Robert Bošković: Umetnicima u Hrvatskoj teže nego u Srbiji

Kultura 15. maj. 202119:12
Podeli:
Robert Bošković
Robert Bošković Foto:Zoran Škrbić

Pre godinu i po sam preko moje agentkinje iz Nemačke došao sa CV-jem u Beograd na sastanke. Nakon nekoliko meseci pozvan sam da u Madlenianumu radim "Veselu udovicu" koja je uvrštena u pet najboljih predstava protekle sezone u Srbiji. Radujem se nastavku saradnje, kaže za Nova.rs glumac i reditelj Robert Bošković, Dubrovčanin sa zagrebačkom adresom. Njegov novi komad u Beogradu je "Poslednjih pet godina", mjuzikl njujorškog kompozitora Džejsona Roberta Brauna, koji će premijerno biti izveden večeras na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum.

Robert Bošković rođen je 1977. u Dubrovniku gde završava osnovnu i srednju školu. Još kao devetogodišnjak glumio je u komadu „Mirisi, zlato i tamjan“ u režiji Marina Carića. Dok nije upisao Akademiju za dramsku umjetnost, glumio je u 20 predstava. Profesionalnu karijeru započeo je u pozorištu Komedija mjuziklom „Isus Hrist Superstar“ u režiji Vlade Štefančića u solističkoj ulozi Petra. Igrao je u mnogim predstavama, mjuziklima, operetama, a paralelno je radio u teatru Trešnja gde je za pet godina glumio u više od deset komada u glavnim ulogama. Nakon diplomiranja, započeo je i filmsku karijeru u ostvarenju Lukasa Nole „Nebo, sateliti“ i od tada je učestvovao u mnogim filmovima, serijama i televizijskim emisijama.

Od 2008. do 2010. vodio je svoje privatno pozorište, a nakon toga, osim glume sve više se bavi produkcijom i režijom. Posebno su zapažene njegove režije opera koje su izvedene na Dubrovačkim ljetnim igrama, Hrvatskim narodnim kazalištima u Zagrebu, Zadru, Osijeku, Splitu… Od 2000. radi kao sinhronizator u animiranim filmovima, pa je i dobitnik Disney nagrade za crtani film „Lion King 2“. Za kanal „Nickelodeon“ pozajmljuje glas u crtanom serijalu „Sunđer Bob Kockalone“ Patriku zvezdi i gospodinu Kleštiću. Na HRT-u radi kao voditelj Dečjeg Eurosonga tri sezone, te kao voditelj i glumac u dve sezone emisije „Klub seniora“. Režirao je šou program „Dora takmičenje“ za Evroviziju, te mnoge TV spotove za estradne umetnike.

Nakon operete „Vesela udovica“, premijerno izvedene u februaru 2020, režirali ste i svečani koncert „Svetlosti pozornice“ povodom Dana Madlenianuma, u februaru. Šta vas je povezalo i vezalo za ovu kuću?

– Dogodilo se da su se sve ideje, ljubavi i viđenja kako komad treba da izgleda spojili u odnosu uprave i mene. Kako se ljudi u Madlenianumu odnose prema umetnicima je nešto tako profesionalno što se stvarno retko nalazi u teatrima u regionu. Ovo je rediteljski san – da te uprava podržava, da te glumci vole. Imam predivnu saradnju sa maestrom Vesnom Šouc, sa direktorom Andrejom Rackovim, našli smo se na istoj talasnoj dužini. Stvarno se osećam kao kod kuće i svaki put se veoma radujem našoj saradnji.

Vi ste glumac, pozorišni, filmski i televizijski reditelj.… U kom poslu se najkomotnije osećate?

– Gluma je moja prva ljubav, ali kasnije sam magistrirao pozorišnu režiju, tako da ne mogu reći da se u nečemu bolje osećam. Još glumim u svojim starim predstavama, ali nažalost sve manje i manje, jer režije mi oduzimaju dosta vremena, pogotovo rad u inostranstvu, poput Srbije i Slovenije. Sigurno se nikad neću prestati baviti glumom, a ovo je već sedma, osma godina da režiram, uglavnom muzičke komade, a na HRT emisije poput „Zvijezde pjevaju“, „Dora“… Kada režiram, dođe trenutak kada poželim da se popnem na scenu i zaigram s ansamblom. Jednom sam probao da režiram i glumim u isto vreme i to nikada više ne bih napravio, strašan je stres.

Posebno su zapažene vaše operske režije. Koje biste i zašto izdvojili iz svog opusa?

– To je moj debi na Dubrovačkim ljetnjim igrama sa operom „Cosi fan tutte“, što je bio poklon Engleske za ulazak Hrvatske u Evropsku uniju. Dogodilo se da su uprava i produkcija odlučile da otkažu saradnju rediteljki iz Engleske čiji sam bio asistent i na meni je ostalo da ovu operu sa dva kasta izrežiram na svoj način za samo 25 dana! Svaka moja opera, mjuzikl i opereta su moj ponos. Ali bih svakako dao prednost operama u narodnim pozorištima sa 200-300 učesnika, ili na otvorenom, poput Verdijevih „Lombardijaca“ koje smo igrali u Splitu na Peristilu. Od toga me je baš bio strah, jer je to pozornica koja je videla velike umetnike i reditelje, poput nekih mojih uzora. Pozornica koja je sama po sebi istorijska. Bilo je to u vreme korone prošlog leta.

Reklo bi se da ste s specijalizirali za mjuzikle, opere i operete. Otkud tolika nakolonost ka ovim žanrovima?

– Moje prvo radno mesto posle Akademije, gde sam bio na plati, bilo je pozorište Komedija, što je pandan Pozorištu na Terazijama, a moja prva profesionalna predstava je bila „Isus Hrist Superstar“ reditelja Vlada Štefančića od kojeg sam mnogo naučio. Tako je počela ljubav prema tripl trep, glumac koji mora znati da peva, pleše i sve stavi u jednu emociju. Predivan je osećaj kada napravite dramske scene, a onda na to dolazi koreografija, igrači, hor… Kad emocija bude podvučena muzikom, pesmom, plesačima i statistima, nema lepše stvari.

Robert Bošković
Robert Bošković Foto:Zoran Škrbić

Opera se smatra vrhuncem scenske umetnosti. Koliko je zahtevna u rediteljskom smislu?

– To je možda u prošlosti tako bilo, dok nisu postojali mjuzikli i operete. Tada je bilo fensi izvesti ženu ili muža na večeru i u pozorište, na predstavu gde su bili odabrani u divnim toaletama. Pevati operu je jako teško, ali ima i mana jer operski pevači su retko glumci. Ja opravdavam to time da je teško u toliku količinu sati otpevati i odglumiti jednu veliku ulogu. Današnja opera su mjuzikl i opereta, Vest End i Brodvej žive na mjuzikl turizmu, sa dve predstave dnevno, gde dolazi hiljade ljudi, a gde su sve predstave unapred rasprodate. Operu je veoma teško režirati, jer morate poštovati pre svega muziku i pevanje, a kao reditelj svoju koncepciju i priču moraš nežno da primeniš. Publici mora da bude zanimljiva radnja na sceni. Osim arija ili dueta su velike scene sa brojnim ansamblom. Koncepcija scenografije i kostima je da se misli na operu kao spektakl sa velikim brojem učesnika, tako da je važna dramaturgija, da nije samo koncertno izvođenje, gde pevač izađe otpeva i ode sa scene. Kod mjuzikla je drugačije, jer su i pevanje i gluma i ples podjednako važni. Izvođači mjuzikla su talentovani za sve tri umetnosti.

Pošto ste sve češće u Beogradu, da li ste uspeli da pogledate neke predstave u našim teatrima i koji naslovi vas privlače?

– Prošle godine sam bio skoro tri meseca u Beogradu. U Madlenianumu sam pogledao skoro sve predstave, svakako bih preporučio „Jadnike“ i „Veselu udovicu“. Ovaj teatar stvarno ima u svim žanrovima izuzetno kvalitetne produkcije, pre svega u izboru glumaca, a kostimi i scenografije su genijalne. Svaka predstava ima otvorenu audiciju što je, kako sam čuo, retkost u Srbiji. I u Pozorištu na Terazijama sam pogledao gotovo sve predstave, jer tamo imam dosta kolega, a u Narodnom pozorištu gledao sam operu i balet. Takođe, i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sam pogledao dosta naslova. Na početku i na kraju procesa rada, skoro svako veče sam u nekom pozorištu. Ali kada krenem da radim svoju predstavu, onda nemam vremena za to.

Čime Vas je mjuzikl „Poslednjih pet godina“ inspirisao?

– Svi smo svesni situacije povodom korone i zato smo Andrej Rackov, direktor Madlenianuma, i ja razgovarali o nekom mjuziklu, koji je moguće uraditi u ovom trenutku, i tako smo došli do ovog brodvejskog naslova koji nije komercijalan, u smislu „sing along“ mjuzikla. S obzirom na to da Madlenianum izuzetno pazi na bezbednosne uslove, kako onih na sceni, tako i van nje, korišćenjem maski, TerapyAir aparata koji prečišćavaju vazduh, čak i kovid čestice, odlučili smo da uradimo ovaj mjuzikl sa dvoje učesnika, malim orkestrom, a dodali smo i nekoliko igrača.

Osim večne ljubavne teme, šta ga izdvaja, po čemu je drugačiji?

– Interesantno je kako je autor koncipirao ovu ljubavnu priču. Za glavnu junakinju ona ide od njenog kraja prema početku, od prekida veze do upoznavanja, a njen partner nam je prikazuje od početka prema kraju. U jednom trenutku se sreću u sadašnjosti. To je režijski jako teško napraviti da publici bude jasno i zanimljivo. Mjuzikl je licencni, tako da mora biti u prepevu i ideji veran originalnoj izvedbi, ali su moja rediteljska rešenja originalna, od pleksiglasa u scenografiji, te prozračnosti i ništavila, kakva je njihova veza u jednom trenutku. Igra se u tri plana, imamo i igrače, što nemaju ni Vest End, ni Brodvej, tako da sam sve prebacio na naše područje, da publici bude atraktivnije, veselije, zabavnije, pa čak i tužnije, što originalna verzija daje. Mislim da će ovo biti mjuzikl gde će ljudi kada izađu iz pozorišta da se pitaju da li je njihova ljubav iskrena, da li je to što rade dobro. Ili će izaći srećni što to imaju u životu i više će je ceniti i negovati.

Koji je najjači adut koji će privući publiku?

– Svakako umetnici, veliko iskustvo maestre Vesne Šouc koja drži najveće mjuzikle u ovom pozorištu, scenografija i kostimi, fantastična koreografija Milice Cerović. Emocija, jednostavnost današnjeg trenutka, gde možete videti sebe kako ste neke stvari pogrešno napravili, čak se i nasmejati svojoj vezi. Priča je životna, jako preispituje i zapitkuje publiku. Upozorenje da na kraju krajeva ljubav ne dolazi tek tako, da se može naći, ali već u jednom pogrešnom potezu može nestati nakon pet godina.

Postoji li ideja da predstave koje ste ovde režirali da gostuju u Hrvatskoj?

– Početkom godine bili smo u razgovorima sa Opatija festivalom, letnjom pozornicom, da „Vesela udovica“ gostuje tamo, ali u Hrvatskoj su od prošle godine sve muzičke predstave gde se peva ili postoji bend ili orkestar zabranjene, čak i dramske. Poziv postoji, ali vreme curi, „Vesela udovica“ je velika predstava, tako da je i organizacija gostovanja komplikovanija. Pričali smo i o tome da „Poslednjih pet godina“ gostuje u Zagrebu. Videćemo. Samo da se prokleta korona smiri. Hrvatska još ima problema sa vakcinama, kao svi u Evropskoj uniji, jer nisu dostupne, umetnici nisu vakcinisani i kod nas je situacija dosta teža nego kod vas.

Komentari

Vaš komentar