduvek bio poznat kao brutalan. Džoel, s druge strane, živi sa obuzdanim bolom zbog gubitka svoje ćerke. Ovde, kao u „Černobilju“ (uspešan projekat radio je isti producentski tim i autor je Kreg Mejzin), gledamo kako likovi polako, a onda odjednom, postaju svesni da se svet oko njih raspada. I mi vidimo bljeskove tog sveta i posle pada. Dok je veza Eli i Džoela lepo oblikovana – serija je previše inteligentno napisana da bi jednostavno i isključivo bila koncetrisana samo na temu surogat-ćerke, zato su vrlo upečatljive i priče sporednih junaka.
U intervjuu za „Njujorker“, kreator Nil Drakman istakao je da je pokušaj filmske adaptacije video-igre iz 2014. godine propao i bio izuzetno neuspešan jer su rukovodioci želeli da bude „veći“ i „seksipilniji“, poput ostvarenja sa Bredom Pitom „World War Z“.
– Igra međutim, nudi intimniju priču. Ona je studija karaktera, zadivljujuće dubine, koja nudi oko 15 sati igranja. Priča je mračna, nasilna i gori sporo u atmosferi melanholije i straha – objašnjava Drakman i pominje čuveni film braće Koen „Nema zemlje za starce“ kao veliki uzor i uticaj. To je suština kojom se vode i Drakman i njegov saradnik Kreg Mejzin, tvorac „Černobilja“.
Prema mišljenju kritičara „BBC“, Paskal nije tako robustan kao Džoel iz igrice, ali njegova izvedba je „sirova i snažna“. On je čovek izdubljen od tuge, koji je zakopao svoju humanost i veselje ispod gomila cinizma i nasilja. Ali Paskal je takođe osećajan, i predstaviti kako Džoel omekšava i odmrzava se tokom serije jedno je od njegovih velikih dostignuća. S druge strane, piše ugledni magazin, „serija živi i umire u izvedbi Bele Remzi kao Eli“. Remzi krade svaku scenu u kojoj se pojavi. Njena Eli je simpatičan „mali teror, pun harizme“, koji služi kao savršena folija za Paskalov stoicizam. U njenom liku ima prave duhovitosti i topline, jer Eli postepeno razbija Džoelu odbranu.
Humor je preko potreban u sumornom, nasilnom svetu oko njih, gde su ljudi podjednako opasni kao i oni koji su zaraženi. Kroz sjajno nijansirane i sporedne likove, serija, poput video-igre, maestralno predstavlja centralnu temu, a to je – „i pepeo sveta je dovoljan, sve dok ima onih koji su živi.“ Sav haos, nasilje i tragediju sjajno dočaravaju akcione sekvence, uključujući vrhunsku scenografiju koja je strašna i privlačna kao i u video-igri.
Možda ovo nije savršena adaptacija, ali nije nimalo preterano nazvati je „najboljom adaptacijom video-igrice ikada napravljenom“, smatra „BBC“ kritičar. Za ljubitelje igre, to je adaptacija puna veštine i poštovanja, a ipak ona koja još uvek može da iznenadi i ponudi nešto novo; a za ljude koji nikada nisu igrali, to je priča puna srca i duše same igre – njenih punokrvnih likova, njenog zgodnog zapleta, zrelih tema o ljubavi i gubitku…
Bonus video: Trejler za seriju „Kljun“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar