Nešto vam je smešno? Tri serije o ženama koje ruše sneška

Kultura 17. jun. 202110:52
Podeli:
Serija Physical
Serija Physical Foto:Apple TV+ / Planet / Profimedia

Tri nove serije sa ženama u glavnim ulogama krenule su u misiju rušenja stereotipa. Jedna hrabro priča o bulimiji i unutrašnjim pritiscima da se dostigne idealan izgled, druga raskrinkava mačizam i obrasce ponašanja koje su nam nametnule naizgled bezazlene humorističke serije, a treća piše drastično drugačiju verziju istorije.

Physical – Neka svi čuju taj okrutan unutrašnji glas

U desetodelnoj seriji „Physical“ Rouz Birn (Deveruše, Troja, Loše komšije) igra domaćicu Šilu iz San Dijega koja 1981. otkriva aerobik i počinje da se više posvećuje svom telu.

Kreatorka serije Eni Vajzman kaže da joj je ideja bila da istraži neprestan pritisak okoline na žene – i, naročito, pritisak koji žene vrše same na sebe – da se dostigne nedostižni ideal lepote.

– Ne radi se tu samo o konfekcijskom broju ili pritisku da budemo mršave. Radi se o tome da treba reći istinu šta je sve potrebno da bi se održali određen izgled i figura – kazala je Vajzmanova za „Njujork tajms“.

I dok analizira osnaživanje žena i sve iluzije koje ga prate, „Physical“ se može pohvaliti time da je jedna od retkih serija koje su se duboko zamislile nad poremećajima ishrane.

Iako spolja deluje vrlo prisebno, Šila pati od bulimije.
– Došla sam do onog trenutka u životu kada sam shvatila da nisam ništa napisala o mojim sramnim tajnama. A najsramotnija je bio desetogodišnji poremećaj ishrane. Nisam još videla da ga je neko prikazao na ekranu onako kako sam ga ja doživela – kao jednu podmuklu, tešku bolest. Otišla sam na kratak put jednog vikenda, sela ispod drveta i plakala. A onda sam počela da pišem scenario – otkrila je Vajzmanova.

Serija Physical
Rouz Birn u seriji „Physical“ Foto: BACKGRID / Backgrid UK / Profimedia

Povremeno je delovalo da se oporavila, pred udaju ili nakon rođenja deteta, ali svaki put bolest bi se vratila.
– Tek kada sam počela da pišem o tome osetila sam se oslobođenom i oporavljenom. Druga strana svake zavisnosti je povezanost – poručila je Eni.

Njena junakinja Šila je sve samo ne povezana u trenutku kada je upoznajemo.
– Šila prolazi kroz tihu krizu. Bori se sa bolešću, u braku je koji ne funkcioniše, ima oprečne stavove o materinstvu, sve u svemu, nalazi se na raskrsnici i vodi prilično lošu komunikaciju sama sa sobom – objašnjava Rouz Birn.

U seriji možemo i čuti taj okrutan monolog u Šilinoj glavi.
– Zašto sam vas pustila da ga čujete?

Zato što smo od malena naučene da sva prirodna osećanja koja imamo – poput besa, ljutnje, ambicije, apetita ili požude – ne pristaju ženama i da su tabu. I ona ostaju tako zakopana u nama. Moja junakinja pokušava da nekako zauzda taj svoj veoma bolan razgovor sa samom sobom i da otkrije da je to, u stvari, moć koju može da „pusti“ na svet samo ako nekako prestane da ga upire protiv sebe – objasnila je Vajzman.

Aerobik je odabrala kao ventil za to oslobađanje moći zbog endorfina, snage, znojenja, samopouzdanja.
– Kada Šila otkrije aerobik, on postaje izvor povezanosti sa telom. Odrastajući u San Dijegu tokom osamdesetih ja sam bila deo tog prvog talasa žena koje su otkrile vežbe i to je bilo vrlo moćno za mene – istakla je Eni Vajzman.

– Odrastajući u Sidneju tokom devedesetih, vežbala sam uz Sindi Kroford u dnevno sobi. To je bio moj prvi susret sa aerobikom. I stvarno je bilo poput zavisnosti. Posle vežbanja se osećate moćno i dobro. Mnogi vežbači su to poredili sa pripadanjem kultu – nadovezala se Rouz Birn.

Glumica koju smo nedavno mogli gledati kao Gloriju Stajnem, ikonu feminističkog pokreta sedamdesetih u seriji „Gospođa America“, kaže da je „Physical“ njen prirodni sledbenik, jer počinje 1981. gotovo u isto vreme kada se „Gospođa Amerika“ završava.

– Šila je dete pokreta za žensku ravnopavnost, aktivistkinja je, studirala je na Berkliju, njen suprug je liberalni profesor, ali… ona pati. Kada sam dobila scenario pomislila sam, ‘O bože, pa ona je takav antijunak. Ko će da navija za nju?!’ Mislim da pre pet godina ni „Gospođa Amerika“ ni „Physical“ ne bi mogle da budu snimljene. Ali, sada postoji glad za raznovrsnim pričama o ženama – poručila je Rouz.

Prve tri epizode biće dostupne 18. juna na platformi Apple + a onda će po jedna epizoda biti emitovana svakog petka.

Kevin Can F**k Himself – Nešto vam je smešno?

Nedugo nakon izbora u SAD 2016. Valeri Armstrong je osetila „feministički napad besa“. I onda je taj bes prelila u pisanje scenarija za prvu epizodu serije „Kevin Can F**k Himself“. (Naslov je referenca na seriju „Kevin može da čeka“).

– Pisanje nikada nije preterano zabavno, ali ovo je bilo. Stišavalo je bol – kazala je Valeri za „Njujork tajms“.

Ona je odrastala na reprizama klasičnih humorističkih serija (tzv. sitkoma – komedija situacije) snimanih sa više kamera, pred publikom u studiju, poput „Kozbijevog šoua“, „Frejzera“ ili onih novijih u stilu „Kralja Kvinsa“ u kojima debeljuškasti muž ima prezgodnu ženu.

I, tako, dok je pisala onu pilot epizodu počela je da razmišlja o tim ženama iz serija, ženama koje kao da su postojale samo da bi bile odskočna daska za mušku šalu i koje su, iz nepoznatih razloga, svuda sa sobom vukle identičnu plastičnu korpu za veš.

Kako li bi bilo igrati takvu ženu? Kako li bi bilo biti ta žena?

Jedan od odgovora nudi serija „Kevin Can F**k Himself“ sa Eni Marfi (Schitt’s Creek) u glavnoj ulozi. Ona igra Alison iz Vustera u Masačusetsu, domaćicu sa povremenim poslom u radnji za pakovanje. Skoro deceniju je u braku sa Kevinom (Erik Pitersen) i trpi njegove detinjarije, doduše, uz izvestan stepen zabavne tolerancije. Ali, tokom prve epizode ona puca.

Kevin Can F**k Himself
Kadar iz serije „Kevin Can F**k Himself“ Foto: Screenshot/Youtube/IGN

Dok je Alison u scenama sa suprugom, serija je snimljena u svetlom i lepršavom stilu sitkoma, a čim se osami, serija postaje neka mračna drama.

„Kralj Kvinsa“ sreće „Čistu hemiju“.

– Klišei poput jaza u privlačnosti supružnika osnažuju kulturni kapital belačke muškosti. Kao da poručuju, vidite, moja muškost mi pruža pristup ovako lepim ženama – ocenjuje Alfred Martin, profesor na studijama komunikacije u Ajovi.

Koliko god da su neki sitkomi u prošlosti bili progresivni i da su se bavili pitanjima abortusa ili side mnogo pre dramskih serija, oni bračni, koji su i poslužili kao inspiracija za „Kevin Can F**k Himself“, nikada nisu bili naročito „prosvetljujući“.
Funkcionisali su tako što su ojačavali određene socijalne norme poput korišćenja žena, ljudi druge boje kože ili seksualne orijentacije kao hranu za neslane šale.

– Mi u seriji nismo upotrebili nijednu šalu koju već niste ranije čuli na državnim TV kanalima. A dobijali smo komentare tipa ‘To je baš zlobno’ ili „Previše je crno’. Bili biste šokirani kada biste znali čemu smo se sve smejali na televiziji, decenijama unazad. Nismo mi ovde izmislili nikakvu toplu vodu – tvrdi Valeri Armstrong.

– Mi samo pokušavamo da nateramo ljude da dobro razmisle šta gledaju i kako to gledaju – kaže koscenarista Greg DiGregorio.

Kevin Can F**k Himself
Kadar iz serije „Kevin Can F**k Himself“ Foto: Screenshot/Youtube/IGN

Serija počinje kao priča o ženi iz koje se budi ubilački gnev, ali se nastavlja kao slavljenje ženskog prijateljstva.

Ta prijateljica je komšinica Pati (Meri Holis Inboden), isprva Alisonina suparnica jer živi za pivo sa momcima dok Alison reciklira konzerve, ali tokom nekoliko epizoda njih dve će razviti čvrstu i blisku vezu.
– One jedine istinski razumeju kako je to kada si okružen muškarcima koji nemaju nimalo obzira prema tebi – kaže Inboden.

Muškarcima pred kamerama nije bilo nimalo lako. Erik Pitersen, koji igra Alisoninog supruga, znao je da treba da ga glumi bez predrasuda, ali…
– U prvoj epizodi Alison poseče ruku a ja joj kažem ‘Je l’ to krv? Ne znači da treba da si zbog toga neraspoložena. Već si iskoristila taj izgovor ovog meseca’. I samo čujem publiku u studiju kako negoduje. Došlo mi je da im kažem, ‘Znam, i ja tako mislim’ – kaže Pitersen.

Da li će „Kevin“ promeniti način na koji gledamo sitkome i iskoreniti norme koje oni (p)održavaju?

Mnogo je to tražiti od jedne serije, koja god ona bila, ističe Valeri Armstrong.

– Nedavno sam ponovo gledala seriju „Kralj Kvinsa“. U jednoj epizodi lik Kevina Džejmsa unajmljuje šetača psa da mu prošeta tasta po kraju. Da, stvarno je to uradio: angažovao šetača kučića da prošeta čoveka. Kao da mu je tast ker. Ali sam se nasmejala, priznajem – iskrena je bila kreatorka serije.

Prve dve epizode dostupne su na AMC + od 13. juna, treća je na programu 20. i preostale četiri biće emitovane nedeljom.

 

Anne Boleyn – Da li ste spremni za crnu kraljicu?

Jedna glumica uspela je u ideji da se priča drugačija istorijska priča o Ani Bolen.

Tamnoputa Britanka Džodi Tarner-Smit u britanskoj mini-seriji „Anne Boleyn“ igra nesrećnu drugu ženu Henrija VIII. Serija je podstakla debatu u Velikoj Britaniji, što je i bila poenta, kaže ona.

Najnovija verzija priče o tragičnoj kraljici počinje od kraja. Godina je 1536, Ana je trudna i moćna – i ima još pet meseci života.

Anina priča, koja ima posebno mesto u kolektivnom sećanju Britanaca, dala nam je pregršt fiktivnih prikaza i na ekranu i na papiru. Obično je ispričana kao sudbina moralno sumnjive mlade žene koja je zavela starijeg kralja i naterala ga da napusti suprugu i crkvu, pre nego što će je on ubiti jer mu nije rodila muškog naslednika.

Međutim, najnovija mini-serija pokušava da prekomponuje Aninu priču i fokusira se na poslednje mesece i njene napore da zadrži moć u sistemu koji joj je davao tako malo garancija.

Prvi put jedna crna glumica pred kamerama tumači jednu kraljicu iz dinastije Tjudor.

Serija Anne Boleyn
Džodi Tarner-Smit kao Ana Bolen; Foto: Promo

– Hteli smo da nađemo nekoga ko bi u potpunosti mogao da uđe u lik ali i da bude iznenađenje za publiku – kazala je Fej Vord, jedna od izvršnih producentkinja, prenosi „Njujork tajms“.

A, kako je već bilo i previše Bolenovih na velikim i malim ekranima, kreatori su hteli da „resetuju očekivanja publike“.

Slično revolucionarnom „Bridžertonu“, kostimiranoj seriji u kojoj su crnci i monarsi i plemići, i „Ana Bolen“ ima neobičnu glumačku podelu. Doduše, nešto radikalniju. Jer, ovde istorijske bele ličnosti igraju crni glumci. Papa Esiedu, Britanac poreklom iz Gane, tumači Aninog brata Džordža, a britansko-brazilska glumica Talisa Teišeira igra Medž Šelton, Aninu rođaku i dvorsku damu.

Iako rasa nema važnu ulogu u zapletu serije, kreatori su prihvatili pristup poznat kao „kasting svesnog identiteta“ koji dozvoljava glumcima da „sve faktore svoga bića unesu u ulogu“.

Za Džodi Tarner-Smit, to je značilo da svoja iskustva autsajdera prenese u lik Ane, odrasle na francuskom dvoru koja se u Henrijevoj palati uopšte osećala lagodno.

– Kao crna žena razumem šta znači biti marginalizovan.

Na svojoj koži sam osetila kako je to kada ste skrajnuti i ograničeni.

Mislila sam da bi bilo zanimljivo uneti svežinu crnog tela da ispriča njenu priču – navela je Džodi.

Njeno angažovanje za lik jedne od najpoznatijih britanskih kraljevskih supruga izazvalo je debatu u tamošnjim medijima, naročito na društvenim mrežama. Kritičarka „Dejli telegrafa“ Marijanka Svejn nazvala je tu odluku „prilično ciničnom“ i napisala da je bilo neminovno da će izazvati „mrštenje tviteraša“ umesto što će „obogatiti naše poimanje jedne ere“.

