Novi film jednog od mojih najomiljenijih američkih reditelja novije generacije (1969), Noahe Baumbacha, posle serije ostvarenja prema sopstvenim scenarijima (ili kolaboracijama sa suprugom Gretom Gerwig) baziran je na romanu "White Noise", Dona DeLilla koji je ovom svojevremeno doneo širu svetsku slavu.
Ovaj momenat možemo, ali ne moramo, da interpretiramo kao Baumbachov konačni izlazak iz stroge autorske niše na teren na kome želi da se dokaže kao neko spreman da se nosi sa izazovom „tuđeg teksta“ i time etablira kao reditelj daleko većeg kalibra. Ono što svakako nisam očekivao jeste da mi neki Baumbachov film zaliči na Spielberga i to iz njegovih najkomercijalnijih, naučno-fantastičnih, dana.
Postoje dva načina na koji možete da pristupite „White Noise“. Prvi je da ga posmatrate kao Baumbachovu re-interpretaciju spilbergovskih obrazaca demonstriranih u porodičnim akcionim naučnim-fantastikama poput „E.T.“, „Close Encounters of the Third Kind“, „Jurassic Park“ ili „Goonies“, u kojima se određena porodična situacija nosi sa neočekivanim, fantastičnim dešavanjem i kroz preživljavanje istog dovodi do svog pozitivnog razrešenja (uspostavi ponovne porodične harmonije).
Drugi je da čitav film prihvatite kao Baumbachovu diskusiju o smrti, očigledno izazvanu krizom srednjih godina, koja je provučena kroz matricu pseudo-žanrovskog filma.
Adam Driver igra Jacka, oca mnogobrojne porodice u kojoj su spojena deca iz brojnih prethodnih brakova njega i njegove žene Babette (pomenuta Greta Gerwig). On je profesor na lokalnom univerzitetu opsednut Hitlerom i nacističkom Nemačkom koji su predmet njegovog akademskog rada. Smrt je u njihovoj porodici veoma popularna, od pomenutog Hitlera, kao uber-sejača smrti, do fascinacije svim mogućim snimcima tragičnih nesreća.
Radnja filma počinje kada se u blizini njihovog doma sudare cisterna koja je prevozila opasan gas i voz, zbog čega porodica mora da se evakuiše. A sve to zajedno korelira sa otkrićem da majka uzima neke neobične pilule, čiji uzrok potom postaje detektivska opsesija Jacka i njegove najstarije ćerke.
Baumbach je akcioni aspekt filma razvijao žanrovski i gotovo naturalistički, dok je u komunikaciji između članova porodice zadržao DeLillove stilizovane i „neprirodne“ dijaloge što neprekidno proizvodi šum („noise“) koji će ozbiljno smetati svima koji su seli da gledaju onu spilbergovsku akciju, a ne neobičnu intelektualnu meditaciju o smrti. Smrti koja poput „white noise-a“ („šuma tišine“) struji našim životima i hteli mi ili ne, boji ih na specifičan način. Crni humor, more apsurdnih momenata i iskrenih emocija, kao i u životu, pomažu da kroz sve prođete lakše. Pa, čak i sa solidnim uživanjem.
OCENA: 7/10
Bonus video: Gvinet Paltrou – Holivud karijera filmovi kontroverze ljubavni život
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar