Nove serije u svetu: Erotika, moć, patnja i horor

Kultura 07. jun. 202119:44 > 11:56
Podeli:
Little birds, Juno Temple
Džuno Templ u seriji "Ptičice"; Foto: SKY / Planet / Profimedia

Poslednjih nekoliko dana ponuda serija na engleskom jeziku bogatija je za nekoliko veoma zanimljivih i intrigantnih novih ostvarenja: adaptacija romana Stivena Kinga "Lisina priča" sa Džulijen Mur i Klajvom Ovenom, adaptacija erotskih priča Anais Nin, "Ptičice", istorijska epska drama o "napametnijoj ženi Starog Rima" i teško svarljiva zatvorska drama "Kazna" sa Šonom Binom.

„Lisina priča“ – Stiven King uživa da užasava

„Lisey’s Story“ (Lisina priča) je osmodelna serija, adaptacija istoimenog natprirodnog horora Stivena Kinga iz 2006.

Glavna junakinja je Lisi (Džulijen Mur), udovica čuvenog pisca Skota Landona (Klajv Oven), koja najzad rešava da se pozabavi zaostavštinom pokojnog supruga. Dok prečešljava njegove rukopise i memorabilije, koje u njoj izazivaju razna osećanja i uspomene, postaće meta opasnog progonitelja (Dejn DeHan), opsednutog delima njenog muža.

Seriju je režirao ugledni čileanski reditelj Pablo Larain, poznat po filmovima „Klub“, „Džeki“ i trilogiji o različitim razdobljima svoje domovine: „Post Mortem“, „Toni Manero“ i „Ne“. Trenutno snima „Spenser“, film o princezi Dijani sa Kristen Stjuart u glavnoj ulozi.

Larain kaže da je, za Stivena Kinga, teror u stvari uživanje. To je otkrio kada je posetio pisca u njegovom domu u Mejnu.
– Pozvao me je da se smestim u gostinsku kuću i rekao mi, ‘Ti si jedini gost, ali to ne znači da si sam’ i otišao. Oka nisam sklopio celu noć – ispričao je Larain za „Njujork tajms“.

– Sledećeg jutra, došao je sa omletom i zezao me. Znao je da nisam imao razloga da se plašim – dodaje reditelj.

Džulijen Mur i Klajv Oven u seriji „Lisina priča“; Foto: Promo

Sam, a ne baš sam, tema je koja se često provlači kroz Kingova dela, a njoj se vraća i u „Lisinoj priči“, provukavši je kroz nekoliko vremenskih i prostornih slojeva.

Recimo, Skot Landon je imao traume iz detinjstva koje su ga nagnale da stvori vezu sa transdimenzionalnim svetom, mestom umirujuće lepote, poput neke čudesne zemlje prerafaelita, ali i zlokobnom teritorijom gde figure u plaštovime nemo sede u ogromnom amfiteatru i čekaju razrešenje ovozemaljskih truma.

King je rekao da mu je ovo jedan od omiljenih romana i da se zbog toga lično latio adaptacije – napisao je sam scenario za svih osam epizoda, što nije činio još od 1997. i mini-serije „Isijavanje“.

Stiven King; Foto: Tanjug/ Evan Agostini/Invision/AP, File

Sam početak romana je vezan za njegovo iskustvo bliskog susreta sa smrću.
– Imao sam upalu oba plućna krila i dugo sam bio u bolnici. Supruga je to iskoristila da mi preuredi radnu sobu, koja je bila ofucana.

Kada sam došao kući, upozorila me je da mi se možda neće svideti ono što me čeka tamo. Soba je bila još u radovima. Sve knjige su bile spakovane u kutije i čekale da budu ponovo vraćene na police.

Ja sam bio pod dejstvom raznih lekova, osvrnuo sam se po prostoriji i pomislio da sam, možda, umro. Jer, to je ono što se desi kada neko umre: morate sve da počistite za pokojnikom. A onda mi je sinulo kako bi to bio odličan početak priče. Ostalo je samo došlo na svoje mesto – otkrio je King.

Kao i u mnogim njegovim delima, vezivni element serije je mentalna bolest. Ovde se po tom klizavom tlu između realnosti i paranoje kreće Lisina sestra Amanda (Džoan Alen), koja je u mentalnoj instituciji zbog šizofrenije i samopovređivanja a i progonitelj Džim Duli je poremećen i nasilan.

King kaže da je tog lika delimično zasnovao na svom životu i svojim progoniteljima.
– I ja sam se sretao sa nekim ludacima svoje vrste. Jedan od njih nam je provalio u kuću. Supruga je bila sama, a tip je rekao da ima bombu. Odjurila je u komšiluk i pozvala policiju. Ispostavilo se da je blefirao. U kraju ima i neki lik koji se vozi u kamionetu na kojem piše „Ubio sam Džona Lenona“. Raznog je sveta na ulicama – navodi pisac.

Serija ima mnogo horor elemenata, a jedna od strašnijih scena je, kako navode američki mediji, ona između Lisi, njenog progonitelja i sekača za picu. King je svestan da može biti kritikovan zbog „pornografije nasilja“ ali on tu pravi razliku.

– Nasilje nad ženama je sveprisutno i o tome treba pisati, najvažnije pitanje na koje treba da mislimo dok pišemo fikciju je – kako žena odgovara na to nasilje.

Kada je reč o pornografiji nasilja – prikazivanju sakaćenja u krupnom planu – važno je da vam je stalo do likova. Ne kao u filmovima iz serijala „Petak 13“ kada gledate kako 16 napaljenih tinejdžera umre na 16 različitih načina, već da to bude prikazano na umetnički i mentalno provokativan način.
Znam da su te scene teške za gledanje, ali lepo je Hičkok rekao za „Psiho“: Najveći deo toga desio se u vašoj mašti. Vi čujete zvuke udaraca ili Džulijaninih reakcija i vidite posledice toga, ali ne i sam čin – objašnjava King.

„Domina“ – Istorija Starog Rima iz ženskog ugla

Poslednjih godina istorija se piše iz novog ugla. Ženskog ugla. Trudeći se da zadovolje sve izlizaniju odrednicu „snažan ženski lik“ TV producenti su počeli da kopaju po istorijskim izvorima u potrazi za moćnim, naprednim ženama prošlosti.

Italijansko-britanska serija „Domina“ odvodi nas u Stari Rim.

Glavna junakinja je Livija Druzila (58. p.n.e-29. n.e), treća supruga prvog rimskog cara Avgusta, jednog od najvećih rimskih vladara.

A može se reći, ako je verovati „Domini“, da je reč i o jednoj od najvećih rimskih vladarki. Kreator serije Sajmon Berk (Fortitude) naziva Liviju „najpametnijom osobom u Rimu“ a Liviju i Avgusta poredi sa Bilom i Hilari Klinton svoga doba – moćni duo supružnika političara.

Međutim, serija ne pokušava da pokaže kako Livijina moć dolazi iznutra; vladarka suptilno koristi autoritet i manipuliše mužem a potom i sinom. Njena glavna snaga kao da leži u tome da ubedi Avgusta da je sve njegova, a ne njena ideja.

Ovo je osvežavajući pogled na istoriju, piše inews, jer, često u želji da se dopadnu mlađim gledaocima, istorijski ženski likovi imaju stavove nekoga iz 21. veka, samo što nose duže suknje.

– Ovo je politička drama ispričana iz ugla supruga, kćeri, majki, sestara i ljubavnica u vremenima kada se politika dešavala u spavaćim sobama a ne u Senatu – kaže Sajmon Berk za „Dejli mejl“.

Livija Druzila; Foto: Album – Fine Art Images / Album / Profimedia

Za mnoge gledaoce ovo će biti prvi put da čuju za Liviju.
– Ja sam zaboravila da su u Starom Rimu živele i žene – kaže uz smeh Nadja Parks, koja tumači mladu Liviju.

– Pripremajući se za ulogu otkrila sam čitav svet o kojem ništa nisam znala: priče svih tih divnih žena, vođenih svojim emocijama i svojom željom za moći; sve ono sa čime danas poistovećujemo moćnu ženu postojalo je i tada, samo ga nećete naći u udžbenicima za istoriju – kaže Parksova.

Pravoj priči o Liviji nije trebalo mnogo dramskog doterivanja.
U prvi brak stupila je kao tinejdžerka, udavši se za rođaka Tiberija Nerona. Upoznajemo je kao 15-godišnjakinju, 43. pre naše ere, u vrlo burnim vremenima. Julije Cezar ubijen je godinu dana ranije a Rim je na ivici građanskog rata između onih koji podržavaju ubice i onih koji žele da osvete njegovu smrt. Livijin otac Livije nada se da bi brakom voljene ćerke sa jednim od svojih saveznika uspeo da sebi obezbedi zaštitu.

Livijini suprug i otac su na strani Cezarovih ubica, a protiv Gaja Oktavija, Cezarovog rođaka koji će, nekoliko godina kasnije (37. pre n.e), postati Livijin drugi muž.

A kada je Gaj postao imperator Avgust Cezar, 27. pre n.e, Livija je postala politički igrač svoje vrste.
– Udala se za svog najvećeg neprijatelja jer je htela da vrati republiku i zaštiti svoje sinove – kaže poljska glumica Kasja Smutnijak koja tumači stariju Liviju.

Iako je 51-godišnji brak između Gaja i Livije bio buran, imperator je poštovao suprugu i dao joj kontrolu nad njenim finansijama, što je bilo nečuveno u to vreme.

Stvorila je sopstvenu dinastiju kao Tiberijeva majka, Klaudijeva baka, Kaligulina prabaka i Neronova čukunbaka.

No, nije joj njena krvna veza zacementirala mesto u istoriji.

Žustra i ambiciozna, postala je moćna političarka na svoju ruku.

– Na neki način možemo reći da je Livija jedna od prvih feministkinja. Borila se za svoja i prava drugih žena. Koristila je moć da bi preživela. Bila je opasna žena koje su se plašili i koju su čuvali – kaže Smutnijak.

Međutim, u ovoj seriji nećete videti Liviju na čelu legija, kako maše mačem (što neke druge istorijske serije pokušavaju da nam „prodaju“). Sajmon Berk kaže da ona nikada nije „prekoračila svoje ženske granice“.

– Njene savremenice, koje su kasnije došle na vlast, doživele su gadan kraj. Suptilnost ženske moći u to vreme, korišćene unutar zacrtanih granica, najbolje je ispričati iznijansirano, jer tek tada u potpunosti razumemo koliko je značajno to što su uopšte uspele (u takvim okolnostima) – ističe kreator serije.

Kasja Smutnijak u seriji „Domina“; Foto: Promo

Velika Izabela Roselini igra Balbinu, madam iz bordela i jednu od najstarijih Livijinih neprijateljica.

– Videla sam mnogo filmova o Rimu i rimskim vremenima, ali retko iz ženskog ugla. A te žene su bile zle i osvetoljubive, terale su po svom. Čak i ako nisu imale mnogo prava, uspevale su da se dočepaju vlasti – kazala je Izabela.

Snimanje u čuvenom studiju Činečita u Rimu, vratilo ju je korenima. Tamo je kao dete provodila vreme uz oca, reditelja Roberta Roselinija i majku glumicu Ingrid Bergman.

Gajeva sestra Oktavija još je jedna intrigantna žena.
– Ni Oktavija ni Gaj nisu rođeni sa privilegijama. Krenuli su ni od čega a završili na vrhu. Sve vreme su radili kao tandem. Ona se udala za muža koga joj je on našao, imala je decu sa kim je trebalo da ima. Ali, iza ove duboko majčinski nastrojene žene nalazi se čelični karakter sa jednako velikim ambicijama kao što su Gajeve – objašnjava Kler Forlani (Upoznajte Džo Bleka) koja tumači Oktaviju.

Priča jeste epskih proporcija, ali junaci su ljudska bića i Lijam Kaningam, koji tumači Livijinog oca Livija, uveren je da će upravo ta ljudskost prikovati gledaoce za ekrane, a ne istorijski element.
– Oni su jecali, smejali se, bili su usamljeni. Ta humanost je ono što će privući gledaoce. Vremena se menjaju, ali ljudi ne – zaključuje Kaningam.

„Ptičice“ – Erotske kratke priče Anais Nin

„Odvažna, subverzivna, ništa slično ne možete da vidite trenutno u TV ponudi“, ovako je opisana britanska serija „Litlle Birds“ (Ptičice).

Serija delimično zasnovana na erotskim vinjetama spisateljice Anais Nin, odigrava se u vrtoglavom Tangeru u Maroku sredinom prošlog veka.

U ovoj priči o nezavisnosti, slobodi i ličnom sazrevanju, glavni junaci su Lusi i Hjugo.
Lusi Savidž (Džuno Templ), je bogata naslednica iz Njujorka, koja je doputovala u ovo egzotično mesto da sklopi ugovoreni brak.

Njen budući muž, britanski aristokrata lord Hjugo Kevendiš-Smajt (Hju Skiner), zapravo je prikriveni gej, u opasnoj vezi sa Anglo-egipćaninom Adamom. A kada Lusi upozna provokativnu Šerifu (Jumna Marvan), najskuplju prostitutku u Tangeru, njen život krenuće neočekivanim putevima.

Maroko se 1955. borio za nezavisnost od Francuske, a u luci Tanger – nekada berberskom gradu, potom trgovačkom centru Feničana, a od 1924. „međunarodnoj zoni“ pod zajedničkom upravom Francuske, Španije i Velike Britanije – nije bilo striktnih zakona, tako da je grad utonuo u hedonistički ambijent.

Džuno Templ u seriji „Ptičice“; Foto: Promo

– Rediteljka Stejsi Pason nam je rekla da je atmosfera bila slična Berlinu iz filma „Kabare“. Imali ste tu i tamo poneku pukotinu koja je omogućavala cvetanje boemštine – objašnjava Skiner.

A Tanger je bio magnet za „slavne gej ljude“, kako kaže glumac, misleći na posetioce iz književnog panteona poput Žana Ženea, Andrea Žida, Tenesija Vilijamsa, Trumana Kapotija ili Gora Vidala.

Održavajući tajnu vezu sa muškarcem, lord Kevendiš-Smajt nada se da će rešiti svoje novčane probleme brakom sa imućnom i naivnom Amerikankom. Zauzvrat, Lusin otac, trgovac oružjem, nada se da će mu njegov zet pomoći da obavi neke poslove u Severnoj Africi.

Serija nudi isti onaj senzualni svet svile, mirisa i tajni dobro poznat čitaocima dela Anais Nin.

Anais Nin
Anais Nin; Foto: Marion Kalter / AKG / Profimedia

Rođena u Francuskoj 1903. kao dete Kubanaca, Ninova je od detinjstva brižljivo vodila dnevnika a u njima do detalja pisala o svojim brakovima prijateljtsvima i aferama sa istaknutim intelektualcima svoga doba. Međutim, najpoznatija je po erotskoj fikciji, „Ptičicama“ i „Venerinoj delti“.

Iako su dela objavljena 1979, odnosno 1977, smatra se da su napisana tokom četrdesetih.

„Ptičice“ su generacijama mladih ljudi bile obavezna erotska literatura. „Sećam se kako su je na časovima glume ljudi čitali i potom trčali naokolo uzbuđeni“, kaže Skiner.

– Ovo nije ona erotika koja vam prvo pada na pamet, ona je skrajnuta pornografijom i slikama koje nam draže mozak. Prava erotika je u tome kakvog je ukusa nečiji znoj ili kako su raspoređene dlačice na telu ili ono što izaziva nedostatak dodira. To je na mene ostavilo najveći utisak kada sam prvi put čitala „Ptičice“, sa 17 godina – kaže Džuno Templ.

Sem seksualnog oslobođenja, ideja scenaristkinje, Amerikanke katarskog porekla Sofije Al-Marije, bila je da unese što više živopisnih likova i nesvakidašnjih priča.

U glumačkoj podeli su i Almodovarova muza Rosi de Palma, libanska glumica Jumna Marvan i zgodni franko-alžirski glumac Rafael Aklok.

– Kada smo išli zajedno na večere, često su se za stolom pričala tri-četiri jezika. Svako je doneo nešto sa svojim likom, nacionalnost, seksualnost, nešto treće. Mnogo smo naučili jedni od drugih – kaže Hju Skiner, koji je i privatno gej.

To je značilo i uključivanje nasleđa kolonijalizma, ali na jedan kolaborativan a ne konfrontacijski način.
– Naročito u današnjem trenutku stiče se utisak da je stepen razumevanja i tolerancije prilično visok. Nismo vam rekli, „Slušajte, ja sam britanski lord i sada ću vam ispričati svoju stranu priče“. Videćete sve moguće strane – dodaje Skiner.

Za Džuno Templ, ova vrsta pisanja bez predrasuda dozvoljava da se razne teme istaknu u jačem svetlu.
– Nekada vas mogu uzbuđivati stvari za koje strahujete da će vas zbog njih neko osuđivati – naročito u 50-im godinama kada uopšte nije bilo okej biti gej. A to je samo vrh ledenog brega od onoga čega smo se sve dotakli u ovoj seriji – poručila je glumica u razgovoru za „Gardijan“.

„Kazna“ – Nije za svačiji želudac

Šon Bin i Stiven Grejam igraju u trodelnoj seriji „Time“ (Kazna), po scenariju Džimija Mekgoverna koji se nada da će baciti svetlost na realnost britanskog kaznenog sistema.

Mekgovern (Broken, Accused, Hilsborough) kaže da mu je ideja da jednu dramu smesti u zatvorski blok prvi put pala na pamet pre skoro četiri decenije.

– Od 1982. naovamo poprilično sam radio u zatvorima, mahom sam tamo održavao razne radionice. I svaki put bi me fascinirao taj sistem, iz raznih razloga – kaže Mekgovern za BBC.

Najviše je bio impresioniran spoznajom koliko je sreće imao u životu, „jer sam i sam bio mlad i švorc i pravio sam neke nestašluke“.
– Uvek gledam gde su priče, a britanski zatvor ih je pun – ističe.

Šon Bin u seriji „Time“; Foto: Promo

Drama „Time“ prati Marka Kobdena (Šon Bin), bivšeg nastavnika koji je osuđen na četiri godine zatvora zbog vožnje pod dejstvom alkohola tokom koje je stradao jedan nedužni biciklista. Sa druge strane rešetaka je dobronamerni čuvar Erik Meknali (Stiven Grejam) koji čini sve što može da zaštiti one koje čuva. Međutim, kada jedan od najopasnijih zatvorenika iskoristi Erikovu dobrotu kao slabu tačku, Mark dolazi u težak pložaj.

Odmah se vidi da Kobdenu tamo nije mesto. On je nežan, obrazovan čovek, koji se zatekao sa nekim ozbiljno opasnim, nasilnim mladićima koji su spremni na svakakve torture.

„Neke scene bi defitivno trebalo da imaju upozorenje zbog sadržaja, ako ih je uopšte trebalo prikazati“, piše „Didžital spaj“ u svom inače pozitivnom prikazu.

Kobden mora da se prilagodi i očvrsne ukoliko želi da preživi.
– Obično se lako povratim posle neke teške scene, ali ova uloga je bila toliko intenzivna psihički i mentalno, da mi je bilo teško da se isključim. Ponekad su stvari toliko emotivno nabijene, tako dirljive i brutalne, da ne možete odmah da izađete iz toga – priznao je Bin za „Didžital spaj“.

Ono što je Mekgovern pokušao, između ostalog, jeste da pokaže da je sistem uređen na štetu onih najprimernijih i najdobroćudnijih zatvorenika.
Scenarista, generalno, podržava kazneni sistem, ali želi da istakne pojedine elemente koji bi mogli da se poboljšaju.
– Mora biti više smislenih aktivnosti, više obrazovanja, više radionica, više poslova. Najveći deo vremena oni su zaključani u svojim ćelijama, a to nije dobro. Treba valjda da ih pošaljemo u svet boljima nego što su bili kada su ušli u zatvor – poručuje on.

 

Komentari

Vaš komentar