Drugi su pozdravili ovaj ugao gledanja. Olivet Otele, profesorka istorije ropstva na Univerzitetu u Bristolu, napisala je u „Indipendentu“ da je serija stigla u vreme kada „Britanija traga za svojom dušom“ i time kako da se odredi prema kolonijalističkoj prošlosti.

„Prošlost je bezbedno mesto samo ako postane edukativno mesto, otvoreno za sve“, napisala je Olivet u svojoj pohvali serije.

Dzodi Tarner-Smit
Džodi Tarner-Smit; Foto: EPA-EFE/ADAM S DAVIS

Džodi Tarner-Smit je dospela na sve naslovne stranice ostrvskih tabloida izjavom da je britanska monarhija propustila priliku time što nije bolje iskoristila prisustvo Megan Markl u porodici.

Prema njenom mišljenju, način na koji je palata tretirala Megan – suprugu princa Harija koja je u intervjuu Opri Vinfri priznala da je tokom života u kraljevskoj porodici bila na ivici samoubustva – očigledan je primer „kako nismo daleko stigli sa svojim patrijarhalnim vrednostima“.

– To pokazuje i kako nismo daleko dogurali kada je reč o monarhiji i prihvatanju nekog drugačijeg, nekog autsajdera koji ne ume s lakoćom da se kreće u tom prostoru. Ako ih samo potražite, možete da povučete mnoge paralele između Ane Bolen i Megan Markl i njihovih nastojanja da shvate život unutar britanske palate. Veoma je skučena ta prostorija za jednu braon osobu ako želi da (do)dirne monarhiju – rekla je Džodi.

Te negativne reakcije bile su za nju još veći razlog da se usprotivi opštim pretpostavkama o Ani.
– Umetnost treba da vas izaziva. Cela poenta toga što smo snimili baš na ovaj način jeste gledanje iz drugačije perspektive. Ako stavimo drugačije lice i ispričamo priču na drugačiji način, kako će to uticati na nekoga, na vas? – pitala je Džodi.

Dr Stefani Ruso, autorka knjige o predstavljanju Ane Bolen u književnosti i na filmu, rekla je da je mnogo razloga što su Britanci fascinirani ovom prerano nastradalom kraljicom.

Ne samo jer je njen život kao scenario za neku sapunicu, već je tu i patriotski element: Ana je rodila Elizabetu I, kraljicu koja će Britaniji doneti „zlatno doba“, vreme kada je rođena britanska imperija a Šekspir pisao svoja dela.

Serija želi da ponudi feministički ugao, da „raspakuje“ ono što je scenarista Iv Hedervik Tarner nazvala „uvredljivim i štetnim uslovima“ nametnutim Ani, a što je u jednom trenutku značilo i optužbe za izdaju, preljubu i incestuoznu vezu sa bratom.

Koliko god i sama bila moćna i ambiciozna, nije mogla da se nosi sa silama koje žele da je unište, kojima će se na kraju priklonitii njen suprug, njegovi savetnici i čitav zakonodavni sistem države.

– Kreatorima je bilo važno da Anu vrate u centar njene priče, učine je istinskim protagonistom, da se sve vidi iz njene perspektive – kazala je Iv Hedervik Tarner.

Političke mahinacije Henrija VIII i njegovih savetnika, njegov unutrašnji život i motivi u ovoj seriji su mahom zatamnjeni. Umesto toga, gledaoci ulaze u Anin um i njen odnos sa najbližim okruženjem.

– O Henriju se priča kao o velikom čoveku jer je imao sve te supruge, još je neke i ubio. Ali, mi smo odlučili da poručimo: hej, ima jedna žena u središtu te priče koja je energična, fascinantna i zanimljiva – objasnila je Džodi Tarner-Smit.

Hilari Mantel, autorka bestselera „Vučje leglo“ o životu Tomasa Kromvela u službi Henrija VIII, napisala je 2013. tekst o tome kako fiktivne priče o životu Ane Bolen govore i o aktuelnim stavovima društva prema ženama.

„Popularna fikcija o Tjudorovima bila je i neka vrsta moralnog učenja o životima žena, a ono što se učilo variralo je u zavisnosti od preovlađujućih moralnih vrednosti“, napisala je.

Šta nam, onda, ova „Ana Bolen“ kaže o današnjem svetu?
– Konačno smo stigli dotle da dozvoljavamo ženama da budu više od fusnote. Do sada su, tradicionalno, postojale dve vrste žena, kurve i svetice, a mi ovde kažemo da se ne plašimo da prikažemo razna lica jedne jedinstvene žene – poručila je Džodi Tarner-Smit.

Serija je emitovana početkom juna na britanskom kanalu Channel 5.

Komentari

Vaš komentar